Kome (pro)dati smederevsku železaru?

0
744

Zelezara-Smederevo-velika

Posle cele decenije od neuspešne političke privatizacije železare Smederevo, koju je 2003. godine, otvarajući veliku korupcionašku aferu, kupila američka kompanija Ju-Es stil, ponovo se rešava isti problem. On je i veliki i značajan jer obuhvata radno mesto za više od 5.000 radnika i, još važnije, sa njim je povezana budućnost celog grada, pa i regiona.

Kad je za vreme prve poslepetooktobarske vlade na red za privatizaciju došla Železara Smederevo, strateški važna kompanija koja je, sa dugovima većim od milijardu dolara, zapala u probleme, izazvala je interesovanje brojnih svetskih mešetara. Pripremajući se za privatizaciju, medijskim i menadžerskim manipulacijama kompanija je obezvređena i sistematski dovedena u stanje da se prodaje budzašto.

Pod pritiskom zapadnih zemalja i zbog ličnih i partijskih računa tada vladajuće ekipe, munjevito se ušlo proces prepuštanja Železare politički podobnim, a ne najboljim stranama. Uz medijsku pompu i višak obećanja, borba za Sartid pretvorila se u politički duel nemačke i američke strane i njihovih interesa.

Tadašnji režim izabrao je američku stranu. Pokazaće se da je veoma loše izabrao. Prodaja Sartida završena je u martu 2003. godine, posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića. Američka kompanija JU-Es stil platila je za Sartid u stečaju smešnih 21,3 miliona dolara, i još 1,7 miliona za ostalih pet zavisnih preduzeća, dok je kompletan dug kompanije preuzela država Srbija. Za 23 miliona Amerikanci su dobili šest čeličana i valjaonica na 300 hektara, staru železaru sa tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu, smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu na površini od 21 hektar, fabriku kreča u Kučevu i više drugih nekretnina.

ŠTA JE URADIO JU-ES STIL

Ju-Es stil je napravio reorganizaciju i počeo da radi, a taj rad se na kraju sveo na izvlačenje kapitala iz Sartida. I to uz sve beneficije mu je dala srpska država, povlašćene cene energije i ko zna šta sve još. Kada se Srbija našla na udaru ekonomske krize, Amerikanci su se početkom 2012. godine povukli i državi vratili kompaniju, zajedno sa dugovima od, prema najkonzervativnijim procenama, 300 miliona evra. Država se našla u situaciji da Sartid ili zatvori, čime bi ceo region ostao bez šanse da preživi, ili da veštački fabriku održava uz velike gubitke.

Da Vas podsetimo:  Nikada ništa nisam obećao pred izbore

Iako su tražile strane partnere za železaru, prethodne dve vlade – Cvetkovićeva i Dačićeva – nisu u tome uspele. Potom se kao zainteresovana pojavila jedna ruska kompanija sa idejom da železaru kupi i da se u njoj nastavi proizvodnja. Odmah za njom, verovatno videvši interesovanje ruske strane, počele su da se kao na traci ponavljaju razne zapadne kompanije i fondovi. Bilo je simptomatično da se pre pojave Rusa sa Zapada niko nije interesovao. A onda su počeli da se javljaju američke i britanske kompanije i fondovi. Naravno, pri tome jednu stvar treba imati u vidu: čak i kada se u njegovoj proizvodnji prave gubici, čelik uvek ima status strateškog proizvoda.

Toliko interesovanje je za državu na prvi pogled veoma dobro. Njen interes je da se situacija reši, da se čelik proizvodi i da se na gubitke iz Smedereva ne troši novac poreskih obveznika. Poučeni, međutim, primerom Ju-Es stila, postavlja se pitanje da li je isto nekome dati kompaniju da je održi i razvije ili mu je pokloniti kako bi je rasturio do kraja.

Kada bi sve ponude u najavi pred tender, koji bi, prema najavi ministra Dušana Vujovića, mogao da bude raspisan već ovog meseca, značile opciju razvija železare, bilo bi to odlično za Srbiju. Ali, objektivno gledajući na to ko je sve zainteresovan i nezvanično slušajući ko za koga lobira, čini se da je Beograd ponovo u situaciji da će birati politički između dve naizgled ozbiljne ponude – ruske i američke. Obe su slične i mogu da budu uspešne. Ali kako sada izabrati?

Krenimo prvo od američke ponude. Iako se ovaj put ne radi o Ju-Es stilu, već o čikaškoj Esmark stil grupi, pregovore vide menadžeri koji su već radili u Smederevu i koji se sada pojavljuju u ime druge kompanije. Pitanje je zašto su uopšte odlazili ako sada žele da se vrate?

Dva su ključna razloga zašto prema američkoj ponudi treba biti skeptičan. Prvi je taj što je Ju-Es stil 2003. godine dobio Sartid ispod cene, uz otpisane dugove i sve beneficije koje je država mogla da mu obezbedi, pa je napustio posao prvom prilikom, još jednom ostavljajući Srbiji stomilionske dugove, u evrima. Možda je preterivanje da se loš utisak koji je ostavio Ju-Es stil prenese na Esmark grupu, ali činjenica je da Srbija privredno nije zanimljiva američkim kompanijama i ostaje da lebdi pitanje da li je Esmark grupa tu da bi se bavila poslom ili da bi politički pokvarila posao zainteresovanoj ruskoj kompaniji u strateškom poslu sa čelikom, od koga se – nikad ne treba zaboraviti – pored ostalog, prave oružje i municija.

Da Vas podsetimo:  Aerodrom u gubitku, radnicima plate manje, Nadzornom odboru naknade veće

SVI LOBIRAJU ZA AMERIKANCE

U svakom slučaju, nema odgovora na pitanje zašto Amerikance Smederevo nije interesovalo sve dok nije stigla ruska ponuda? Sumnju pojačava i to što Američka ambasada u Beogradu veoma energično lobira da njihova kompanija preuzme Železaru i da su u na tom istom poslu angažovani bivši srpski ministri, uglavnom iz ekipe Mlađana Dinkića, koji se do sada nisu pokazali zainteresovanim za oporavak srpske privrede koliko za njenu predaju neoliberalnom ekonomskom poretku, u kome je Srbija preživela potpunu deindustrijalizaciju, i, naravno, za ličnu korist. U lobiranje se uključio i slovački šef diplomatije Miroslav Lajčak i ceo niz briselskih funkcionera EU.

Pri svemu tome otvaraju se i neka veoma važna politička pitanja. U trenutku kada Beograd više politički naginje prema Berlinu i Moskvi i kada Vašington i London već otvaraju paket medijskog kompromitivanja srpske vlade, pitanje je da li bi im se predavanjem Smedereva dala još jedna važna poluga uticaja? Na primer, da se namerno otpuste radnici ili da se organizuje njihovo nezadovoljstvo? Uz medije u Srbiji, koje uglavnom kontrolišu zapadne ambasade, to može da bude dovoljno snažan okidač za izazivanje sukoba i pad Vlade. O drugim rizicima koji iz toga proizlaze da se i ne govori.

Najveća preporuka za rusku ponudu jeste činjenica da je Moskva veoma zainteresovana za dugotrajno političko i ekonomsko prisustvo u Srbiji, što garantuje da se ne bi išlo na urušavanje Železare, nego na njeno podizanje, kao u slučaju Naftne industrije Srbije, koja posluje u sastavu Gazproma. Ali od samog početka ruska ponuda je dočekana na nož od skoro svih koji u Beogradu odlučuju. Srpski ministri, uglavnom oslonjeni na zapadne centre moći, sa sumnjom gledaju na Ruse, kao i ljudi iz njihovog okruženja, mahom nasleđeni od DS i URS ili dovedenih iz zapadnih finansijskih institucija. Zato je već započela akcija da se spreči da još jedna ruska firma dođe u Srbiju, utoliko više što bi posao s njom mogao da baci još veću senku na propali posao sa Ju-Es Stilom.

Da Vas podsetimo:  Crna rupa

Nekoliko je razloga zašto bi, kada već Srbija sama ne može da oporavi i podigne Železaru, Rusima trebalo dati priliku? Rusija je svetski lider u energetici, na koga je usmerena i srpska privreda. Kao vlasnici Železare, Rusi bi mogli sami za sebe da isposluju povlašćena cene gasa, a ne da to traže od Srbije i na srpski trošak. Drugo, vlasnici ruske kompanije, odnosno njene evropske filijale United Group SA, renomirani su metalurzi sa poslovnim kredibilitetom. Došli su, dali ponudu, i sada im verovatno nije jasno kako za firmu koju niko nije hteo sada odjednom svi hoće i svi lobiraju.

Nekada je teško doneti odluku u vezi sa strateškim stvarima. Ovaj put nije iako su i američka i ruska ponuda, formalno gledano, slične. Prvo, američka ponuda je kopija ruske, što već izaziva sumnju. Drugo, Amerikance smo videli na delu. Treće, za Ruse se ne lobira politički, dok su Amerikanci aktivirali sve mehanizme, pa to lobiranje već liči na pritisak. Konačno, Rusi su već pokazali da se preko kompanija koje drže ne mešaju u srpske političke poslove i da im Železara neće služiti kao socijalna tempirana bomba. To, naravno, razume i srpski državni vrh, ali jedno je nešto razumeti, a sasvim drugo imati hrabrosti da se na pravi način deluje. Ovaj put ima još nešto: šteta od pogrešne odluke neće biti samo za državu već i za njih lično.

Zoran Popović

Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime