Kosovo – čvorište državnosti Srbije
Kosovo je vegetativni duhovni sistem Srbije. Povreda ili lom vegetitivnog sistema vodi u paralizu ili smrt organizma. To vlada za čoveka, ali za društvo i državu ako se sama odrekne svog duhovnog prostora i interesa na Kosovu i Metohiji. Kosovo je više od „duhovne kičme“. Reč je o identitetu Srbije i srpskog naroda, njenog trajanja. Kosovo može biti, kao što je danas, oteto ili okupirano, ali kada država narod sama treba da demisionira, to predstavlja vid samoponištenja. Generacije državnika, političara, naučnika i, pre svega, srpskih vojnika, Kosovo je tretiralo kao svoju „dušu“. Kidanje Kosova unutar samog srpskog bića dovodi do političke šizofrenije. Treba podsetiti da je Srpska kraljevska akademija između 1903-1920. godine kao i Akademija Kraljevine Jugoslavije sve do danas imala istorijski odgovoran ili konstruktivan odnos prema nacionalnim interesima Srbije na Kosovu i Metohiji. Već više godina SANU nema jasne stavove o budućnosti Srbije i Kosova, počev od 2004. godine kao i međunarodnog priznanja Kosova od strane SAD i većeg dela EU, 2008. godine. SANU ćuti ili se pravi da je Kosovo samo političko i državno pitanje vlasti, dok je još Albanska akademija nauka 1998. godine napravila projekat za nezavisnost Kosova i njeno uključivanje u „prirodnu“ ili „veliku Albaniju“. Albanski akademici u Tirani i Prištinu promišljaju o Kosovu, a akademici SANU i njen predsednik Kostić ćute ili traže da Srbija demisionira na Kosovu
Probni balon akademika Kostića
Tako je Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vladimir Kostić samoinicijativno, kao svoj lični stav, na Radio Beogradu ocenio da je u ovom trenutku jedina politička mudrost kako „sa elementima dostojanstva“ napustiti Kosovo, jer ono ni de fakto, ni de jure više nije u rukama Srbije, i da to neko mora da kaže narodu. Ovo kaže predsednik SANU, neurolog, koji zna šta je vegetativni sistem i kičma i koliko ona znači za funkcionisanje mozga i čitavog sistema. Predsednik SANU dodaje: „Ali, govoreći pošteno, ako jedan ministar, premijer ili predsednik mora da traži dozvolu da uđe na tu teritoriju, to vrlo jasno govori da nemamo ni ljudske, ni ekonomske, ni bilo koje druge kapacitete da nametnemo svoju volju. Možemo da se gledamo u oči i lažemo, ali alternativa je vrlo jasna.” Srbija nema instrumente državnosti na Kosovu, ali ima svoj duhovni kapacitet kroz SPC, ima svoj narod i postoje međunarodne rezolucije, poput 1244 SBUN, koja još uvek nije skinuta s dnevnog reda. Predsednik SANU Vladimir Kostić govori da Srbija treba da demisionira sa Kosova, a onda ulazi u kontradikciju: „Kosovo podrazumeva ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu i oko toga moramo da se borimo i zubima i noktima. Jer to je pokušaj oduzimanja nečega što predstavlja supstrat i naše istorije i dela psihologije i čega god hoćete.”
Ako je Kosovo srpski Jerusalim, onda treba od Izraelaca da učimo kako se ono može čuvati i braniti. Ako je Kosovo supstrat naše istorije, onda se taj supstrat ne baca, niti ga se nacija odriče. Stav predsednika SANU nije iznenađenje, jer je naučna, politička oligarhija i elita odavno podeljena i ono što sada govori Kostić, nedavno je na drugi način rekao lider SPO, Vuk Drašković, a zastupa i lider LDP, Čedomir Jovanović, i drugi. Stav predsednika SANU je deo jedne udvojene politike, koja duže postoji u Srbiji. On je svojim stavom poništio čitave generacije akademika, od Jovana Cvijića, Tihomira Đorđevića, Veselina Čajkanovića, Jovana Bjelića i čitave istorijske škole u Srbiji, kao i svih dosadašnjih predsednika SANU. Izjava akademika Kostića, neurologa, nije stručna, već politička ocena i tako je treba i gledati i ocenjivati. Iza te ocene potrebno je da se definiše stav rukovodstva i čitave SANU. Akademik Kostić kaže u svom stavu da je Kosovo de fakto i de jure izgubljeno za Srbiju, kao i da je savez sa Rusijom veštačka alternativa i zapitao da li je neko konsultovao Rusiju da li uopšte želi Srbiju.
Predsednik SANU otišao je i dalje od odricanja Srbije od Kosova, pa Srbiji i njenom rukovodstvu „preporučuje“ distanciranje od Rusije i vezivanje za EU po svaku cenu, računajući i priznanje Kosova. Ova Kostićeva izjava bila bi ekscesna da nije reč da se preko nemačkih dodatnih zahteva otvaranje poglavlja 35 o pristupanju EU traži priznanje Kosova od strane Srbije. Ako Srbija sebe poništi na Kosovu, onda su joj sva istorijska i kulturološka, kao i ekonomska prava poništena od 1912. Godine, do danas.
Ali tu nije kraj. Otvara se pitanje za sledeće ucene i teritorijalno prekomponovanje Srbije na nivou pretkumanovske Srbije iz 1912. godine. Ovaj skandal predsednika SANU deo je jedne šire politike u Srbiji i van nje da se u ime puta Srbije ka EU stvori javno mnjenje da Kosovo treba samoamputirati. Ko ima na to prava u ime bilo kakve posebno neizvesne budućnosti ka EU. Predsednik SANU može imati lično mišljenje, koje ne treba da bude sankcionisano. Međutim, kada predstavlja interes SANU, onda o stavu akademika Kostića treba da se izjasni Akademija, ali prosvećena javnost.
Tomislav Kresović
Vidovdan
