Sve dok su branjene „zidine“, opstajala je i celovitost Srbije, ali, kada j neprijatelj ušao u „makrotvrđavu“ juna 1999 – eto gde smo sada
Čujemo poruku „Ustav pod mišku, pa ako možete u Prištinu“, pozivanje na realnost, „odbacivanje mitova“, brigu za „budućnost naše dece“, da bi izbegavanje novog rata trebalo da bude naša „crvena linija“, koliko ćemo imati albanskih poslanika u Skupštini „čak i da nam vrate Kosovo“… Ne može da se dovede u pitanje iskrena zabrinutost tih intelektualaca za budućnost nacije i države. Ali ima tu nešto čudno. Nikada nismo čuli nekog političara (bivšeg ili sadašnjeg, na vlasti ili u opoziciji), akademika, biznismena, novinara, glumca… da u Zagrebu u vreme postojanja Republike Srpske Krajine, maliciozno sugeriše Hrvatima da uzmu „Ustav pod mišku, pa ako mogu u Knin“.
Ne – oni su se spremali da promene „realnost“. To ne znači da su manje od nas „brinuli za budućnost svoje dece“ kada su ih mobilisali za Oluju. U Sarajevu niko ne pomišlja da prihvati „realnost“ Republike Srpske, već sve čini da se BiH unitarizuje. U Prištini niko ne pomišlja da „odbaci mit“ o ilirskom poreklu i autohtonosti Albanaca na Balkanu. Samo se u Beogradu kao epidemija širi „kultura malodušnosti“. Ili je nešto drugo u pitanju? A „naša deca“ su mnogo sposobnija i spremnija za „budućnost“ nego što mislimo. I ne očekuju razmaženo da im mi sve rešimo. Ne kvarimo ih, kaže u razgovoru za Pečat prof. dr Milomir Stepić, naučni savetnik u Institutu za političke studije.
Politički establišment nam savetuje da je vreme da se odreknemo prošlosti, našeg svetosavskog puta, kosovskog i vidovdanskog zaveta zarad „evropske budućnosti“. Da li eventualne ekonomske dobiti mogu da nadoknade jednom narodu odricanje od ključnih elemenata nacionalne svesti?
— Sugestija da „prošlost ostavimo istoričarima“ nije da je zaboravimo, već da je ne koristimo kao iskustvo za sadašnjnost i budućnost. Zahtev da ne robujemo opredeljenju za „nebesku“, nego za stvarnu, realnu, buduću, pragmatičnu, materijalističku, konzumerističku Srbiju predstavlja atak na kolektivnu samospoznaju i presecanje nacionalnog kontinuiteta i vertikale. Jer „ko ne zna odakle dolazi, ne zna ni kuda ide“. (Pre)poručena „promena svesti“ manje se odnosi na zaista potrebno poboljšanje nacionalne discipline, posvećenosti, organizovanosti, istrajnosti… koliko na „kulturu zaborava“ o delovanju tradicionalnih srpskih suparnika (zapadnih sila i suseda), pa čak i na civilizacijsku konverziju. To proizvodi katastrofalne posledice – ne samo inutrašnju pocepanost već i rastrzanost (raspolućenost) zemlje i naroda (prema S. Hantingtonu). Nikakve ekonomske koristi ne mogu da budu zamena za tako izazvan proces nacionalnog samouništenja. Naprotiv, eventualni ekonomski „suficiti“ trošili bi se na lečenje narasle društvene konfliktnosti, a ne na prvorazredne nacionalne zadatke kao što je kosovsko-metohijski.
Očigledno je da Zapad čini sve da Srbiju liši Kosova i Metohije. Štaviše, nastoji da primora Srbiju da na to sama pristane. O čemu se radi? Kakav je geopolitički značaj Kosova i Metohije? Šta u praktičnom smislu gubi Srbija hipotetičkim oduzimanjem Kosova i Metohije?
— U propagandnom ratu pitanje Kosova i Metohije prvo se perfidno svede na duhovnu dimenziju (kao da je to malo i nevažno!), da bi se odmah zaključilo kako se to „ne sipa u traktor“, kako se treba boriti za „zemaljsku Srbiju“ i kako nam je to „prepreka ka putu u EU“ gde će biti „rešeni svi naši problemi“ (G. Svilanović). A Kosovo i Metohija predstavljaju par excellence praktično pitanje. Ostavimo ovom prilikom po strani prirodne potencijale, čijim korišćenjem bi Srbija mogla da bude regionalni ekonomski „džin“ (što je, sa srpskog stanovišta, složićemo se, bolje nego da bude „patuljak“). Geopolitički posmatrano, kosovsko-metohijski prostor je deo „Centralne oblasti Balkanskog poluostrva“ (J. Cvijić), tj. nemerljivo važnog „balkanskog Heartland-a, koji omogućava kontrolu mnogo veće celine, ključnih komunikacija, važnih strategijskih pravaca i uopšte – Catene mundi. Istovremeno, simbolizuje „fitilj“ kojim njegov (ne)posredni upravljač može da zapali čitavo „balkansko bure baruta“. Oslanjajući se na fizičko-geografske predispozicije, istorijsku ulogu i kontinuiran geopolitički značaj, ja sam Kosovo i Metohiju nazvao „geopolitičkom makrotvrđavom Balkana“.
Koja su svojstva i geopolitička uloga geopolitičke makrotvrđave Balkana?
— Struktura „makrotvrđave“ je složena, ali pojednostavimo je. Njena „unutrašnjost“ („dvorište“) su dve velike kotline – Veliko Kosovo i Metohija (sa Drenicom između). One su okružene visokim planinskim vencima – Šar-planinom, Paštrikom, Koritnikom, Bogićevicom, Hajlom, Rogoznom, Kopaonikom, Goljakom… – koji ih štite kao ogromne „zidine“. U „makrotvrđavu“ je praktično moguće ući i iz nje izaći samo kroz nekoliko lako branjivih „kapija“ – klisuru Belog Drima, Ibarsku, Kačaničku, Končuljsku… i prevoja Merdare, Prepolac, Deva, Morina… Ona je u Srednjem veku bila teško osvojiva, a bogata vodom, plodnim zemljištem i rudama, te stoga idealna za centralnu teritoriju srpske države. Naši preci nesumnjivo su imali vrhunska geoekonomska, geopolitička i geostrategijska znanja. I, dok su držali neprijatelja izvan nje (pobeda nad Osmanlijama kod Pločnika u Toplici 1386), bilo je šanse za opstanak, ali, kada su ga pustili unutra (Kosovska bitka 1389), bilo je gotovo. Suštinski, ni danas se nije promenio značaj Kosova i Metohije kao „makrotvrđave“ Balkana uprkos savremenom načinu ratovanja. Analogno, više od šest vekova kasnije, sve dok su branjene „zidine“ (Košare su simbol), opstajala je i celovitost Srbije, ali, kada je neprijatelj ušao u „makrotvrđavu“ juna 1999. godine – eto gde smo sada. Zar nije odmah napravio Bondstil? Dakle, neupitan je geopolitički značaj Kosova i Metohije za Srbiju. To nije samo 12,3 odsto njene teritorije već neuporedivo više. I pragmatično posmatrano.
Često čujemo da Beograd brani interese Srba u Gračanici, Štrpcu… Na sličnim idejama, kažu, zasnivaće se i „Deklaracija o opstanku nacije“. Koliko je opasno isticanje da branimo srpsko stanovništvo, a da se ni rečju ne pominje državna teritorija? Da li tako pristajemo na njihov status, dijaspore?
— Tek ćemo videti šta će biti od Deklaracije. Gromoglasno se najavljuje, a sami najavljivači kažu da nije napisano ni prvo slovo. Obiljna namera podrazumeva diskreciju. Ako odbrana srpskih interesa ne podrazumeva i teritorijalni smisao, onda je unapred osuđena na neuspeh. Nisu politički, demografski, jezički, kulturni, ekonomski i drugi aspekti srpskog opstanka i prosperiteta virtuelni, već oprostoreni. Naši susedi daju nam očigledan primer: Hrvati ne odstupaju ni od pedlja teritorije – od Prevlake, do Piranskog zaliva, od dunavskih ada i meandara do Trdinovog vrha. Ali bojim se da će naši politički prvaci, inhibirani nametnutim sindromom „devedesetih“ i „velikosrpstva“, vešto zaobići da pomenu srpski prostor, tj. srpske zemlje, pojam koji postoji i u našoj zvaničnoj himni. A, lišeni teritorijalne dimenzije u očuvanju svojih interesa, Srbi će biti u poziciji kao danas u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, BJRM. Zato nema ni tzv. Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji (a u Srbiji?) jer to „miriše“ na nešto teritorijalno. Ima i onih koji smatraju da je to predložak za nove podele.
U funkciji čega je ponovno oživljavanje ideje o mogućoj podeli Kosova i Metohije?
— Radi se ne samo o deplasiranoj i sa srpskog stanovišta pogubnoj već i o neoriginalnoj kompilaciji pogrešne formule „pomirenja istorijskog i etničkog prava“ arhitekte B. Krstića i passe ideje „oca nacije“ D. Ćosića. Kada se pomene reč podela, to uključuje eksplicitno priznavanje nezavisnosti i članstvo u UN onog dela koji ne bi pripao Srbiji. Da podsetim: to je kršenje Ustava, ma koliko to nekima ništa ne značilo. Uostalom, kuda bi bila trasirana linija podele? Gotovo se podrazumeva da predlagači računaju na četiri severne opštine, mada bi se Severna Mitrovica teško dobila (sa očekivano pristrasnim obrazloženjem stranih posrednika „da se ne deli grad“ i primerima Mostara i Sarajeva). Tako bi pilatovski oprali ruke, pozvali se, naravno, na „realnost“ i obezbedili navodni alibi kako smo „ipak nešto dobili“. I onda je poglavlje 35 i članstvo u EU „završena stvar“. Eto naše sreće. Važno je da se sve završilo (a nije), bez obzira što je loše. A šta ostaje sa druge strane linije podele na (dokazanu) nemilost „opravdano frustriranih Albanaca“? Srpsko stanovništvo, privatno, crkveno i državno zemljište, privredni objekti, ogromni prirodni resursi, istorijski reperi, gotovo svi manastiri… Ah, da – njima će biti obezbeđena sva prava i zaštita EU i NATO – a, što se i do sada pokazalo kao baš delotvorno. Zaboravljamo da, ako se „otpakuje paket“ podele, onda u obzir dolazi i opcija razmene teritorija, tj. zahtev za kompenzacijom u vidu Preševa, Bujanovca i Medveđe. Tako bi bio presečen Koridor 10, što bi mnoge veoma pogodilo jer bi im iskomplikovalo odlazak na more u Grčku.
Spočitava nam se i da smo, za razliku od Albanaca, slaba, demografski posrnula nacija, ona koja svoj budući život duguje „projektovanoj“ ekonomiji. Kako u svetlu ovih teza objasniti da su skandinavske zemlje primer da demografija nema veze sa standardom?
— U manipulaciji da je nizak prirodni priraštaj (i srpski) u najvećoj meri rezultat ekonomskih problema prednjače „korektni“ naučnici, a njima se rado pridružuju političari. Upravo je suprotno, a uzroke bi trebalo tražiti drugde. Činjenica da jedan muslimanski Bangladeš, koji je gotovo 120 puta manji od pravoslavne Rusije, ima daleko više stanovnika od nje. Albanci su siromašniji od Srba, a ipak su populaciono ekspanzivniji od Srba. Ali emigracija, povećan mortalitet kao posledica bombardovanja i pad nataliteta počinju i kod njih da uzimaju danak. Oni među Srbima koji zagovaraju tezu „oslobodimo se Kosova“ služe se pseudoargumentom da „dva miliona kosovskih Albanaca neće da živi u Srbiji“. Zadržimo se samo na toj pogrešnoj cifri: prema popisu iz 2011. koji je sprovela „privremena institucija“ tzv. Statistički zavod Kosova, ukupan broj stanovnika Kosova i Metohije iznosio je malo više od 1,7 miliona, od kojih je Albanaca bilo nešto više od 1,5 miliona. Budući da je u međuvremenu došlo do njihove masovne emigracije (naročito 2014-2015), sadašnji broj je znatno manji. Slično je i u samoj Albaniji.
A rešenje? Ili rešavanje? Kakvi geopolitički uslovi bi trebalo da se steknu za akciju Košava (vaš sjajni tekst na portalu Fakti)? Da li je reč samo o našem izboru…?
— Čemu žurba i insistiranje na „konačnom rešenju“ kada je timing očigledno nepovoljan? Kosovo i Metohija danas igraju veliku pozitivnu ulogu: na paradoksalan način nas brane od prijema u EU. Jer EU je odavno prošla svoj zenit i sada je na nizbrdici. Ona postaje stvar prošlosti, a mi idemo u budućnost, zar ne? U ogledu koji pominjete postavio sam paralelu između hrvatske Oluje i mogućnosti srpske Košave na Kosovu i Metohiji u očekivano novim geopolitičkim okolnostima. Glavni uslovi su promena globlnog poretka (u toku je), smena dominantne sile na Balkanu (borba se rasplamsava) i srpska spremnost da se nova „realnost“ iskoristi (nije neostvariva kao što izgleda).
Da li je ekonomsko, političko i drugo slabljenje Srbije u funkciji stalnog interesa naših neprijatelja: svođenja Srbije na predkumanovske granice?
— Srbija predstavlja personifikaciju čitavog srpskog činioca na Balkanu. Upravo svođenje svih Srba i srpskih zemlja samo na Srbe Srbijance i Srbiju jeste samo jedan korak u „obuzdavanju“ srpskog činioca, koji na Zapadu smatraju prevelikim i prejakim u regionalnim razmerama. Radi toga su republičke „neadekvatne granice“ (S. Hantington) pretvorene u državne, uvedene su antisrpske sankcije, pala je Republika Srpska Krajina, smanjena Republika Srpska, okupiran kosovsko-metohijski deo Srbije, rasrbljuje se Crna Gora, na sve strane se afirmiše geopolitički nekrofilno jugoslovenstvo, Srbima se nameće „kompleks krivice“… I rezidualna postjugoslovenska Srbija smatra se nedopustivo snažnom. Nekadašnje titoističko geslo „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ nasledila je još apsurdnija neformalna krilatica „Mala Srbija – stabilan Balkan“. Stoga se amputacijom Kosova i Metohije i pretećom centrifugalnošću Vojvodine očigledno vrši njeno dodatno prinudno smanjivanje i teritorijalno ujednačavanje sa 1995. ocelovljenom Hrvatskom i sve unitarizovanijom BiH. I tu nije kraj jer Damoklov mač separatističkih namera i velikodržavnih aspiracija i dalje preti.
Čak i da hipotetički pristanemo na nezavisnost „kosovske tvorevine“, da li je tu kraj? Nastaje li „večni mir“ i „stabilnost regiona“? Možemo li posle toga da se „posvetimo ekonomskom razvoju“?
— Ni govora. Ni zvaničnici Albanije, a naročito seceseionistički prvaci na Kosovu i Metohiji, tom svealbanskom „Pijemontu“, ne kriju da su im ekspanzionističke ambicije mnogo veće i da je za to „došao trenutak“. Pominjanje Niša ne bi trebalo da smatramo njihovim preterivanjem, sa obrazloženjem da ih u tom gradu gotovo nema. Nekad ih nije bilo ni u Prizrenu. Zato, pristajanje na „nezavisnost Kosova“ i članstvo u UN samo za naivne, malodušne i zlonamerne „rešava problem“. Štaviše, pogrešno je reći „nikada nećemo priznati kosovsku nezavisnost“ (što implicira da ona postoji, ali mi to ne priznajemo), već „za nas je kosovska nezavisnost nepostojeća“. A na Balkanu je „večni mir“ iluzija. Kao i „nepromenjivost granica“. Naročito „stabilnost regiona“ i sadašnja Srbija kao njen „garant“. Kako može da se proglasi „oazom stabilnosti“ zemlja koja ne kontroliše veliki deo svoje teritorije, tj. njeno istorijsko jezgro, gde je secesionizam doveden gotovo do kraja, gde se nalaze strana uprava, policija, vojska, vojna baza…, gde je sopstveno stanovništvo zatvoreno u geta i životno ugroženo, gde su uzurpirani ogromni i razvojno respektabilni prirodni resursi i privredni objekti?
Na koji način je velikoalbanski projekat u službi interesa Zapada, prvenstveno SAD?
— Albanci su američki dužnici jer su im oni političko-diplomatski, propagandno i vojno pomogli da u velikoj meri ostvare svoj velikodržavni san. Stoga SAD smatraju da će Albanci biti njihov veoma pouzdan eksponent na Blakanu, do kraja privrženi transatlantizmu i efikasna prepreka ne samo transbalkanskoj osi ruskog „malignog uticaja“ već i vardarsko-moravskom vektoru kineskog Novog puta svile. Kontrola Otrantskih vrata, kao nesumnjivi albanski adut, velikoalbanskom ekspanzijom se „armira“ i „dograđuje“ tako što se povećava strategijska dubina uključivanjem kosovsko-metohijske i drugih oblasti. Na taj način SAD instaliraju veoma snažnog vazala koji će moći da parira Srbima kao „balkanskim Rusima“ i da, ako bude potrebno, omogući neposredan američki prodor u samo „srce“ Balkana.
Kako bi tzv. Zapadni Balkan trebalo da izgleda da bi bio prihvatljiv Zapadu?
— Najkraći odgovor je da bude atlantistički. Da njegov prirodan, logičan, kontinentalistički, tj. evroazijski geopolitički identitet bude ugušen. Da nema ni najmanjeg ruskog i kineskog uticaja. Da klijenti Zapada imaju što veću teritoriju, te privilegovan politički i ekonomski položaj. Da nemetnute granice ostanu na štetu Srba i da se srpske zemlje i dalje cepaju i sažimaju. Da Srbija bude što manja i što slabija, a istovremeno stigmatizovana za velikosrpski „greh“. Da Srbi, opasni kao „ruska predstraža na Balkanu“, prihvate „promenu svesti“. Da u tome glavnu ulogu igra njena pokondirena elita. Da postane normalno da u Srbiji čak i državni zvaničnici govore Kosovo, ali ne i Metohija. Da vodeće političke ličnosti zemlje navode da „Srbija ima sedam miliona stanovnika“ posredno isključujući stanovnike (a time i terioriju) Kosova i Metohije. Da u srpskom gimnazijskom udžbeniku geografije Kosovo i Metohija budu kartografski predstavljeni kao nezavisna država, a da na koricama albanskog srednjoškolskog udžbenika geografije budu prikazane oblasti „Velike Albanije“.
Razgovarala Nataša Jovanović
standard.rs / Objavljeno u magazinu „Pečat“ 18. avgusta 2017.
