Korist unesrećenima 80 miliona dolara

Predrag Karasović iz Beograda pripada Humanitarnoj organizaciji Spasimo srpsku decu, koja postoji i uspešno radi već dve decenije. Od maja ove godine zadužen je za odnose sa javnošću, a istovremeno je i koordinator za projekte koji se ostvaruju u Srbiji i Republici Srpskoj. Trenutno boravi u SAD, radi obrade i prikupljanja materijala za pisanje knjige o prvih 20 godina rada ove humanitarne organizacije.

– Svakako da najveći uspeh, koji je Humanitarna organizacija Spasimo srpsku decu ostvarila u prethodnih 20 godina, jesu nasmejana lica preko 20.000 dece kojima je pružena neka vrsta pomoći – kaže Karasović.

Objasnite malo šire istorijat i ulogu ovoga fonda u pomoći srpskoj deci?

– Nakon početka ratnih dejstava u Bosni, početkom 90-ih, veliki broj Srba u dijaspori je osetio potrebu, ili bolje reći dužnost, da pomogne svom narodu u otadžbini u svim zemljama u kojima je živeo i još uvek živi srpski živalj. Naš zemljak Miloš Šupica iz ličkog mesta Plaški, koji je 1957. godine emigrirao u SAD, inicirao je stvaranje Fonda za pomoć srpskoj deci (ali i ostalima) u okviru srpskog pravoslavnog hrama Uspenja Presvete Bogorodice u mestu Fer Oks u Kaliforniji.

– Prve podatke u vezi sa ovom pomoći Miloš je dobio od sveštenika Mihajla Mikića iz Indijanapolisa u Indijani, koji mu je početkom 1993. godine prosledio spisak 37 dece čiji su očevi poginuli u vazduhoplovstvu Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Miloš je uspeo da dogovori sa parohijanima da svako od njih u narednih dve do tri godine, sa 30 ili više dolara mesečno, stipendiraju jedno do dvoje dece. Ali, već nakon nekoliko prvih meseci, uplate su počele da kasne. Onda je počeo da traži prijatelje Amerikance (sa kojima je bio u kontaktu kroz auto-servis koji je vodio sa suprugom Barbarom), koji bi mu pomagali u tome. Nakon što se deo parohijana usprotivio što donirana sredstva idu u crkveni, a ne u Fond za decu, tadašnji paroh Dobrivoje Milunović predlaže da osnuje poseban fond izvan crkve. Iako iznenađen i donekle uvređen tom odlukom, Miloš (koji je u to vreme bio potpredsednik njihove crkvene uprave) 1994. menja ime Fonda u Save Serbian children, registrujući ga kao humanitarnu organizaciju sa sedištem u Stoktonu, u kojem je i živeo sa porodicom.

Kako Fond funkcioniše, odnosno da li je samo za Severnu Ameriku, ili je globalnih razmera?

– Organizacija Spasimo srpsku decu od samog početka funkcioniše 100 odsto na volonterskoj osnovi. Nijedan cent prikupljen za slanje pomoći u otadžbinu nije upotrebljen za pokrivanje troškova njenih članova. Svi, uključujući i njenog osnivača i predsednika Miloša Šupicu, sami plaćanju svoje troškove avionskih karata, smeštaja u hotelima, iznajmljivanja automobila, telefonskih računa, štampanja materijala.

Da li je to jedini fond ovakve vrste ili ih ima više i u čemu je razlika?

– Može se reći da na teritoriji SAD pored organizacije Spasimo srpsku decu još dve humanitarne srpske organizacije ozbiljno rade. Jedna od njih je Lajf lajn (Lifeline) humanitarna organizacija, pod patronatom princeze Katarine Karađorđević. Druga je predstavništvo beogradske humanitarne organizacije Srbi za Srbe u Čikagu. Nedavno je u SAD počela sa radom i organizacija mladih Srba iz Kanade pod nazivom 28. jun.

– Članovi naše organizacije koriste dugogodišnja poznanstva i kontakte sa velikim brojem američkih doktora i bolnica, kao i sa proizvođačima i dobavljačima prvenstveno medicinske, ali i ostale opreme i materijala. Snagom svojih argumenata i besprekornom istorijom dosadašnjeg rada uspevamo da ih ubedimo da nam besplatno pruže usluge, materijal i opremu. Za prethodnih 20 godina uspeli smo da sa prikupljenih manje od pola miliona dolara ostvarimo korist za primaoce pomoći u vrednosti od 80 miliona dolara. Priznaćete, dobar posao. Slično nešto bi verovatno mogle i ostale naše humanitarne organizacije da postignu, ukoliko bi radile na taj način – kaže na kraju razgovora Karasović.

Mladi Jokići opet hodaju

Jedan od najupečatljivijih primera pomoći je poduhvat da 1998. godine na lečenje u Kaliforniju dođu tada devetogodišnja Miladinka i njen osmogodišnji brat Mladen Jokić.

Njima je ustaški terorista godinu dana ranije, dok su večerali sa članovima svoje porodice, ubacio ručnu bombu u sobu. Majci je utroba izletela iz trbušne duplje, otac je bio pogođen sa 30 gelera, a Mlađu je deo granate pogodio u butinu i u unutrašnji deo noge kod lista. Miladinku je deo granate pogodio u žile iza pete i pokidao ih. Svi su bili prebačeni helikopterom na VMA u Beogradu.

Brat i sestra su posle nekog vremena prebačeni na Univerzitetsku dečju bolnicu u Tiršovoj ulici u Beogradu, gde su nakon nekoliko meseci lečenja dr Parabucki i njegov tim predložili da im se amputiraju njihove povređene noge. Nakon gostovanja Šupice na televizijskoj stanici u Bijeljini, majka Milena je uspostavila kontakt sa njim. Svojim zalaganjem Miloš je uspeo da deci obezbedi besplatne operacije u Kaliforniji.

Prvih nekoliko nedelja Miladinka i Mladen su sa majkom boravili kod porodice Fuštar u Los Anđelesu, a narednih godinu dana u domu porodice Šupica. Miladin je u Srajnerskoj bolnici u Sakramentu proveo više od dva meseca, dok mu doktori nisu izlečili infekciju i ispravili nogu, tako da danas normalno hoda. Trenutno studira na Univerzitetu u istom gradu i radi u jednoj prodavnici namirnica. Miladinka je bila operisana u Demeron bolnici u Staktonu u kojoj joj je doktor Viktor Meko sa grupom drugih doktora obavio operaciju dan pre američkog Dana zahvalnosti (26. novembra 1998. godine).

Novine „Stackton Record“ su to opisale u članku na kompletnoj prvoj i trećoj strani. Miladinka je završila školu i radi u bolnici u Sakramentu kao operator za rendgenska snimanja. Videla se sa svojim dobrotvorom Milošem ovoga leta kada mu je pomagala da se pregleda i spakuje pošiljka jednog kontejnera potrošnog medicinskog materijala za Univerzitetsku kliniku Kliničkog centra u Banjaluci.

V. Mačar

Vesti