Kosovo i Krim: Sličnost ili različitost?

0
1025

krim rusijaTokom poslednjih nekoliko nedelja svedoci smo burnih događaja na području Istočne Evrope, tačnije u Republici Ukrajini gde je početkom ove godine došlo do nemira i eskalacije sukoba između legalno izabrane vlasti i pojedinih grupacija građana kojima se nije dopala činjenica da je proces daljih pregovora oko članstva države u Evropskoj Uniji iznenada zaustavljen. Jedna od mnogobrojnih posledica tih događaja je i protivljenje stanovnika poluostrva Krim novim vlastima u Ukrajini te njihova želja po tesnijem sarađivanju i okretanju ka Ruskoj federaciji. Rezultat svega navedenog je 16. marta ove godine održan referendum na kojem je ubedljiva većina stanovnika tog poluostrva ( nešto više od 95 % ) glasala za samostalnost i otcepljenje od Ukrajine. Bez namere upuštati se u proučavanje svih pravnih aspekata koje otvara ovaj niz kompleksnih događaja svrha ovog članka je predstaviti kratku pravnu analizu problematike poređenja statusa Kosova i Metohije i Krima.

Suštinsko pitanje je sadržano u izjavama mnogih predstavnika vlasti SAD i Zapadne Evrope da „su postupanje krimskih autonomnih vlasti sa ciljem održavanja narodnog referenduma o otcepljenju na jednoj strani i podrška Rusije na drugoj strani u punoj suprotnosti sa važećim međunarodnim pravom „. „Tako nešto bi označilo privrženost krimskih i ruskih vlasti argumentu sile a ne sili argumenata i značilo bi nasilno kršenje teritorialnog integriteta i suvereniteta Republike Ukrajine kao i nedozvoljeno mešanje u njenu unutrašnju politiku “ .

Pri tome se koristi i argument da se slučaj Krima ne može porediti sa pitanjem otcepljenja Kosova kao presedanom jer je kosovski primer zapravo primer „sui generis“. Na drugoj strani imamo izjave ruskih zvaničnika da je slučaj Kosova istinski presedan i ako je „kosovskom narodu“ bilo omogućeno pravo na samoopredeljenje onda neka isti standardi važe i za stanovništvo Krima. Polazeći od navedenog u nastavku sledi poređenje krimskog i kosovskog slučaja sa kratkom pravnom argumentacijom:

1.) Najpre treba istaći da pozitivno, trenutno važeće međunarodno javno pravo nema eksplicitnog pravila koje bi jasno i precizno odgovorilo na pitanje kada i u kojim slučajevima je dopušteno korišćenje »prava na samoopredeljenje naroda«. Njegova upotreba zavisi od značaja i okolnosti konkretnih slučajeva u kojima se narod poziva na to svoje pravo. Iz toga proizilazi zaključak da niko ne može unapred i na apstraktnom nivou poricati odnosno podeljivati »pravo na samoopredeljenje« bilo kojoj grupi osoba koja sebe smatra »narodom« već je najpre potrebno analizirati elemente svakog slučaja ponaosob pa tek onda izvoditi zaključke po tom pitanju. Tako i u slučajevima Krima i Kosova treba ići korak po korak i preciznom stručnom analizom utvrditi da li omogućavaju upotrebu »prava naroda na samoopredeljenje« . Ako se skoncentrišemo na suštinske elemente oba slučaja možemo reći sledeće:

a) Kosovski Albanci kao društvena zajednica ljudi koja živi na području Kosova i Metohije imaju po važećim unutrašnjim pravnim aktima Republike Srbije status nacionalne manjine. To im garantuje kako Ustav Srbije tako i mnoštvo podustavnih pravnih akata koji takođe predviđaju i mehanizme za efikasnu zaštitu i implementaciju svih prava koja im kao priznatoj manjini pripadaju. Kao nacionalna manjina su zaštićeni i pravno obavezujućim odredbama međunarodnih konvencija i sporazuma kao što su npr. Međunarodni pakt o političkim i građanskim pravima i Konvencija Saveta Evrope o zaštiti manjina. Sve navedeno jasno govori da kosovski Albanci nisu narod jer kao manjina ne ispunjuju zahteve da bi bili tretirani na taj način (naime pored gore navedenog kosovski Albanci nisu narod jer uopšte ne ispunjavaju kriterije za takav naziv po uobičajenoj i opšte prihvaćenoj objektivno-subjektivnoj koncepciji definicije pojma narod. Po njoj su »narod« samo one zajednice ljudi koje imaju svoj zajednički jezik, kulturu, pismo, veru, svoj istorijski teritorij te zajedničku političku svest koja ih razlikuje od zajednica ljudi oko njih. Kosovski Albanci dele sve navedeno sa Albancima u Albaniji te se po tome ne mogu smatrati posebnim narodom na području Kosova i Metohije (tzv. Kosovari) već je to samo onaj deo albanskog naroda koji živi izvan svoje države kao manjina u Republici Srbiji). Kao takvi kosovski Albanci su dužni da poštuju teritorialni integritet i suverenitet države u kojoj žive i ne mogu jednostrano zahtevati svoju nacionalnu državu na području Kosova i Metohije jer je njihova nacionalna država već postojeća i priznata Republika Albanija. Sudeći po navedenom kosovski Albanci nisu narod te im tako i ne pripada pravo na samoopredeljenje čiji primarni nosilac je iskljućivo narod. Međutim u novije vreme se u međunarodnom pravu pojavljuje i koncept tzv. remedial secession (otcepljenje u izvanrednim okolnostima) čija suština je u tome da jednostrano otcepljenje mogu zahtevati tako narodi kao i nacionalne manjine ukoliko su njihova prava grubo i sistematski kršena od strane većinskog stanovništva odnosno od strane Vlade koja predstavlja većinsko stanovništvo. Za legalnost takvog načina otcepljenja potrebno je jasno i nedvosmisleno dokazati postojanje ozbiljnih i sistematskih povreda njihovih manjinskih prava te jasno dokazati da svi drugi načini za rešenje postojećeg konflikta u okvirima matične države više nisu mogući te da je tako pravo na otcepljenje prevladalo nad pravom države sačuvati svoj teritorialni integritet i suverenitet. Na ovaj oblik samoopredeljenja su se između ostalog pozivali i kosovski Albanci 2008. godine. Međutim analizirajući dokumente Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija (naročito Resoluciju 1244), ostale dokumente međunarodnih organizacija, unutrašnje pravne akte Republike Srbije i odluku Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine o kosovskoj deklaraciji nezavisnosti (naročito odvojena mišljenja sudija) može se ukratko konstatovati da kosovski Albanci nikada nisu doživeli takav stepen kršenja svojih ljudskih i manjinskih prava koji bi se mogao označiti kao »grub i sistematski« te tako nisu imali osnova za kršenje principa teritorialnog integriteta Republike Srbije. Istina je da je za vreme Miloševića bilo izvesnih povreda njihovih ljudskih i manjinskih prava ali te povrede, iako su u nekim slučajevima prevazilazile zakonsko dozvoljene okvire, bile su samo sredstvo borbe protiv sve većih zahteva albanskog stanovništva Kosova i Metohije po etnički homogenoj tvorevini zvanoj »Velika Albanija«. Nakon pada Miloševića i uspostavljanja demokratske i pravne države u Republici Srbiji nove vlasti su pokazale spremnost zaštititi albansku manjinu i obezbediti joj sva ljudska i manjinska prava, čak i neku vrstu široke autonomije što je do tada imala malokoja manjinska zajednica u slobodnoj Evropi. Nažalost kosovski Albanci su izabrali put nasilja te su se tako od kraja 2001. godine pa sve do 2008. godine odlučno protivili bilokakvom mirnom i stabilnom političkom rešenju kosovske krize već su delovanjem vojne grupacije OVK (koja je po dokumentima Stejt departmenta kao i po Resoluciji SB UN 1203 teroristička organizacija) želeli dostići svoje ciljeve. Dodati treba da nije bio ispunjen ni drugi bitan element za otcepljenje a to je da nisu bile iscrpljene sve moguće opcije rešenja kosovskog problema u okvirima Republike Srbije jer su predstavnici kosovskih Albanaca namerno opstruisali i odklanjali političke pregovore jer nisu želeli kompromis sa srpskim vlastima.

Da Vas podsetimo:  POKS se udvarao SNS, i ipak ostao bez cenzusa!

b)  Ako sada navedene elemente upotrebimo u slučaju Krima vidimo drugačiju sliku i naravno drugačiji rezultat. Svakako je treba istaći da ni krimski Rusi nisu poseban narod u smislu gore navedene objektivno-subjektivne koncepcije. Oni kao deo ruskog naroda imaju svoju nacionalnu državu a to je Ruska federacija te tako imaju na području Krima kao autonomne regije u okviru ukrajinskih granica status nacionalne manjine. Kao takvi ni oni se ne mogu direktno pozivati na pravo naroda na samoopredeljenje u cilju jednostranog otcepljenja od Ukrajine. Tu mogućnost bi imali tek tada kada bi došlo do grubog i sistematskog kršenja njihovih elementarnih ljudskih i manjinskih prava u takvom obimu da bi bio njihov opstanak kao nacionalne manjine u Ukrajini ozbiljno ugrožen i da ne bi bilo drugih načina za rešenje krize koja bi značila očuvanje ukrajinskih granica. Ako se ozbiljno razmotri situacija na Krimu pa i u čitavoj Ukrajini u poslednjih nekoliko nedelja jasno se može videti da su zapravo nastupile okolnosti u kojima bi krimski Rusi mogli da se pozovu na koncept tzv. »remedial secession« . Naime posle svrgavanja legitimno izabranih ukrajinskih vlasti nove vlasti u Kijevu niti imaju podršku većinskog ukrajinskog stanovništva (a kamoli podršku ruske manjine na Krimu) niti su privržene očuvanju i zaštiti ruske manjine u Ukrajini. Naprotiv, usvajanjem veoma spornih zakona o zabrani ruskog jezika i ukidanju emitovanja ruskih TV programa te nemogućnosti zaustaviti divljanje ekstremističkih nacističkih grupa naperenih protiv pripadnika ruske manjine nove ukrajinske vlasti jasno su pokazale da zapravo teže ka negiranju postojanja ruske manjine u Republici Ukrajini. Bilo kakav pokušaj rešavanja krize u okvirima postojećih granica kroz dijalog predstavnika ruske manjine i ukrajinskih novih vlasti je praktično nemoguć zahvaljujući ponašanju vlasti u Kijevu koje zapravo nisu ni »demokratski izabrane« jer nije bilo nikakvih narodnih izbora već umesto njih goli državni udar. Kao zanimljivost vredi ovde napomenuti u međunarodnom pravu opšte prihvaćenu tzv. Tobarovu doktrinu kao pravilo običajnog međunarodnog prava po kojoj se kao legitimne ne mogu priznati Vlade koje su na vlast došle revolucijom  ili državnim udarom. Sada se jasno vidi razlika između kosovskog i krimskog problema: kosovski Albanci su imali na drugoj strani demokratski izabranu srpsku vlast koja je bila spremna na pregovore i koja ni u čemu nije ugrožavala njihov status nacionalne manjine dok Rusi na Krimu tih mogućnosti uopšte nemaju.

Da Vas podsetimo:  Zabetoniran ulaz u dekanat niškog Filozofskog fakulteta - dekanica kaže zbog promaje

2.) Postavlja se i pitanje značaja bilateralnih i multilateralnih međunarodnih ugovora na osnovu kojih je Krim zapravo autonomna pokrajina u okviru Republike Ukrajine i čija potpisnica je i Ruska federacija. Zapadni politički zvaničnici poručuju da bi svako mešanje Ruske federacije u pitanje rešavanja statusa Krima značilo kršenje tih ugovora koji garantuju Ukrajini nepovredivost njenog teritorijalnog integriteta. Ovde je potrebno reći da svaki međunarodni ugovor nastaje u nekom određenom vremenskom trenutku i da proizilazi iz tog vremenskog trenutka. Tako su i svi međunarodni ugovori o statusu Krima kao autonomne pokrajine unutar Ukrajine proizilazili iz činjenice da je treba uz poštovanje teritorialnog integriteta Ukrajine zaštititi i sva prava ruske nacionalne manjine. To je i bio ratio legis (pravni smisao) tih ugovora. U trenutku kada se taj ratio legis više ne poštuje i kada ruska manjina više nema adekvatne zaštite onda i Ruska federacija kao jedna od potpisnica nije u obavezi da poštuje teritorialni integritet Ukrajine već je dužna da zaštiti svoj narod na Krimu. U tom slučaju se možemo pozivati na rebus sic stantibus institut međunarodnog prava čija suština je u tome da međunarodni ugovor za neku od država potpisnica ne važi u slučaju kada je od njegovog nastanka pa do danas došlo do suštinske izmene okolnosti zbog kojih je bio sklopljen. Povrede prava ruske manjine na Krimu su upravo te suštinski promenjene okolnosti koje daju Ruskoj federaciji pravo na zakonit način zaštititi svoj narod na Krimu. U tom svetlu treba zato i posmatrati sve nedavne ruske akcije u vezi poluostrva Krim.

3.) Spomenuti treba i činjenicu da je status Kosova i Metohije na međunarodnom nivou trenutno regulisan jedinim pravno obavezujućim aktom a to je Rezolucija 1244 SB UN (Briselski sporazum ovde nije imenovan jer to zapravo ne može biti međunarodni akt pravno obavezujuće prirode za Republiku Srbiju). Ta rezolucija precizno govori o poštovanju teritorialnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije na području Kosova i Metohije i poziva ka mirnom političkom rešenju sa kojim bi bile saglasne obe strane. Koristeći argument teleološke (namenske) interpretacije jasno se vidi da je smisao Rezolucije 1244 sačuvati Kosovo i Metohiju u okvirima Republike Srbije i u tim okvirima obezbediti kosovskim Albancima sva njihova nacionalna manjinska prava. U slučaju Krima ne postoji takav avtoritaran akt neke međunarodne organizacije te su zato i u tom pogledu argumenti koji daju prednost zaštiti ruske manjine na Krimu ubedljiviji od argumenata koji idu u korist zaštite ukrajinskog teritorialnog integriteta i suvereniteta. Kao što je Kosovo i Metohija istorijsko, kulturno i državno-civilizacijsko središte srpske države i duhovnosti i u tom pogledu pripada Republici Srbiji tako je i Krim istorijski i kulturno deo Rusije koji svoj položaj autonomne regije u okviru ukrajinskih granica može da sačuva samo dok su ruskoj nacionalnoj manjini obezbeđena sva demokratski priznata prava. U suprotnom takva obaveza ne postoji i stanovnicima Krima treba omogućiti da sami slobodno definišu svoj politički status.

Da Vas podsetimo:  EU ili EEU?

Na kraju još nekoliko reči povodom izjava ruskih zvaničnika o tome, da imaju i stanovnici Krima pravo na samoopredeljenje kao što su imali i stanovnici Kosova te da je Kosovo presedan za sve druge slučajeve u svetu. Naime takve izjave nemaju niti mogu imati značaj formalnopravno važećeg priznanja neza2014-03-19_092157visnosti Kosova od strane Ruske federacije jer nisu date s tom namerom niti su pravne i činjenične okolnosti u kojima su te izjave date relevantne za postojanje priznanja Kosova od strane Rusije. Ruski zvaničnici tim izjavama žele samo upozoriti svetsku javnost na politiku »dvostrukih standarda« koju već decenijama vode države Zapada, gledajući pri tom samo svoje interese i kršeći norme međunarodnog prava, što je bilo najočiglednije upravo u slučaju protivpravnog bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO pakta bez odobrenja SB UN i što je predstavljalo jednu od značajnih osnova za uspostavljanje nezavisnog Kosova. Zato takve izjave imaju samo politički karakter i nikako nisu pravno relevantne u tom smislu da bi mogli već na osnovu njih tvrditi da je Ruska federacija tobože priznala nezavisnost Kosova.  Priznanje entiteta koji su nastali jednostranim otcepljenjem na osnovu prava na samoopredeljenje zavisi od diskrecijske odluke vlasti pojedinih država članica OUN koje su obavezne da pri tom poštuju relevantne norme međunarodnog javnog prava.

Polazeći od svega navedenog vidimo da su okolnosti u slučajevima Kosova i Krima toliko različite da ih ne možemo smatrati za slične primere. Kosovo ne može biti niti »sui generis« niti presedan u međunarodnom pravu jer pravno prihvatljivog otcepljenja u tom slučaju nije ni bilo. Na drugoj strani okolnosti u slučaju Krima su takve da već same po sebi omogućavaju primenu prava na otcepljenje bez pozivanja na kosovski scenarijo. Upravo tačka c.) člana 38. Statuta Međunarodnog suda pravde u Haagu se poziva na opšta pravna načela kao na izvor međunarodnog prava među kojima posebno mesto zauzima princip pravne jednakosti suština kojeg je u tome da je treba u pravno sličnim slučajevima postupati jednako a pravno različite slučajeve različito i tumačiti. Zaključiti je moguće da su Kosovo i Krim dva različita slučaja prema kojima se treba tako i odnositi.

Za www.korei.rs

Danijel Igrec, diplomirani pravnik

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime