Konstantne prozivke i pretnje iscrpljuju novinare i mogu da dovedu do traumatskih reakcija

0
287

Direktorka istraživanja u Dart centru za novinarstvo i traumu Univerziteta Kolumbija u Njujorku, dr Elana Njuman, za Cenzolovku govori o posledicama koje kod novinara izazivaju napadi i pretnje koje doživljavaju, ali i o efektima koje konzumiranje traumatičnih vesti ostavlja na publiku

Dr Elana Njuman je profesorka psihologije na Univerzitetu u Tulsi, u američkoj državi Oklahoma, gde je kodirektorka Instituta za proučavanje trauma, stresa i nepravde. Ujedno, ona je i direktorka istraživanja u Dart centru za novinarstvo i traumu Univerziteta Kolumbija u Njujorku.

Njen profesionalni angažman obuhvata istraživanje povezanosti novinarstva i trauma, uticaj profesije na zdravlje novinara, te istraživanje efekata koje novinarstvo ima na konzumente, uključujući i one koji su doživeli neku traumu.

Cenzolovka: Istraživanje Međunarodne ženske fondacije za medije iz 2018. godine pokazalo je da je gotovo trećina ispitanih novinarki kao posledicu uznemiravanja na poslu prijavila da je bila fizički, mentalno ili emotivno povređena. Da li je opravdano govoriti o vezi između novinarstva i posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP)?

Njuman: Novinari su često svedoci velikih patnji i mogu biti žrtve napada i u virtuelnom i u stvarnom svetu. Dalje, dok obavljaju svoj posao, novinari mogu biti žrtve događaja koji izazivaju traume. To može biti izveštavanje o automobilskoj nesreći, o požarima, ubistvima, o velikom broju žrtava, ili izveštavanje sa mesta na kome se desila neka katastrofa.

Većina postojećih istraživanja odnosi se na PTSP izazvan takvim događajima. Većina novinara je, slično kao i većina ljudi – prirodno otporna. Na primer, ako je između 80 i 100 ljudi izloženo traumatskom događaju, samo nekoliko njih će razviti PTSP. To jeste rizik profesije, ali većina ljudi ne razvije taj poremećaj.

U isto vreme, možemo govoriti o različitim reakcijama novinara na traume. U to, na primer, spada nemogućnost da se misli skrenu sa problema, ili nemogućnost da se određene stvari mentalno blokiraju. Pa, učestalost noćnih mora. Ili veoma velika uznemirenost kad se samo setite konkretnog problema. To sve nazivamo intruzivnim simptomima.

Druga vrsta reakcije jesu simptomi izbegavanja, što predstavlja kompletno blokiranje misli i osećanja. U to spada i osećanje krivice koji sami sebi namećete. Ili uverenje da je život grozan. Potom, prevelika nervoza i preterana obazrivost. Problemi sa koncentracijom ili snom. Sve su to reakcije na ekstremne životne situacije i sve su – prirodne.

Da Vas podsetimo:  Novinari moraju da budu zaštićeni i na njih se ne smeju vršiti nikakvi pritisci

Cenzolovka: U poslednje vreme, napadi na novinare u Srbiji uglavnom se dešavaju na društvenim mrežama. Novinarke i novinari su često izloženi vređanju, neki tvitovi pozivaju na silovanje novinarki ili ubistvo, a napadi se često odnose ne samo na njih nego i na članove njihovih porodica. Da li se napadi na internetu razlikuju od onih u stvarnom životu?

Njuman: To pitanje do sada nije akademski mnogo proučavano. Poznata mi je studija koja se bavila nivoom stresa kojem su izloženi internet moderatori zaduženi za identifikaciju fotografija uznemirujućeg sadržaja, i ona je pokazala da kod njih postoji posttraumatski stres.

Ima i kvalitativnih studija koje su pokazale da uznemiravanje može ostaviti posledice. Čini mi se da je u slučaju vaše zemlje prvi problem u tome što samo uznemiravanje nije do kraja definisano.

Na izvesnom nivou, izloženost neprestanom javnom diskursu koji nije civilizovan nije isto što i napadi u kojima se proganja pojedinac. Sa druge strane, konstantne prozivke i pretnje svakako iscrpljuju i mogu da dovedu do traumatskih reakcija.

Cenzolovka: Tokom vašeg izlaganja na Univerzitetu u Tulsi, posvećenog podizanju svesti o traumama u novinarstvu, rekli ste kako novinari moraju da zahtevaju više brige o sebi. Šta ste pod time mislili? Koji su efikasni načini psihološke odbrane?

Njuman: Veoma je potrebno brinuti se o sebi. Jedna od najvažnijih stvari jeste pronaći podršku. Zbog toga je bitno umrežavanje, odnosno povezati se, na primer, sa drugim novinarkama, na način koji omogućava da jedna sa drugom razgovaraju.

Istina je da novinari muškarci nisu napadani toliko često kao novinarke, ali u suštini napada nije polno pitanje. Kada neko napada novinarku, taj neko istovremeno napada sve novinare, bez obzira na njihov pol, i napada slobodu govora.

Da Vas podsetimo:  „Uhapsite ministra“, uzvikivali učesnici protesta ispred Centralnog zatvora...

Kada je u pitanju stres menadžment, ljudi reaguju na dva načina – suočavanjem sa problemom ili izbegavanjem da se sa njim suoče. Neki se osećaju bezbednije ako neko drugi prati promene na njihovim profilima na internetu (u redakcijama u SAD postoje administratori profila novinara na društvenim mrežama, prim. nov). I to je neophodno iz bezbednosnih razloga.

Drugi ljudi žele da u to budu lično uključeni. Oba načina su od pomoći. Izbegavanje nam na kraći rok pomaže da završimo sve što treba. Izbegavanje je, takođe, poželjno u onim slučajevima kad niste u mogućnosti da promenite situaciju.


RAZLIČITE REAKCIJE NOVINARA NA TRAUME KOJE DOŽIVLJAVAJU NA POSLU:

– nemogućnost da misli skrenu sa problema,
– nemogućnost da traume mentalno blokiraju,
– učestalost noćnih mora,
– veoma velika uznemirenost pri sećanju na traume,
– kompletno blokiranje misli i osećanja,
– osećanje krivice,
– uverenje da je život grozan,
– prevelika nervoza i preterana obazrivost,
– problemi sa koncentracijom ili snom.

(Sve su to reakcije na ekstremne životne situacije i sve su – prirodne, kaže za Cenzolovku dr Elana Njuman iz Dart centra za novinarstvo i traumu Univerziteta Kolumbija u Njujorku)


Suočavanje je korisno, ali može da dovede do prezasićenosti. Sa druge strane, činjenica da ljudi biraju da sami prate promene na svojim profilima pruža osećaj kontrole. Povremeno pauziranje aktivnosti na društvenim mrežama važno je čak i ako spadate u one koji se osećaju bolje kad sami prate svoje profile.

Cenzolovka: Da li možemo reći da nešto slično važi i za medijske konzumente? Da, na primer, određene teme ili ostrašćeni voditelji mogu da izazovu neku vrstu traume među gledaocima ili čitaocima?

Njuman: Tome je bilo posvećeno više pažnje, na primer kad su u pitanju ljudi koji su gledali snimke napada 11. septembra ili snimke maratona u Bostonu. Uskoro ću objaviti istraživanje u kome sam uradila metaanalizu, koja pokazuje koliko ovakvi snimci mogu uticati na gledaoce.

Da Vas podsetimo:  Medijska priprema za učešće Nemačke u napadu na SRJ 1999. godine

Izgleda da često gledanje groznih prizora, i to obično na televiziji, i obično kada su u pitanju masovne katastrofe – utiče na gledaoce. Ali taj uticaj nije dugotrajan. Ovakvi snimci mogu doprineti psihološkim problemima i povećavaju rizik, ali sami po sebi ne izazivaju dugotrajan PTSP.

Kad je u pitanju televizijski prilog o nekom užasnom događaju – ljudi i treba da se osećaju nelagodno. Nizak nivo stresa, iako nije prijatan, predstavlja prikladnu reakciju na zločine ili kršenje ljudskih prava.

Nema ničeg lošeg ako se ne osećate dobro povodom loših stvari koje se dešavaju u svetu. Istovremeno, ljudi bi trebalo da obrate pažnju na to koliko televizijskog programa dnevno gledaju, kao i koliko  informacija tom prilikom dobijaju.

Cenzolovka: Živimo u svetu koji sve više zavisi od interneta, u kome ljudi na društvenim mrežama danas ostvaruju autentične veze. Na nedavnoj konferenciji u Ujedinjenim nacijama, posvećenoj bezbednosti novinarki, učesnice su se žalile što moraju da sakriju lične podatke sa profila, uključujući fotografije dece, na koje su ponosne. Da li je to razlog za zabrinutost?

Njuman: To je još jedna oblast koja traži više naučne pažnje. Dok dođe trenutak da dete samo uređuje svoj profil na društvenim mrežama, na internetu će već biti toliko toga što su o tom detetu postavili njegovi roditelji, tako da to dete neće imati potpunu kontrolu.

Mogli bismo da imamo čitav jedan razgovor o tome šta je, kad su u pitanju deca, prikladno da se postavlja na društvene mreže, a šta ne. Ljudi koji se bave javnim poslom svakako moraju da razmišljaju o sigurnosti svojih porodica, i treba da unapred razmišljaju kako da izbegnu rizik. Neki će, stoga, možda izabrati da imaju dva odvojena profila. Jedan koji će podeliti samo sa svojim prijateljima i drugi koji će podeliti sa celim svetom.

Marija Šajkaš
Izvor: cenzolovka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime