Neka moja razmišljanja o trenutnom položaju srpskog naroda podsetila su me na jedan esej našeg velikog filozofa Žarka Vidovića koji je objavljen u „Dugi“ sredinom 1991. godine. U tom eseju Žarko se bavio pojedinim velikim idejama Titove Jugoslavije koje su, prema njegovom tumačenju, isključivo služile da prikriju ratno stanje jugoslovenskih naroda i spreče pojavu pravne države. Prvo je zloupotrebljena antifašistička borba da bi se 1944. došlo na vlast, zatim je upotrebljena ideja borbe protiv Staljina da bi se obračunalo sa političkim protivnicima. Nakon toga usledile su demonstracije iz 1968. godine, kada je istaknuta ideja marksističke države. Na kraju, 1974. godine, dolazi i četvrta revolucinarna zamena za demokratsku državu, antiunitarizam. Isticanjem opasnosti od pojave unitarističke Jugoslavije gura se u stranu čak i sama mogućnost da pitanje društvenog uređenja jednom dođe na dnvni red, a stvaranjem SAP Kosovo započet je jedan za Srbe vrlo opasan proces, koji traje i danas. Da bi se ovakav navedeni stav Vidovića potpuno razumeo potrebno je objasniti i njegovo shvatanje demokratije: „Demokratija je pravni pojam države i ostvaruje se samo kao pravna država i pravno stanje državljana“. Ili: „Revolucija, naime, i trpi pojavu demokratije ako ona u sebi nema težnju da se ostvari kao demokratska država, nego ako ostaje samo pokret (kao što je to bilo u nas šezdeset osme!)“. Evo još jednog citata: „Pravna svest se ne ogleda u pokretu i demonstracijama, nego u težnji da se ostvare i učvrste demokratske institucije“. Prema shvatanju g. Vidovića demokratija nije pokret mase koja pripada određenoj ideologiji ili partiji, demokratija je: „ vlast zakona o pravima građana i čoveka pojedinca“. Neki od ovih citata su, više nego očigledno, povezani sa problemima koji već decenijama guše Srbiju i njene građane.
Kada sam ponovo pročitao pomenuti esej na pamet su mi pala određena pitanja. Da li i danas u Srbiji postoji neka ideologija koja se postavlja kao zamena za pravnu državu? Kakvu ulogu u svemu tome imaju Kosovo i Metohija?
U poslednjih 20 godina jedna rečenica zauzima glavno mesto medijskom prostoru Srbije: Evropa nema alternativu! Ovoj rečenici, odnosno ovom stavu, podređena je kompletna državna politika. Uz ovaj dolazi još jedan vrlo bitan stav: Srbi su glavni i jedini krivci za ratove u bivšoj Jugoslaviji. Kada se ova dva stava spoje stvara se jedna ideologija u čije ime je, mnogo puta do sada, pogažena pravna država. Formula je vrlo prosta: Srbi su krivi za ratove i stradanja, jedini izlaz je u Evropskoj uniji, ko god kritikuje Uniju želi da stvara Veliku Srbiju, želi rat,sankcje itd. Političke stranke u Srbiji su strogo zatvorene u okvirima postavljene ideologije, vodeći potpuno besplodne rasprave. Mediji, kao drugi bitan šraf u postavljenom sistemu, zaglavljeni su (namerno?) u pomenutoj političkoj borbi stranaka, ostavljajući po strani goruće probleme države. Demokratija i demokratski proces svedeni su na to ko će da izvede veći broj ljudi na ulice – što veća rulja, to veće pravo da se upravlja državom. Svaki izbori (bez obzira ko je vlast a ko opozicija) predstavljeni su kao nova revolucija, velika promena….Naravno, suštinske promne nema, bez obzira na pobednika sve ostaje u okvirima zadate ideologije, dok pravi problemi ostaju, kao što smo već rekli, netaknuti. A koji su to problemi? Pa, ekonomija, obrazovanje, zdravstvo, odbrana državne teritorije. Da bi se svi ovi problemi rešili potrebne su jake institucije, a jake institucije zahtevaju, gle čuda, pravnu državu – „Demokratija je pravni pojam države i ostvaruje se samo kao pravna država i pravno stanje državljana“, da podsetimo na malopređašnji citat. I u tome i jeste genijalnost Žarka Vidovića. Ne samo da je tačno razumeo i objasnio probleme Titove Jugoslavije, već je daleke 1991. najavio stanje koje danas živimo – ideologija ispred pravne države. Samo je, naravno, ideologija malo drugačija.
Da se zadržimo nešto duže na problemu odbrane državne teritorije, odnosno na pitanju Kosova i Metohije. Ono je složeno iz više razloga: istorija sukoba, delovanje različitih ideologija u poslednjih sto godina ( komunizam, jugoslovenstvo), kršenje međunarodnog prava itd. Jedan od razloga jeste i to što pitanje Kosova na najjasniji mogući način objašnjava, ili bolje reći raskrinkava, vladajuću ideologiju i sistem koji je postavljen da je štiti. Prvo, i osnovno, svako rešenje koje ne poštuje Ustav republike Srbije predstavlja rušenje pravne države! Ali da bi se do ovog protivpravnog rešenja došlo, potrebno je manipulacijom (što je glavno oružije svake ekstremne ideologije) stvoriti pogodnu atmosferu. Odnosno, potrebno je gurnuti pod tepih sva ona pitanja koja razbijaju najbitnije stavove ideologije koje smo malopre pomenuli, da su Srbi jedini krivci i da je EU jedini put. Ko je započeo rat? Ko je odgovoran za proterivanje 250.000 Srba? Zašto nije ispoštovan Kumanovski sporazum? Zašto KFOR nije zaštiio preostale Srbe na Kosovu? Kakav je položaj Srba na Kosovu danas? Kakva je uloga zemalja EU u kosovskoj krizi? Političke stranke, mediji i nevladin sektor u Srbiji svesno rade na zataškavanju ovih pitanja. Ako krenemo da ih istražujemo, postavljena ideologija pada u vodu. Ali ne bi se sve završilo na pitanju Kosova, postala bi mnogo jasnija i situacija u Crnoj Gori, Makedoniji….Ovde potpuno svesno ne pominjem političke stranke, jer one same po sebi nisu bitne, bitan je postavljeni sistem, stranke su samo oruđe tog sistema.
I još nešto vrlo važno. Izbegavana pitanja jesu pravne prirode, ali njihovim potiskivanjem ne izbegava se samo slovo zakona, već se krše osnovni demokratski principi. Javnost Srbije ima pravo da traži odgovore i o njima diskutuje. Demokratija i pravna država su povezani pojmovi, i tek tako povezani oni stvaraju ozbiljne države i uređena društva. Još pre nekoliko godina je prof. dr. Miloš Ković vrlo lepo objasnio ovaj problem. Odbrana Kosova, po njemu, nije samo odbrana srpskog nsroda i srpske istorije, već i odbrana demokratije i demokratske svesti. Ipak, za sada, ideologija stoji ispred pravne države. Kosovo to u potpunosti potvrđuje.
Stefan Radosavljević
