Dok Vladimir Putin nastoji da umanji značaj ekonomskih problema u svojoj zemlji, narod u Rusiji oseća posledice sankcija i padajuće cene nafte. Ali, da li Zapad pravi račun bez krčmara?
Ruska privreda je u rasulu. Rublja je u slobodnom padu i pored intervencija Centralne banke. Ruski funkcioneri priznaju da kombinacija sankcija i cene nafte u padu zemlji nanose štetu, iako predsednik Vladimir Putin i njegov aparat rado ističu suprotno. Ministar finansija izračunao je da bi Rusija zbog posledica sankcija godišnje mogla da ostaje bez investicija vrednih 140 milijardi evra. Jedna druga brojka još jasnije pokazuje dramatičnost situacije: ukoliko cena nafte zadrži sadašnji nivo, ruski privredni rast će naredne godine stagnirati za 4,7 procenata.
Primedba nemačkog ministra spoljnih poslova Franka-Valtera Štajnmajera da cilj sankcija nije slabljenje ruske privrede prilično iznenađuje i postavlja se pitanje, šta je onda smisao svega toga?
„Stvarni cilj sankcija jeste zaustaviti ruske akcije u Ukrajini. Kratkoročno to nije izvodljivo sa sankcijama. Upravo to je problem. Ne znamo sa sigurnošću, ali polazimo od toga da bi bez sankcija Rusiji vrata bila mnogo otvorenija da ode mnogo dalje i da pod parolom ‘Novorusija’ položi pravo na mnogo veću teritoriju. Bez sankcija, Rusija bi u Ukrajinu umarširala sa mnogo više vojnika i imala kontrolu nad mnogo većom teritorijom“, kaže Kristi Rajk, naučna saradnica na finskom Institutu za međunarodnu politiku i koautorka nedavno objavljene studije o efikasnosti sankcija Evropske unije.
„Putin stalno pokušava da učvrsti svoj legitimitet tako što narod vezuje uz sebe na osnovu spoljne politike“
Sankcije kao zamka
Nameće se pitanje da li su Evropljani i Amerikanci zaista detaljno preispitali svoje odluke i uzeli u obzir da bi posledice mogla da trpi ne samo Rusija, već i za čitava međunarodna zajednica.
Pojedini stručnjaci upozoravaju na takozvanu zamku od sankcija, u koju bi Zapad mogao da upadne. Direktor Evropskog saveta za inostrane poslove i koautor studije „Novi evropski poremećaj“, Mark Leonard, smatra da, kada je reč o sankcijama postoji dilema: što su one delotvornije protiv Rusije, to više potkopavaju dugoročne ciljeve Evropljana i Amerikanaca.
„To je tako zato što sankcije s jedne strane kratkoročno i srednjoročno snaže Putina, konsoliduju njegovu moć i dozvoljavaju mu da elitu u svojoj zemlji drži u šaci. Tu elitu on je primorao da vrati novac u Rusiju. S druge strane, one ubrzavaju rusko okretanje ka Aziji i priključenje novom tržištu sa akcentom na odnose sa Kinom“, kaže Leonard.
Sankcije, dodaje on, jasno pokazuju da Rusija ekonomski ne može da se nosi sa Zapadom. Umesto toga, Putin se sokoli dokazujući svoju vojnu moć, što bi moglo da dovede do sličnih akcija kao u Ukrajini.
Šta može biti posle Putina?
Bilans američkih sankcija je sve drugo samo ne uspešan
Uz to, Zapad se kreće po politički opasnom terenu. U centrima moći Evropske unije i SAD verovatno ima onih koji se nadaju da će Putin imati sve manju podršku naroda, što više bude bio primoran na kolena. Ali čak i tom slučaju može biti da Zapad pravi račun bez krčmara. „Šta bi moglo da bude posle Putina? Novi režim ne mora da bude po svaku cenu prozapadno nastrojen”, kaže Kristi Rajk.
Situacija bi lako mogla da se dodatno zakomplikuje, dodaje Mark Leonard. „Putin stalno pokušava da učvrsti svoj legitimitet tako što narod vezuje uz sebe na osnovu spoljne politike. Kada situacija u njegovoj privreda počne da se pogoršava, on svoju moć hrani kroz geo-političke krize. Zato je i zainteresovan za stvaranje novih kriza.“
Ali čak i u slučaju da loša ekonomska situacija bude presudna za pad Putina, njegov naslednik neće po svaku cenu da bude bolje rešenje za Zapad.
Stepen nestabilnosti i haosa u post-Putinovskom scenariju mogao bi da bude takav da bi mnogi mogli da priželjkuju njegov povratak. „Postoji rizik, da neki budući kandidat bude još veći nacionalista, još manje spreman na kompromis. Mora se shvatiti da Putinov problem nikada nije bila liberalna, prozapadna elita. Njegova najveća briga jeste moguće jačanje nacionalista“, ukazuje Leonard.
U toj potencijalnoj borbi za moć, opozicija ne bi imala ozbiljniju ulogu, ocenjuje direktor Evropskog saveta za inostrane poslove. Čak se i Aleksej Navalni, velika nada pokreta protiv Putina, povukao i ne usuđuje se da kritikuje Putinovu aneksiju Krima.
Sumorna budućnost
Kako će se stvari dalje odvijati? Putin je očigledno potcenio odlučnost Zapada. Do sada je bilo malo naznaka nejedinstva unutar EU kada je reč o sankcijama – na veliko nezadovoljstvo Putina. Zato Evropska unija mora da gleda unapred. Čak iako sada signalilzuje da neće odstupiti od sankcija, najkasnije na proleće sledeće godine politika sankcija trebalo bi da se preispita. Mnogo je zagovornika politike držanja u šah-mat poziciji, kakva je praktikovana za vreme Hladnog rata, s nadom da će režim kad-tad da padne. Mark Leonard u to ne veruje: „Nisam siguran da postoji politička volja za tolikom istrajnošću. Sumnjam da je konsenzus unutar EU toliko čvrst.“
To pitanje se može i mora postaviti i Vašingtonu. Bilans američkih sankcija je sve drugo samo ne uspešan. „Imali smo sankcije protiv Rusije kada je Gruzija bila napadnuta, ali su one ukinute jer je Obama želeo da revidira svoju politiku prema Rusiji, bez da je Moskva ispunila tražene uslove. Može se pretpostaviti da će se tako nešto ponoviti kada neka buduća američka vlada bude morala da reaguje na velike krize, kao što su Iran ili ‘Islamska država’ i pritom joj bude bila potrebna ruska pomoć.“
Dok zapadni svet ide u susret božićnim praznicima, Rusi će još malo sačekati jer njihovi pravoslavni praznici počinju kasnije. S obzirom na ekonomske nedaće, to neće po svaku cenu biti radostan događaj. Ukoliko Putin ima neku novogodišnju želju, to bi mogla da bude želja za izbijanjem neke velike geo-političke krize, koja bi mu pomogla da odvrati pažnju sa problema u sopstvenoj zemlji i tako čvršće veže narod uz sebe.
Robert Mudge
