Kosovska bitka između legende i stvarnosti: Zašto su Srbi izgubili na Kosovu?

Oklopnici protiv janjičara

1
305

Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu, nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se sudarila dva oprečna politička organizma: srpski, već rastočen unutrašnjim suprotnostima, bez jedinstvene državne misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je u borbu mogao uvesti sve snage države …

Piše: Petar Tomac

08-boj-na-Kosovu---Milos-ObMuratova pogibija, ma koliko je izvori naglašavali kao središnji događaj bitke, nije nimalo uticala na njen tok. Nigde se ne vidi da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe. Osmanska snaga nije bila u ličnosti vladaoca nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivši Muratov udes mudro i vešto, kako kaže Duka – njegova se okolina obezbedila od iznenađenja. Bitka je za Turke uprkos smrti vladaoca i vrhovnog komandanta tekla po planu.

Jedan od najopširnijih opisa bitke može se naći u turskoj istoriji Mula Mehmeda Nešrije.

Prema ovom izvoru, glavni strateški savetnik sultana Murata je Evrenos-beg, jedan od turskih komandanata koji imaju najveće iskustvo iz borbi sa hrišćanima.

Mula Mehmed opisuje trenutak kad su vojske već postrojene za bitku i navodi kako Evrenos-beg daje sledeća uputstva, upozoravajući Murata da srpske oklopnike ništa ne može zaustaviti.
– Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju da odstupe. Valja im se skloniti s puta, pa im doći odastrag i tada, opskakujući oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su obučeni u oklop od željeza. Inače ih natrag suzbijati nije moguće!

Turska odbrambena taktika

– Za Turke, koji su rešili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi lakši konjanici i pešaci – osim donekle janičara – nisu bili dorasli.

U vekovnoj borbi između oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali ozbiljna preimućstva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju Evrenos-beg izlaže Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu primeniti protiv oklopnika: izbeći frontalan udar, pa oblećući protivnika udarati po njemu buzdovanom koji je protivu oklopa pogodniji od sablje i handžara.

Konstantin Janičar kaže u osnovi isto u svojim savetima hrišćanima kako da se bore protiv Turaka: bolje je časno se povući – kaže on – nego ostati na mestu i poginuti. I on preporučuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici na Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni vitezovi onog vremena. Nešri preteruje i dramatizuje. Posle Kosova Turci su se sudarili sa zapadnim oklopnicima, počev od Nikopolja 1396. pa se to, možda, ogleda i u Nešrijevom izlaganju o Bici na Kosovu.

Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku započinje Murat, komandom strelcima:
– Odapnite strele na nevernike!

Razbijanje zbijene srpske konjičke falange

Strelci istrčaše napred da bi došli na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i to ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima.

Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni bregovi – nastavlja Nešri – krenu oni napred valjajući se i hučeći kao more. Navale na strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz falange, jednu za drugom, dopreše do vojničke čaršije u pozadinu vojske i razbiše je. No mesto gde je bilo smešteno slagalište meda, masla i pirinča ostalo je puno. Mazge, konji i denjkovi behu se tako izmešali da se načinila kao neka brana. Nisu utekli. Polomiše se, izgiboše za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. Pošto je orijentalnom rečitošću opisao žestinu borbe, Nešri nastavlja: Posle toga je nevernik, kad je otud došao, postao još oduševljeniji, jer toplota na kraju bude.

Ukratko, možemo ponoviti Nešrijeve reči da su Srbi potpuno porazili tursko levo krilo. Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaženi, komora ispreturana, ali su spahije i akindžije više potisnute nego potučene. Setimo se Evrenosovih reči o elastičnoj borbi. U Nešrijevom opisu osećamo (brana!) kao da su Srbi ovde dostigli kulminacionu tačku napada u Klauzevicevom smislu.

Šta kažu o tome drugi izvori

Ašik-paša Zade i Dukin prevodilac tvrde izričito da su Srbi otpočeli borbu, slažući se sa Nešrijem. Crijević i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali ali prvi odmah dodaje da su Turci, dakle napadači, jedva odolevali srpskom napadu, po čemu se mora zaključiti da su Srbi ipak pošli prvi u napad. Po anonimnom dervišu izgleda da su protivnici pošli jedan drugome u susret, mada pisac očigledno ne nastoji da to naročito utvrdi. Dukin prevodilac tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vlađeniću (Vukoviću) da otpočne borbu. Ostali se izvori ne izjašnjavaju o tome. Pogledom na jasna svedočanstva Nešrija, Ašika i Dukinog prevodioca, a još više s obzirom na strukturu protivničkih vojski i njihovu taktiku, moramo prihvatiti da su Srbi pošli napred još u toku turskog napada strelama.

Isto tako možemo prihvatiti i Nešrijevo tvrđenje da je tursko levo krilo razbijeno. To izričito potvrđuje Ašik-paša Zade iako se – kaže on – Jakub borio uspešno. Konstantin Filozof svedoči takođe da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kažu mnogi naši izvori. Ne precizirajući mesto borbenog poretka, Crijević govori da su jedni (Turci) malo odstupili, a drugi se spremali da beže. Urudž takođe govori da je turska vojska u prvoj fazi bitke iznemogla oslabivši do krajnosti.

Srbi su isprva nadvladali

U drugoj fazi bitke Nešri govori o protivnapadu Turaka. Dok je Jakubovo levo tursko krilo trpelo poraz, Bajazit – kaže Nešri – na desnom krilu stajao je nepomično i dostojanstveno ćutao. Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je još trebalo pa da vojska islamska bude pobeđena, odjednom bozundžije počeše da dovikuju govoreći: “O gazije, što stojite? Nevernik je razbijen. Pobeže… ”

Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom… – dakle krene u protivnapad. Ugledavši se na njega, krenu napred Ali-paša, Evrenos-beg, Jahši-beg, Šahin-beg, Isa-beg, Sarudža-paša, Ejne-beg subaša, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban, Tovudža Balaban i “jaja” (pešak po prvom prevodu) Šir Merd.
Za Ali-pašu znamo, po Nešriju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u centru uz Murata; Evrenos-beg je, takođe po Nešriju, bio na krajnjem desnom krilu borbenog poretka, Ejne-beg i Sarudža-paša na levom, a Balabani su bili raspoređeni desno i levo. Mesta ostalih u borbenom poretku Nešri nam nije saopštio, ali i ovoliko je dovoljno za zaključak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.

Po čijem naređenju? U bici kod Konije Nešri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred noge da bi izmolio dopuštenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje načelno rešava vrhovni komandant. Na Kosovu je po Nešriju jasno da je odluku doneo Bajazit, a ne Murat. Po Bajazitovom naređenju su bozundžije stale da viču, jer je Murat po svoj prilici bio mrtav ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zaključak da se i kod Nešrija oseća da je Murat ubijen u toku bitke pre rešenja.

Takve bitke nije bilo od stvaranja sveta

I ona vojska – nastavlja Nešri – koja beše odstupila, vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poče nevernika da bije sabljama… poduhvatiše nevernika u ruke i tako ga razbiše, da takve bitke i takvoga loma nije bilo od stvaranja sveta. Dan se još ne beše završio, a nevernička vojska bila je malaksala i došla do poraza.

Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran Nešrijev opis druge faze bitke. Jedini konkretni podatak dao nam je Ašik-paša Zade zabeleživši da je Jakubova strana sama razbila nevernike što može samo da znači da sa centra i desnog krila nije pojačana, a to je bilo normalno u turskoj taktici.

Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vlađenić (Vuković), pošto je prvim naletom odbacio Turke, vraćao se da prema vojničkom pravilu napadne drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojištem razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišić (Probiscio) okrenuo oružje protiv hrišćana; čuvši to Vlatko odmah okrete leđa, brzo pobeže sa bojišta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito volto le spalle et con grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua compagnia); ovaj glas ubaciše – kaže Dukin prevodilac – ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplašili našu (hrišćansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišćanima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvaćen sa svom svojom vlastelom.

Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju bitke koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom odlasku sa bojišta i o intenzitetu bitke govorićemo kasnije. Zasad se treba samo osvrnuti na ono vraćanje u borbu prema vojničkom pravilu. U doba Kosovske bitke nije bilo nikakvog “ordene della militia” po kome se napadalo u više naleta. Dukin prevodilac govori očigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome su konjanici, postrojeni u više vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet pištolja ili karabina kojima su bili naoružani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vraćali se nazad, punili oružje i ponovo prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini XV veka. Nema nikakve veze sa kosovskom bitkom.

Otkud u Kosovskoj bici Čerkezi

Po Novakovićevoj narodnoj priči Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u samodreškoj crkvi, a tada je Vuk Branković pobegao sa 7000 ljudi. Lazar besedom ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobeđivali Srbi, a posle podne Turci. Milojevićeva narodna priča deli takođe bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala između Samodreže i Laba, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim povuče iza Prištine, gde ih Srbi ponovo napadnu i ponovo ih potisnu posle četiri časa ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u akciju 20.000 Čerkeza koje zaobiđu i napadnu umorne Srbe. Ovi tada počinju da se polako povlače sa namerom da kod Samodreže ponovo prime borbu, ali za vreme odstupanja Lazaru padne konj pa ga Turci zarobe, posle čega obustave gonjenje.

U ovim narodnim pričama ima, očigledno, realnih i fantastičnih elemenata. Zadržaću se samo na Čerkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1857-64. u Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao graničnu miliciju najviše na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.

Pred Srpsko-turski rat 1876. napadali su srpske granične karaule, upadali u Srbiju, palili i pljačkali srpska naselja. Učestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka. Ostavili su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao rešavajuću ulogu 1389. ali to je mogao učiniti tek posle njihove pojave na Kosovu početkom druge polovine XIX veka, jer inače otkud bi narod znao za Čerkeze. Verovatno tada su oni i ubačeni u priču.

Izvore moramo dopuniti obazrivim kombinacijama

Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najviše narodna tradicija. Da je Lazar pred borbu ohrabrio svoju vojsku više je nego verovatno – to preporučuje i Janičar hrišćanskim vladarima – mada se sigurno nije poslužio onim rečima koje mu Orbini stavlja u usta pevajući svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve se stvari uvek stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod Piramidama na koje je tobože gledalo četrdeset vekova.

Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-više jednovremeno. Uspeha je bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom Vuka Brankovića i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najveći srpski napor. Na turskom centru i desnom krilu očito nije bilo uspeha ako su uopšte ozbiljno napadnuti. Lazar je naišao na tvrde janičare koje niko dotle nije pobedio – uspeh na centru značio bi bezmalo pobedu – a Vlatko Vuković se verovatno nije sasvim angažovao, što je redovna pojava za saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje.

Neuspeh centra i levog srpskog krila izvori prećutno potvrđuju, govoreći samo o uspehu prema turskom levom krilu. Prema Nešriju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da spahije i akindžije tog krila nisu bile izbačene iz borbe.
Povlačenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome kako su Turci doskočili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar zalomio svoje levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Možda je centar svud naokolo bio zaštićen preprekom kao što je posvedočeno za bitku kod Filokrene i kako su prema Konstantinu Janičaru Turci redovno činili. Ako je u tom času Miloš ubio Murata, što nije bez osnova u izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.

Rasplet ili prekretnica bitke se u Nešrija jasno uočava. Nastupa u trenutku kada Bajazit uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeležava ga vika bozundžija da je neprijatelj tobože pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikača predstavlja zapravo naređenje za protivnapad, a to naređenje – možemo slobodno zaključiti iz kompozicije i duha Nešrijevog dela – izdao je Bajazit koji je već bio zamenio svog smrtno ranjenog ili preminulog oca. Ne vidim razloga zašto bi Nešri u tom najvažnijem trenutku bitke prećutao Murata koji je – ponavljam – među osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije mesto od svog sina, umrlog posle teškog poraza u mongolskom zatočeništvu. Ne treba da nas buni što je – po Nešriju -Bajazit u trenutku raspleta bio još uvek na desnom krilu. Nešri ga je prećutno ostavio tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inače morao priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.

Naređenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnošću koja je pretila sa levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali biti odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe.

Bajazit i vezir prelaze u protivnapad

Protivnapad su, svakako, otpočeli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili srpsko levo krilo – Bosance – i deo centra. Srpski konjanici su ih morali dočekati protivudarom. Konjica ne može na mestu dočekati protivnički konjički juriš. Ali je u pitanju da li su to mogli učiniti pošto je njihov prvi napad bio odbijen.

Za prvi mah glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbačeni jer je tursko desno krilo bilo ne samo apsolutno nego i relativno nadmoćno. Posle ovog uspeha tursko desno krilo se očigledno okreće protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i napada ga bočno. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takođe u akciju, a za njima i janičari. Nešri donekle potvrđuje tu pretpostavku time što odmah iza Bajazita pominje Ali-pašu kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti u centru.

Ne može se pretpostaviti da je turski centar pošao u protivnapad jednovremeno sa desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stožer borbenog poretka, dakle imao je prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadržati sve dotle dok napadom desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano angažovanje turskog centra (čija je defanzivna snaga – janičari – bila znatno jača od ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjička garda) na jak srpski centar mogao bi kompromitovati čitavu bitku, naročito usled nepovoljne situacije, stvorene na turskom levom krilu.

Bekstvo Vlatka Vukovića i Ivana Horvata

Vrlo je mogućno – kako tvrdi Dukin prevodilac – da je Vlatko Vlađenić (Vuković) posle ovog ponovnog neuspeha okrenuo leđa i “brzo pobegao” sa bojišta, bilo zavaran da su neki velikaši izdali Lazara, bilo što je iz drugih razloga smatrao da je bitka izgubljena. Veliko je pitanje da li je taktički bilo moguće da se vrati u borbu u pomoć srpskom centru, jer je, svakako, bio odbačen na Lab. Otuda on je odstupio bez pritiska najkraćim putem u Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene gubitke. Znamo da su Turci zarobili neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim gubicima, to možemo zaključiti iz činjenice da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu bosanskog odreda, postaju posle Kosova ponovo aktivni u Slavoniji.

Kada su Bosanci odbačeni, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, bio je, dakle, obuhvaćen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla najveći intenzitet. Brojno slabiji i taktički u težem položaju, srpski centar je morao podleći. Podlegao je posle vrlo oštre i krvave borbe što jednodušno potvrđuju svi izvori. Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.

Povlačenje Vuka Brankovića za Drenicu

Crijević nam priča da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog. To zbuni Srbe. Izgubivši ga s očiju, pomisle da je pao. Tada Turci udare još žešće i razbiju zaplašene i umorne Srbe. Uvidevši zabludu svojih, Lazar polete kroz redove njihove trudeći se da ih vrati u borbu – Lazar je bio prešao šezdesetu godinu života – ali videći da njegovo pozivanje ništa ne pomaže, stane i sam da beži.

U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovođe su menjale konje, najčešće ako su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pružao veću metu a manje bio zaštićen. Otuda se promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvuče aktivnost i neustrašivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca. Nešri kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao munja skočio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je Nešri verovatno ubacio da bi još jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome Turci zahvaljuju pobedu.

Možemo poverovati Nešriju i Ašik-paši Zadeu da je i levo tursko krilo prešlo u protivnapad, samo neće biti – kako to tvrdi inače umereni i ozbiljni Ašik – da je ono tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraženi iz prve faze u drugoj fazi bez ikakve pomoći tukli pobedioce. Treba više vere pokloniti Nešriju da je tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju čim je zapazilo da se stvari na centru i desnom krilu počinju da razvijaju u povoljnom smislu.

U trenutku kada je otpočeo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije još uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokušavalo. Uskoro zatim ono je ponovo angažovano sa Jakubovom konjicom, a možda i sa delom snaga centra, pa nije bilo u mogućnosti da pritekne u pomoć Lazaru na centru, bar ne sa velikim snagama. Kada je srpski centar poražen, Vuk Branković je došao u bezizlazan položaj, pa se verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubitaka.

Koliko je trajala bitka

O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijević tvrdi da je počela pri izlasku sunca i trajala gotovo do 8 časova, što znači da je trajala oko 3 časa. Slično kaže i Ašik-paša Zade: do pola vremena između dva namaza – što je Olesnicki protumačio da je jamačno reč o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je izračunao da je 15. juna za kosovski meridijan bila sredina između njih u 8 časova i 7 minuta. Ašik ne kaže kada je boj počeo, ali moramo pretpostaviti da je otpočeo zorom.

Iz kosovskog natpisa Đ. Radojčić je utvrdio da se kosovska bitka završila u 10 i po ili 11 časova. Nešri u drugom Elezovićevom prevodu: dan se još ne beše završio, a u prvom još sunce ne beše zašlo – što bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraženo na dva razna načina. Kod Bernauera dan još nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt), što ukazuje na raniji završetak bitke jer se dan (astronomski) počinje da naginje već u podne.

Ostali izvori prećutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak čini Konstantin Janičar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je očigledno pogrešio. Bitka nije mogla početi u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je 1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o čemu nema diskusije. To je fiksirao već Konstantin Filozof. Niti možemo prihvatiti Janičarevo trodnevno trajanje. Bitke hladnim oružjem kao intenzivni sudari izgarali su za nekoliko časova. Zbog toga sam sklon da pre prihvatim ona svedočanstva za koja se bitka brže svršila.

Smrt kneza Lazara

Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci preduzeli gonjenje posle bitke.

Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoče samo Janičar i Crijević. Prvi tvrdi da su ga Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i da je na tome mestu postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po Janičaru uhvaćen je Krajmir, navodno vojvoda toplički koji inače nije poznat, a mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno – što se mora protumačiti da se pri Lazarevom zarobljavanju odigrala oštra borba. Crijević pominje samo da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vučju jamu (pokrivenu prućem), gde su ga gonioci stigli i ubili.

Ako prihvatimo Janičarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodreže moramo uvideti da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko Kuršumlije za Kruševac, već prema Vučitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objašnjava obuhvatnim turskim manevrom posle povlačenja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno potvrđuje se pretpostavka da su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok.

Suprotno Crijeviću, velika većina izvora govori izričito ili se može naslutiti da je Lazar uhvaćen živ i pogubljen. Među njima ima samo nijansa. Po Pećkom tekstu Lazar pada u ruke Muratova sina koji mu odseče glavu; po Studeničkom i Cetinjskom tekstu Bajazit mu lično odseče glavu; u mlađim letopisima ima verzija da je Lazara ubio Murat, pored onih da su ga ubili Turci i onih da je našao smrt u bici; pohvalna slova su složna u tome da su Lazaru odsekli glavu, što tvrde Konstantin Filozof i Dukin prevodilac. Po Orbiniju i Tronoškom Lazar je uhvaćen u bekstvu i pogubljen. U tome su složni i turski izvori. Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom u boju.

Deo izvora svedoči da je uz Lazara pogubljeno mnoštvo vlastele. Vrlo pouzdani Konstantin Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da bude posečena pre Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janičar nam saopštava da je Bajazit pogubio Lazara i Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji su se nagledali boja i koji su ostali kao izdajnici, s objašnjenjem: “Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji to isto biste i meni učinili”. Ovo je nejasno. Mislim da se to odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevom pozivu, dakle, koja nije učestvovala u bici. Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegu-suverena. Setimo se da je kasnije Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazareviću da svoju vlastelu drži čvrsto u ruci.

Zemlja hučaše, a strele lećahu sunce zaklanjajući

Retko se žestina bitke opisuje složno i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama: beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv prolila, da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv… beše bahat neki i neiskazani tutanj, čujaše se, strele lećahu sunce zaklanjajući… zemlja hučaše…(pohvalna slova); Bugarska hronika govori o velikom krvoproliću, Crijević o žestokom boju; po Ahmediju takve bitke svet nije zapamtio, a po Šukrulahu obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo; a Nešri: … izmešaše se jedno s drugim dva mora.

Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da puše, a od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proći… od piske rogova… zverinje je u gori crkavalo… Reći će se, istočnjačka retorika, ali u bitkama kod Konije i Nikopolja o njoj nema traga u Nešrijevim opisima.

Takvoj žestini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglašavaju i uravnoteženo prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna množina obojih pobijenih, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju ležala; svuda reka od krvi i mnogi trupovi; kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja na zemlju padahu (pohvalna slova). Po Urudžu vojske naneše jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno pogibe mačem; Šukrulah: neizmerno mnoštvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani.
Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a približno toliko Srba, što je mnogo po mom shvatanju za jedne i druge. Potpunosti radi navešću i apsurdne cifre koje daju Novakovićeva i Milojevićeva priča: po prvoj poginulo je 100.000 Srba i 110.000 Turaka (samo su Miloš, Milan i Ivan pobili 10.000 Turaka); po drugoj palo je 42.000 Srba i 160.000 Turaka, a Miloš sa pobratimima pobio je 12.000. Nemoguće je dati određene cifre ali možemo pretpostaviti da su srpski gubici bili veći, apsolutno i relativno, po opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraženog krvaviji. Narodna pesma to lepo opisuje:

Od Turaka nešto i ostalo,
A od Srba i što je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.

Od jednodušnog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka živu glavu iznelo uz izvesne svoje, ali ne velike gubitke. Tvrtko očigledno govori o svom kontingentu za koji već znamo da nije mnogo nastradao. Najveće gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva vojska. Ne treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo bez borbe. (…)

Objašnjenja te velike narodne nesreće

Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hroničare i istoričare. Za Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do Šukrulaha objašnjavaju tursku pobedu Alahovom pomoći. Ašik ne daje uzrok, a Nešri je objašnjava Bajazitovom žestokom intervencijom. O Božjoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj belešci Mezjer slično Halkokondilu daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit – kaže on – nisu olako savladali carstva i kraljevstva kao što bi se moglo misliti, već efikasnošću oružja (vailance darmes) i čvrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en leur host).

Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu značio kraj državne samostalnosti i početak vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim mističnim, ili racionalnim razlozima za objašnjenje te velike narodne nesreće. Srbi su tražili očigledniji uzrok porazu. Dok ga Konstantin Filozof još objašnjava Božjom voljom, kasnije se postupno i stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje ponešto da bi se što bolje objasnila katastrofa čije su se posledice sve jače osećale.

Pećki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeđen zbog izdaje nekog od njegovih ili Božjom voljom.

Studenički i Cetinjski tekst tvrdi već određeno da neki pobegoše sa bojišta, samo ne znaju da li iz straha ili neverstva.

U belešci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladaše zbog bekstva nekih srpskih četa, ali su te reči ubačene kasnije na izradirana mesta što neposredno dokazuje da ideja o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleška pisana.
Konstantin Janičar precizira da je to bilo baš iz neverstva: da su se gospoda odana knezu Lazaru borila pored njega verno i junački, a druga da su gledala kroz prste i da je zbog nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena.
Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca – Dragoslava Probišića ali dodaje da su taj glas možda ubacili Turci.

Crijević zna da je neko od njegovih takmaca optuživao Miloša za izdajstvo ali ne govori ni o kakvom izdajniku, a Kuripešić na licu mesta nije ništa saznao ni o izdajstvu ni o izdajniku.

Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti sa nepoznatim Probišićem Dukinog prevodioca i njegovom hipotetičnom krivicom. Za Orbinija krivac je Vuk Branković, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukarića nema više sumnje. Iz tog vremena je i najstariji srpski sačuvani letopis koji optužuje Vuka Brankovića i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojišta.

Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junaštvo i vernost Miloševu, spojilo u jedinstven dram.

Srpsko nasleđe

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime