Posle više, očigledno neuspelih pretnji svojim ministrima jer svaki od njih muva i dalje uz najmanje moguće angažovanje u svom radu, da će rekonstruisati vladu, čitaj: da će nekoga najuriti iz ministarske fotelje, premijer Aleksandar Vučić je, narogušen i dobro uvežbanog namrgođenog „ozbiljnog“ lica saopštio, da će ići na nove izbore. Naravno opet uz javno izrečenu pretnju da nekih ministara posle izbora neće više biti u vladi. Paladini iz njegovog bližeg okruženja, ionako naviknuti da papagajski ponavljaju samo ono što šef kaže, odmah su požurili da se priključe njegovom zahtevu podržavajući nagoveštene nove izbore. Naravno, među prvima se oglasila Zorana Mihajlović, koja je i do sada izigravala nekakvu premijerovu „tutorku“ jer je uvek, čim je na nju bila uperena neka TV kamera ili mikrofon, pričala svakakve gluposti, često negirajući i samog Vučića i prozivajući predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića.
Prva vest je bila da će izbori biti održani krajem ove godine. Međutim, kao i kod više pretnji rekonstrukcijom vlade, i ovog puta je premijer krenuo svojom oprobanom taktikom –napred, nazad. Sada već govori da će izbori biti održani s proleća 2016. godine. Đavo bi ga znao zašto se tako ponaša. Ili ga koče njegovi zapadni mentori i naredbodavci ili je, po običaju, neodlučan i nesiguran u sopstvene namere!
Srbi van matice se pitaju, a verovatno i naši u otadžbini, čemu sve ovo a najviše –čemu novi izbori? SNS ima stabilnu većinu u Skupštini, pa i bez izbora može da se reši svog nedragog koalicionog partnera Ivice Dačića, i da i dalje, kao u suštini i do sada, sama vlada. Ili da uđe u koaliciju sa nekom drugom partijom.
Pre će biti da se premijer plaši budućnosti. Svestan je sve težeg života Srba, sve veće pljačke, sve više ljudi bez posla, nagoveštene prodaje poslednjih srpskih dobara i ogromnih dugova države, a sve to ide dobrim delom i na njegov račun i račun njegove malosposobne vlade. Već se odavno nagoveštava prodaja (ne daj Bože kao u slučaju JAT-a poklanjanja) Telekoma, Aerodroma „Nikola Tesla“, Poljoprivrednog kombinata „Beograd“, Elektroprivrede i još koječega što je državi donosilo prihode. Premijer se možda plaši i bezbrojnih lažnih, ne ispunjenih obećanja datih narodu, smanjenja plata, protivustavnog smanjenja penzija, državnog bankrota a danas i od svojih mentora naređenog prihvatanja arapsko-muslimanskih azilanata u Srbiji. Za koje se već po Srbiji podižu prihvatni centri dok proterani Srbi još čame po zapuštenim udžericama. Da slučajno ne sumnja da ako na izbore ide tek posle isteka mandata ove vlade, može i da izgubi većinu u Skupštini? Verovatno zato najavljuje izbore pre isteka mandata. Naravno ako mu to dozvole zapadni gospodari Srbije.
Sigurno je, i pored očigledno naručenih i plaćenih ispitivanja javnog mnjenja o ponašanju glasača, da SNS i uz njih i Vučić, još uvek imaju, doduše nešto smanjenu, ali ipak dovoljnu podršku birača. Kako će sa rejtingom biti posle isteka mandata njegove vlade i otrežnjenja glasača jer svi pokazatelji govore da Srbiju ipak čeka dužnička kriza, još teži život, još više ljudi bez posla, možda i glad, dodatno srozavanje zdravstvene zaštite, obrazovanja itd. –to verovatno ne znaju ni Vučić ni anketari. Padom dinara biće još manje zarade po radnom satu u odnosu na evro i u međuvremenu na mnogim područjima života u Srbiji evropske cene. Minimalna cena rada se već srozala na samo 1 (i slovima: jedan) evro na sat! Ubrzo se očekuje, ako dinar padne što neki evropski ekonomisti već prognoziraju, minimalna cena rada u visini tzv. „afričke plate“ od možda samo 0,50 do 0,70 € na sat.
Verovatno će zato SNS ići na izbore što pre, znači dok stranka još uživa dovoljnu popularnost. Tako bi Vučić izbegao rizik eventualnog gubljenja zakasnelih izbora ili pak potrebu za nekim nepoželjnim koalicionarom koji bi verovatno (opet) propisati ili dozvoliti zapadni mentori i naredbodavci. Izbori na vreme –i SNS i premijer će „zabetonirati“ svoju vladavinu za dolazeće 4 godine, sviđalo se to ili ne i njegovim simpatizerima i onim Srbima koji ih neće glasati.
Na taj način će dobiti dovoljno vremena da on i nova vlada ispune sve zadatke dobijene i koje će još dobiti od Vašingtona, Berlina i Brisela. U zapadnoj javnosti se otvoreno piše šta se očekuje od Srbije- potpuno i bezuslovno priznavanje Kosova kao nezavisne države, pristup NATO paktu, slepo praćenje politike SAD, EU i NATO pakta u odnosu na Rusiju, doći će na red i priznavanje široke autonomije muslimanima u Sandžaku i Šiptarima u Južnoj Srbiji, Vojvodini takođe, naravno ako se ona kojim slučajem i bez autonomije ne odvoji od Srbije. Tražiće se dodatno ustupanje svih privrednih i prirodnih resursa stranim kompanijama, ukratko otvaranje puta ka totalnoj okupaciji pa možda i uništenju Srbije kao suverene države. Sudeći po dosadašnjim aminovanjima naredbi iz Brisela, od MMF-a i Svetske banke, Vašingtona i Berlina, sve je moguće.
Čim, verovatno uskoro, krene predizborna kampanja, za reč će se sigurno javiti i mnogi samozvani funkcioneri dijaspore, koje, osim u retkim slučajevima, niko nije birao, ili ako su i birani, bila je to uglavnom u odnosu na broj Srba u rasejanju, samo šačica ljudi.Mnogi od njih nemaju nikakav legitimitet ali ipak pokušavaju da se nametnu i rasejanju i srpskim vlastima.
Opet će krenuti zahtevi da rasejanje mora da u Skupštini Srbije ima svoje predstavnike.
Ali do danas niko od „funkcionera“, pa ni srpska vlada, nije pokušao da odgovori na pitanje, kako će ih iseljenici sa srpskim državljanstvom, znači sa pravom glasa, birati. I sa kolikim brojem glasova neki kandidat može da bude izabran u Skupštinu, jer, u to sam ubeđen, retko ko od njih može da priušti više od nekoliko stotina glasova.
Znamo da je interes dijaspore da glasa u konzulatima i ambasadama veoma opao. Uzmimo kao primer nemačku pokrajinu Baden-Virtemberg. Na privim izborima posle omogućavanja dijaspori da glasa u inostranstvu, u Štutgartu je glasalo oko 2400 ljudi. Na drugim izborima ih je bilo samo oko 700, a na poslednjim samo oko 300! Znači li to, da zagovornici „poslanika“ u Skupštini, koji bi, verovatno, najrađe da kandiduju sami sebe, očekuju da ih, kao i kod tobožnjih „izbora“ za famoznu i danas više ne postojeću Skupštinu dijaspore, srpska vlast „namesti“ na položaj Narodnih poslanika?
Čak i da vlast muvačinom a ne pravim izborima ugura nekoga u parlament, ko bi mogao da se prihvati poslaničkog mandata jer je to ozbiljna funkcija koja zahteva gotovo stalno prisustvo u Beogradu? Neki penzioner? Možda neki besposličar koji bi kasirao poslaničku platu da preživi ili pak neki bogataš koji više ne mora da radi? Ili neko ko je ranije živeo u inostranstvu ali se vratio u maticu? Ali, onda to nije to- jer taj neko više nije pripadnik dijaspore. I koliko bi koštao Srbiju boravak u toku celog mandata jednog predstavnika dijaspore u Skupštini? Naravno, postavlja se i pitanje, šta mogu za dijasporu u Skupštini Srbije da urade, recimo 6, 8 ili 10 „poslanika“ dijaspore? Verovatno manje od- ništa!
Čuli smo i neke predloge da svaka partija na svoju listu treba da stavi bar po jednog kandidata iz rasejanja. Dobro, može možda i tako, ali ako neko, kao npr. u Štutgartu na poslednjem glasanju dobije samo stotinu glasova, da li je dovoljno da nas takav kandidat predstavlja u Skupštini Srbije? Sigurno da nije.
Zato, proteći će još podosta vode srpskom Moravom, dok se ne usaglase stavovi na koji način omogućiti dijaspori da je država shvati ozbiljno. Ako ne kao biračko ili političko telo, onda sa doznakama od 3-5 milijardi dolara godišnje bar kao stalnog sufinansijera opstanka Srbije. Sigurno je već krajnje vreme da vladajuće prtije to ozbiljno shvate i da u okviru svog rada, uspostave tešnje odnose sa rasejanjem koje bi preko partije kojoj naginju ili čiji su postali članovi, a preko poslanika te partije u Skupštini, mogli da utiču na što bolji odnos države prema rasejanju.
Predrag Rakočević
