„Kompromisi“ i crvene linije odbrane Srbije

0
1188
Foto: vidovdan.org

Boraveći u zvaničnoj poseti Bukureštu predsednik Srbije pozvao je rumunsku državu da nastavi da pruža podršku teritorijalnoj celovitosti Srbije i da pomogne u postizanju „kompromisa“ po pitanju južne srpske pokrajine.

Na pitanje kako bi „kompromis“ zapravo trebao da izgleda predsednik Vučić je odgovorio da „ta solucija podrazumeva da obe strane odustanu od svojih maksimalističkih zahteva„.

Ova izjava za sobom povlači suštinsko pitanje: šta su to „maksimalistički“ zahtevi Beograda sa jedne i separatističke tvorevine sa druge strane?

Kompromis, reč latinskog porekla, označava način rešenja sukoba koji se zasniva na međusobnom dobrovoljnom dogovoru. Osnov kompromisa je spremnost na odricanje obeju strana u pogledu na neku od suprotnih želja ili interesa. Drugim rečima, svaka od strana mora biti spremna da uvaži legitimnu poziciju suprotne strane, kako bi konačni dogovor na najbolji mogući način oslikavao konsenzus i interese obeju strana.

Što se tiče kosmetskih Albanaca njihovi maksimalistički zahtevi nisu nikakva nepoznanica. Oni se svakako ne završavaju samo na srpskom suočavanju sa „realnošću„, potpunom zaokruživanju kosovske nezavisnosti i stolici Prištine u UN; oni idu mnogo dalje. Može se reći da je maksimalistički zahtev Albanaca danas potpuno jasan, a to je „Velika Albanija„.

Potpuno je jasno kakvom spoljnopolitičkom cilju danas teže Priština i Tirana. On je neupitan. Međutim, ono što je u ovom trenutku od izuzetne važnosti je pitanje na koji način će zvanični Beograd pristupiti definisanju svojih „maksimalističkih zahteva„? Da li će se u tome prikloniti željama svojih zapadnih „prijatelja i partnera“ ili pak okrenuti sopstvenim državnim i nacionalnim interesima i volji svoga naroda?

Za Zapad „kompromis“ podrazumeva odlučnost Srbije da se odrekne kosovskih „zabluda i mitova„. Drugim rečima, u zapadnim očima svako insistiranje Srbije na Ustavu i Rezoluciji 1244 personifikuje maksimalistički zahtev koji protivreči „realnosti“ i umanjuje „evropsku perspektivu“ Beograda.

Iz takve percepcije dalje proizilazi da je svako pominjanje srpskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta u kontekstu postizanja „konačnog kompromisa“ potpuno neprihvatljiv, maksimalistički zahtev Beograda koji unapred osujećuje postizanje „trajnog rešenja„. Naša država se tako primorava da dobrovoljno odustane od zaštite svojih međunarodno afirmisanih granica i prava koja su joj priznata najvišim aktima savremene međunarodne zajednice, rezolucijama Saveta bezbednosti, Poveljom Ujedinjenih nacija i Helsinškim završnim aktom. Od naše države se traži ono što nije traženo od nijedne druge države članice EU, traži se odricanje od elementarnih atributa državnosti, ustavnog poretka i prava na suverenu vlast nad delom svoje teritorije.

Tek kada i sam usvoji takvo shvatanje „maksimalističkih zahteva“ i tzv. Kosovu prizna puni međunarodni subjektivitet, a time brutalnu secesiju prihvati za legalnu, Beograd bi (ali i to samo možda) mogao da dobije »garancije« Zapada da će Albanci na Balkanu odustati od svoje velikoalbanske ideje. Ali ko se još ikada mogao osloniti na garancije i obećanja Zapada?

Odgovor je: Niko. To nisu mogli ni Rusi kada su im nakon ujedinjenja Nemačke zapadni zvaničnici svi redom obećavali da se NATO „više ni za milimetar neće širiti ka Istoku„, a danas se taj isti NATO, progutavši Poljsku, pribaltičke države, Rumuniju, Bugarsku, Albaniju i Crnu Goru opasno približio ruskim granicama.

To nije mogao ni Milošević kada mu je Holbruk još 1999. godine obećavao da Amerika nikada neće priznati nezavisnost Kosova da bi samo devet godina kasnije Vašington postao glavni međunarodni pokrovitelj „najmlađe evropske države„.

Da li bi „kompromis“ koji bi podrazumevao tzv. Kosovo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Interpolu, UNESKO-u, UNICEF-u i UN-u bio „kompromis“ koji bi garantovao dugotrajni mir i stabilnost na Balkanu?

Ne bi bio. Takav „kompromis“ bio bi kompromis samo u očima briselsko-vašingtonske osovine. Za Srbiju on bi bio uvod u dalja rasparčavanja njene teritorije, još dublju destabilizaciju regiona i vetar u leđa velikoalbanskom orlu da svoja krvava krila rasprostre i nad Nišom i čitavom Vranjskom kotlinom.

Ne može se kompromis zasnivati na favorizovanju samo jedne (albanske) strane, dok se od druge (srpske) očekuje da u potpunosti zanemari i minimum svojih legitimnih interesa. Takvi „kompromisi“ građeni na iznuđenim i nametnutim rešenjima kratkog su daha i obično služe kao paravan za prikrivanje stvarnih ciljeva. U ovom slučaju za nastavak tihe i postepene realizacije velikoalbanskog zločinačkog plana.

Pravi kompromis moguć je samo ako zvanični Beograd svojim zapadnim „prijateljima i partnerima“ jasno stavi do znanja da stav o KiM kao sastavnom delu Srbije nije nikakav „maksimalistički“ zahtev, već srpski minimum bez čijeg prihvatanja održivog i pravednog rešenja neće i ne može biti. Kompromise je moguće praviti samo u okvirima propisanim državnim Ustavom i Rezolucijom 1244, koji su jasan i jedini relevantan orijentir za definisanje pregovaračke pozicije i legitimnih interesa kako Beograda tako i Privremenih institucija samouprave u Prištini.

U toj vizuri maksimalistički zahtevi poprimaju sasvim drugačiji oblik. Kod Albanaca oni se ogledaju u nezavisnosti Kosova, a kod Srba u ukidanju autonomije KiM kao ustavne kategorije. Kako je kompromis samo ono rešenje u kojem se obe strane odriču svojih maksimuma to znači da je ono moguće jedino u sledećem obliku: „Prištini široka autonomija sa određenim elementima de fakto državnosti, ali u okvirima suverene i međunarodno priznate države Srbije i uz očuvanje jedinstvene (srpske) stolice u međunarodnim organizcaijama univerzalnog karaktera„.

To je crvena linija opstanka Srbije kao države.

Sve drugo osim toga bila bi nacionalna katastrofa, samonegacija srpske državnosti.

Mr Danijel Igrec

Vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime