Borba za nezavisnu Hrvatsku počela je davno pre Drugog rata i, uz političku podršku sa Zapada, trajala i posle tog rata
Sa kojim bi činjenicama iz bliže i dalje prošlosti naši zvaničnici valjalo da računaju, kada na briselsku adresu šalju prigovore zbog najnovije egzaltacije ustaštva u susednoj Hrvatskoj?
1.
Kao prvo, valjalo bi da razmisle nije li to pogrešna adresa, koja ni sama nije načisto koliko će još ostati na istom poštanskom broju i koliko dugo će se održati u istom sastavu. Jednom rečju, posle Bregzita, tzv. migrantske i krize finansijskog sektora EU se zabavila o svom jadu, pa joj poziv na arbitriranje u najnovijem sporu na relaciji Beograd – Zagreb dođe kao deveta rupa na svirali.
Uostalom, posle kijevskog Majdana postalo je belodano jasno da EU – kao projekat i kao instrument vladavine SAD – nema ni snage, ni smelosti, ni volje da osudi čak ni pojave otvorene i drske afirmacije nacizma, fašizma i antisemitizma na bilo kom delu evropskog kontinenta. Zato se sa utopijom graniče očekivanja da će Brisel, zbog najnovijeg ustaškog pirovanja, osuditi svoju mladu članicu, kad je već za njenu zločinačku i genocidnu prošlost nije ni pitao pre punopravnog prijema u članstvo EU.
U sadašnjoj EU ionako važe neka druga pravila i druge vrednosti, među kojima su autentična borba protiv nacizma i antifašizam potisnute na samu marginu. To bi moralo da bude jasno bar političkim predstavnicima srpskog naroda, koji je ponovo izložen realnoj opasnosti da iznova uči istoriju na sopstvenoj koži. Zato je sva prilika da su njihovi istupi namenjeni za unutrašnju upotrebu i da im je prvenstveni cilj umirivanje opravdano zabrinute javnosti.
Međutim, pozornost i težinu kod drugih naroda teško može da proizvede reč onih koji, poput Dačića i Vulina, Vučićevog koalicionog partnera i njegovog najbližeg saradnika, baštine, šire i unapređuju kolosalnu istorijsku obmanu u sopstvenom narodu. Oni se nisu ni potrudili da dokuče, a kamo li da izreknu punu istinu o događajima na tlu Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata, a očekuju da ih predstavnici drugih naroda u Evropi razumeju i podrže.
ustase 2Naime, ova dvojica su dokazala da ni do danas ne mogu preko usana da prevale svetlo srpsko ime đenerala Draže Mihailovića, prvog gerilca u borbi protiv nacizma i fašizma u Evropi, a da im se iz grla refleksno ne otme stupidna kleveta o izdajniku i saradniku okupatora. Imaju li oni uopšte ikakvo moralno pravo da drugim nacijama propisuju koga će i šta će da slave i veličaju kada u isti mah pod noge bacaju i gaze po velikanima iz herojske srpske prošlosti. Uostalom, oni su se u više navrata javno oglašavali i kao Srbi – ali samo do Draže i Nedića. Dok bi, kao njihovi politički antipodi, revnosno mogli da igraju i uloge većih eunijata od evropejaca.
2.
U startu je deplasiran, naivan i unapred osuđen na neuspeh svaki pokušaj da se antifašističkom i antinacističkom argumentacijom osporavaju ustaški temelji i ustaški identitet sadašnje hrvatske države. Srpski zvaničnici ne znaju ili se plaše da izgovore poražavajuću i gorku istorijsku istinu kako u drugoj Jugoslaviji nije ni vođena nikakva antifašistička borba. Jer da je nje bilo, onda bi se rat vodio protiv jedinog naci-fašističkog uporišta, protiv NDH kao najvernijeg Hitlerovog saveznika. Borilo bi se za oslobođenje logora i fabrika smrti za Srbe, Jevreje i Rome, i ne bi se čekalo da Jasenovac i brojna stratišta četiri godine rade punom parom. Da je Broz ozbiljno planirao oružani otpor protiv genocidne NDH, ne bi se njegove jedinice tamo zaputile tek po zatvarnju i uklanjanju tragova genocida. Ne bi u Zagreb umarširale na samo 200 metara iza poslednjih ustaških trupa, koje su ustašku prestonicu napuštale poslednjeg dana rata, 8. maja 1945. Kada je čak i Berlin pao.
Da je bilo prave i dosledne antifašističke borbe, ne bi se dopustilo da Ante Pavelić, poglavnik te nakazne kvislinške tvorevine, a od 1926. saradnik britanske MI6, sa tovarima opljačkanog blaga spokojno izađe iz Zagreba. Te da se na tlu Austrije odmah sretne sa britanskim oficirima, pod čijom se zaštitom dokopao prvo Rima i Vatikana, pa potom i Argentine. U isto vreme Pavelićevi zaštitnici Englezi na prevaru su kidnapovali prvog Hitlerovog protivnika u Evropi đenerala Dražu i, kao najveći ratni trofej, predali ga Brozu. Da mu on sudi kao narodnom neprijatelju i saradniku okupatora na montiranom suđenju u Beogradu, da ga osudi na smrt i do danas ostavi bez grobnog belega.
Srpskim bi zvaničnicima morao biti poznat istorijski fakt da je borba za nezavisnu hrvatsku državu počela davno pre Drugog rata. Da je, uz političku potporu moćnika sa zapadne strane, trajala i za vreme i posle tog rata. Da otvorena ustaško-komunistička saradnja traje još od 1935, te da su i ustaše i jugoslovenski komunisti, iza kojih su stajali Vatikan i Kominterna, u ostvarenju svojih planova isključivo na nišanu držali jednog jedinog i zajedničkog neprijetelja – srpski narod i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Za vreme i po okončanju oba svetska rata Srbi su bacani na kolena, a glavnu diplomatsku, pa i vojnu ulogu u njihovom slamanju, osim austrijsko-nemačkog okupatora, igrali su naši „zapadni saveznici“, koji su sada svi okupljeni u EU i u NATO. Dubina naših ratnih i poratnih poraza ne može se meriti samo milionskim srpskim žrtavama već i podređenim posleratnim političkim statusom i ponižavajućim tretmanom „dežurnog krivca“. Kako unutar dve novostvorene države, tako i kod naših nevoljnih ratnih saveznika sa Zapada.
U dodatnom slamanju i pokoravanju Srba, dakako, prednjačili su i još prednjače Englezi i Amerikanci. Mi smo u Drugom ratu bombardovani od strane naših tzv. zapadnih saveznika u proleće i u jesen 1944. žešće, masovnije i pogubnije u odnosu na nemačko bombardovanje 1941, da bi se đeneral Mihailović, simbol srpskog otpora nacizmu i fašizmu, primorao na povlačenje iz Srbije. Te da bi se slomio slobodarski duh srpskog naroda i na vlast u Beogradu instalirao austrougrski cugsfirer. Isti onaj istaknuti pripadnik zloglasne 42. Vražje divizije, koja je u Mačvi i u Podrinju počinila prvi genocid nad Srbima u XX veku. Žrtve ovog „savezničkog bombardovanja“ nisu ni popisane, a posle rata nije smelo ni da se pominje od čije su ruke stradale. Treba li nam neka saglasnost ili dozvola iz Brisela da popišemo ove naše nevine žrtve i odamo im zasluženu poštu?
3.
Srpski zvaničnici pred svetom s razlogom i opravdano osuđuju slavljenje ustaških krvnika i terorista, dok u srpskom državnom domu cinično i mazohistički nastavljaju da slave i veličaju saučesnike u masovnom ubijanju nevinih srpskih civila. Među takvima je, primera radi, i Konstantin – Koča Popović, desna ruka Čerčilovog i Brozovog vazdušnog terora nad srpskim civilnim stanovništvom u proleće i jesen 1944. Koči je poveren izbor meta za bombardovanje gradova u Srbiji, a Peku Dapčeviću je prepušten izbor ciljeva u Crnoj Gori. Njihova imena nedavno su ponele dve ulice u srpskom prestonom gradu, a srpski zvaničnici su i tim službenim činom pokazali koliko im je stalo do nevinih civilnih žrtava iz redova sunarodnika. Ili možda čekaju da se prvo Brisel zvanično oglasi i izrazi saučešće za srpske žrtve genocida u NDH i da osudi povampirenje ustaške ideologije u EU dvorištu?
Za naše zvaničnike nije prijatna ni istina da je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944, zahvaljujući presudnim borbenim poduhvatima Crvene armije, a da su se jedinice KNOJ, čim su Rusima videle leđa, s naglašenim entuzijazmom bacile na posao sejanja smrti po Srbiji. Tako su celu Srbiju pretvorili u veliku masovnu grobnicu, u koju su kao saradnike okupatora, bez suda i presude, trpali sve one za koje su procenili da bi u miru mogli da predstavljaju potencijalne protivnike njihovom totalitarnom režimu i diktatorskoj vladavini Josipa Broza Tita. (I, naravno, sve one koji su raspolagali sa iole vrednijim materijalnim dobrima, stambenim zgradama, vilama, fabrikama i trgovinskim radnjama, zlatom, nakitom…) Te masovne grobnice ni do danas nisu dostojno obeležene. Tako su ponovo ubijene sve nesahranjene i neopojane srpske žrtve komunističkog terora. I posle svega naši zvaničnici očekuju da probude savest u Zagrebu i izmole osudu povampirenog ustaštva na Zapadu i u Briselu?
Pre svakog obraćanja Briselu, bez obzira na povod, naši bi zvaničnici morali da imaju na umu činjenicu da su Srbi i iz poslednjih ratova na tlu bivše Jugoslavije izašli kao jedina poražena i kažnjena strana. A da su svi drugi, i Hrvati i Albanci, i bosanski muslimani i crnogorski separatisti, i Slovenci i Makedonci, uz obilatu logističku, medijsku, obaveštajnu, finansijsku, oružanu i svaku drugu pomoć naših sadašnjih saveznika sa Zapada – nagrađeni i uvršteni na dugački spisak žrtava srpske agresije. Prikrivena komunističko-ustaška koalicija vodila je glavnu reč u Jugoslaviji i posle Drugog svetskog rata. Sve do XIV kongresa SKJ, održanog 1990, kada su se konačno razišli i razdvojili. Ustaše su se vratile u Zagreb da bi konačno dovršile posao stvaranja nezavisne hrvatske države. Ovi drugi ostali su u Beogradu da čuvaju Titov kult, neguju tekovine NOR i šire bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti.
Prvi korak u pravcu hrvatskog državnog osamostaljivanja preduzet je promenom republičkog ustava, iz koga su izbačeni Srbi kao konstitutivni narod. Na Vidovdan 1990. Usledilo je potom progon 250.000 Srba iz Hrvatske, uz logističku pomoć jedne privatne američke kompanije. Bilo je to najveće etničko čišćenje u posleratnoj Evropi.
Brisel je i tada ćutao, a naši zvaničnici očekuju da on sada reaguje i da osudi sudsku rehabilitaciju „kardinala smrti“ Alojzija Stepinca, podizanje spomenika jednom ustaškom teroristi, oslobađanje masovnog ubice Srba iz Osijeka, ometanja, napade i vređanje učesnika na antifašističkim skupovima u Hrvatskoj…
Radovan Kalabić
U Beogradu, na Svetog Iliju, 2016.
Novi standard
