Kosovo, “konačno rešenje”

0
678

kosovo-je-srbija-bg-sept-14

Pre neki dan je predsednik Srbije Tomislav Nikolić obnarodovao da piše nacrt za „konačno rešenje Kosova“. Napomenuo je da, ukoliko stvar ne bude valjala, sa vlasti odlaze zajedno (on i Vučić) i nije dao nikakav nagoveštaj kakvo bi to rešenje moglo biti.

Analitičar Dušan Janjić smatra da bi Nikolić, u slučaju da „reši Kosovo“, dobio Nobelovu nagradu (u šta on iz nekog razloga ne veruje) dok poslanik Drecun veruje da ćemo našim predlozima onemogućiti EU da nas ucenjuje svojim predlozima. Platformu ćemo, prema Nikolićevim najavama, možda videti početkom sledeće godine.

NIKOLIĆ I RAMA

Nema svrhe pričati kako Nikolić možda baš i nema kapaciteta da rešava Kosovo kao i da su ovakve izjave, a imao je i većih ispada, više upućene Vučiću nego što imaju ikakve veze sa Kosovom. Ima smisla pitati se zar ne postoji ama baš niko pored tog čoveka ko bi ga savetovao šta da nikako ne priča kad je već nemoguće predvideti šta je sve u stanju da izgovori. Ukoliko tog savetnika nema (a očito da ga nema) onda nam je predsednik prilično usamljen i prepušten samom sebi da po svojoj pameti odlučuje čime će se baviti i šta govoriti. Naravno da se neće baviti rešavanjem Kosova, u tom smislu niko ne mora da brine. Baviće se držanjem za Vučića kako bi makar još neko vreme ostavljao utisak (ili mislio da ga ostavlja) da nije sasvim sam.

Ukoliko nas, međutim, još uvek zanima Kosovo – trebalo bi pratiti izjave albanskog premijera. Samo pratiti, bez strasti, bez priča o provokacijama. Ne zato što on ima ključ „rešenja Kosova“ (niti ima ključ niti bi ga iko postavio kraj tih vrata), nego što je njegova zainteresovanost za tu temu vesnik jedne nove politike prema Kosovu. Ta politika, naravno, nije kreirana u Albaniji niti je Edi Rama njen autor. Svejedno, on je glasnik i tu treba slušati sve, i poricanje postojanja zločina poput trgovine organima, obraćanja Srbima da im Albanci (više) nisu neprijatelji – što zvuči besmisleno imajući u vidu da Srbi i Albanci iz Albanije nisu ratovali. Albanci iz Albanije nisu optuživani za ratne zločine jer formalno u ratu nisu učestvovali. Albanija i Srbija nisu imale problem granica itd. Njihova granica postaje Kosovo i u tom smislu kosovska opozicija ima pravo kada u svom nezadovoljstvu govori da politiku na Kosovu diktira Beograd, mada je diktira i Tirana, koja još uvek ne smeta (bar ne javno) kosovskoj državi, koja je – što postaje sve jasnije – u startu postavljena tako da može da bude samo simulacija države. Ta simulacija može da traje decenijama ili godinama, može da bude poligon za vežbu raznih međunarodnih misija, može da služi kao eksperiment.

Recimo, zanimljivi su skandali koji su kompromitovali misiju Euleks, ne po tome što je ljudska vrsta kvarljiva roba a čovek sklon podmićivanju nego kao eksperimet – šta se desi kada usred Evrope dovedeš evropsku policijsku skalameriju i koliko je sama Evropa u stanju da kontroliše svoja tela.

tomislav-nikolic-edi-rama-s

ČIJE JE KOSOVO?

Sve i da je prirodno da postoje četiri, a ne dve albanske države u Evropi, Kosovo može biti ili albansko ili srpsko, i to je jedino ozbiljno pitanje koje će u jednom trenutku doći na red. Ono i dalje dobija sve više simbola državnosti (ali jedne države bez uporišta i makar jedne nacionalne ili građanske odrednice, sa zastavom koja imitira zastavu EU, jedne zajednice naroda), dakle, simulacija državnosti koju trenutno slavi Kosovo odgovara i političarima odande – koji bi, da nisu na vlasti, bili po zatvorima ili pod zemljom – i odgovara Srbiji koja odlaže konačno suočavanje s pitanjem: čije je Kosovo?

I to će biti jedina „konačnost“ kada se priča o kosovskom pitanju. Da li će biti deo Albanije, da li će biti malo „načeto“ sa Severom u Srbiji, da li će staus quo trajati što je duže moguće (kako to već ozbiljni narodi rade ako nemaju drugog izbora) ili će, letenjem pred rudu srpskih i albanskih političara koji paniče i brzaju, stvar biti doterana do zida mnogo pre nego što ćemo za takve „konačnosti“ biti spremni i mi i kosovski Albanci.

Da li su kosovski Albanci spremni da se integrišu u sistem jedne države kao što je Albanija, bez obzira na sunarodništvo i folkor s pesmicama o velikoj Albaniji Odnosno da li su, instalirani tako kako su instalirani, spremni da glume državu čiji običaji ne korespondiraju ni s civilizacijom ni s vremenom, Evropa i Amerika tolerišu, puštaju ih da se igraju civilnog društva, gde i dalje postoje i enklave i ko može da zaboravi da je ta stvar nastala etničkim čišćenjem i jednom i izmišljenom istorijom koja za kosovskog Albanca naprasno počinje s Miloševićem? Ono što ne znaju ratne elite (što je prirodno, taj svet nije imao kada da se obrazuje, a i za stvaranje elita je potrebno bar nekoliko generacija) to je da će se, kao što sve priče i pozivanja na pravo da se Srbi sklone s Kosova počinju sećanjem na Miloševića, isto tako zaboravom – a i dosadno je – te epizode i završiti.

A onda albanskom Kosovu ostaje samo jedna velika muka koja ovaj put nema veze sa Srbima. Zašto bi se integrisali u sistem Albanije kada na Kosovu mogu mirno da žive van svakog sistema i kako bi to izveli a da ne primoraju Albaniju da počne da se bori s njihovim kriminogenim načinom postojanja i opstajanja jer, koliko god zainteresovano zvučala, Albanija pretenduje da bude država EU, da joj imidž bude „čist“, da nema veze sa ratnim zločinima itd.

Za „rešavanje Kosova“, čega bi da se prihvati srpski predsednik, nisu spremni ni Srbija ni Albanija ni to Kosovo, ma šta bilo koja od njih pričao.

Ana Radmilović

Balkanamagazin.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime