Kosovski ćorsokak

Najnovije zaoštravanje politike albanske vlasti u Prištini prema Srbiji pre svega svedoči da, ipak, neko ne želi bilo kakvo pomirenje i da praktično u postojećim političkim okolnostima i nema rešenja za problem Kosova i Metohije. Uzaludni su pregovori jer lideri Albanaca su samo izvršioci nečije tuđe politike koja očigledno i ne želi da se bilo kakvo realno, održivo rešenje i postigne. Cilj najnovije specijalne operacije sa Prištinom je, u stvari, da se za neuspeh pregovora i skrivenu ambiciju da se ne dođe do rešenja optuži Srbija.

Predstavnici Srbije su minulih godina zaista pokazali dobru volju, možda čak i previše, ali to je dovelo ne samo do ranije nezamislivih ustupaka, nego i do ohrabrenja albanskih lidera da mogu da rade šta god žele jer, veruju, imaju podršku svojih zapadnih zaštitnika. Nevolja je što se i zvanični Beograd, barem u dosadašnjim pregovorima sa Albancima, uzda u podršku onih koji štite Albance i koji su autori čitavog kosovskog projekta, čak se te zemlje nazivaju i „prijateljima“.

U takvom ambijentu javljaju se sumnje da su i vlasti u Beogradu na izvestan način saučesnici u aktuelnoj američko-albanskoj igri. Na primer, ideja o razgraničenju – poslednja u nizu ideja koje zagovara i zvanični Beograd – je, kako je javno priznao albanski lider Hašim Tači, američka ideja. A suština te ideje je da Srbija u stvari na taj način prizna nezavisnost Kosova. Jer, razgraničenja po definiciji znače dogovor između dve države. Istovremeno, zvanična Srbija je na poziciji da neće priznati otcepljenje Kosova i Metohije. Reč je, dakle, o velikoj obmani. Utisak je – a ima i mnogo naznaka – da je aktuelna Srbija zaista spremna da prizna Kosovo kao državu, samo je pitanje šta će za to da dobije. Reč je, dakle, o trgovini.

OSLOBODITI SE ZAPADNIH FORMULA

Pokazalo se, međutim, da to sa razgraničenjem i nije tako jednostavno. Iako je Kosovo američki projekat, ima i drugih koji su zainteresovani za kosovsku dramu. Srbija zato mora kompletno da promeni svoju političku poziciju i preispita dosadašnju politiku. Mora da se oslobodi nametnutih zapadnih formula kosovskog problema i da pre svega kaže da je reč o državnoj teritoriji a ne samo o zaštiti Srba i crkava. Ta briga za Srbe i crkve je odavno nametnuta zamena teza koja sugeriše da Srbija prihvata da je Kosovo druga država, te da su sada samo problem Srbi i crkve u toj državi. Ta zamena teza mora temeljno da se promeni u političkom stavu Srbije. Kosovo i Metohija je državna teritorija, a ko tamo živi (koji etnički sastav) ne menja tu osnovnu činjenicu. Reč je, dakle, o otimanju državne teritorije.

Objektivno gledano, najnovija američko-albanska specijalna operacija je za Albance donela neke kratkoročne rezultate. Srbija je iznenada dovedena u defanzivnu poziciju, da se brani i dokazuje ono što je očigledno i preterano emotivnim izjavama kupuje vreme. Po američkim i instrukcijama jednog dela Zapada, Albanci dosta vešto igraju tu tuđu igru. Uvođenjem taksi na robu iz Srbije stvoren je ambijent napetosti, čime su postigli da reakcije Srbije i sveta sugerišu da se radi o odnosu prema Kosovu kao državi.

PLATFORMA JE SUŠTINA, NE TAKSE

Onda je usledila platforma za nastavak pregovora koja je najblaže rečeno maksimalistički zahtev za koji se unapred znalo da neće moći da bude prihvaćen od strane Srbije. Ali, za razliku od Srbije, Albanci su tu platformu usvojili u Skupštini, iako uz bojkot opozicionih poslanika, čime je ona dobila kakav-takav legitimitet. U prevodu, pregovori sa Srbijom su vraćeni u institucije. U Srbiji, međutim, Skupština nije raspravljala o onome šta se priča i dogovara u pregovorima sa Albancima, pa se stiče utisak da je na neki način reč o privatnom poslu vrha Srbije, što u osnovi celom procesu ne samo da oduzima legitimitet, nego i državnu snagu.

Najverovatnije je da će se iz trenutne blokade Albanci izvući ukidanjem taksi na robu, što će biti predstavljeno kao njihov kompromis i spremnost na dijalog, ali platforma ostaje. A ona je suština. Uz to, javnost u Srbiji uopšte ne zna o čemu se pregovara i kako uopšte teku ti razgovori, jedan deo javnosti čak veruje da postoje i privatni tajni kontakti, dok Albanci na Kosovu kroz izjave svojih lidera imaju mnogo više uvida u celi proces. Neobično je, takođe, da i javnost Srbije ponešto sazna samo iz izjava albanskih političara. To se u očima diplomatske birokratije na Zapadu vidi kao albanska prednost. Zato bi Srbija trebalo da u pregovorima istupa sa kapacitetom svojih institucija i podrške javnosti. To je najefikasniji put.

ZAŠTO BAŠ SADA

Nameće se i pitanje zašto su baš sada Amerikanci inspirisali Albance na zaoštravanje. Odgovor je, izgleda, veoma jasan. Proces povlačenja priznanja Kosova je otvoren i on će najverovatnije biti nastavljen. Istovremeno, kosovski Albanci su gotovo nestali sa političkih radara Zapada, a sami nemaju dovoljno kapaciteta da upravljaju onim što im je dato. Istovremeno, razbijeni unutrašnjim obračunima lideri Kosova su sami počeli da ruše svoju „državu“. Celi projekat je počeo da se urušava, da nestaje. Onda je po starom američkom udžbeniku izazvana kriza kako bi se spasili i projekat, i sami albanski lideri, i njihovo Kosovo.

Za sada se u tome uspelo, Albanci su ponovo tema, mada nedovoljno, pa je neizvesno šta će na kraju biti. Pokušano je takođe i sa oživljavanjem mita o Velikoj Albaniji, pa se i time pretilo. Predsednik vlade Albanije Edi Rama je jednom bivšem nemačkom političaru priznao da je oživljavanje tog mita pre svega u funkciji Kosova. Naime, rekao je Edi Rama, u sadašnjem stanju Kosovo nikada neće biti nezavisno, polako će nestajati, i Albanija kroz taj mit pokušava da uzdrma međunarodnu javnost i da ga sačuva.

PODVALA MEĐUNARODNOG SUDA PRAVDE

Istovremeno bi se vredelo podsetiti kako je uopšte stvoren ambijent za albanska ucenjivanja, o čemu skoro da niko i ne govori. Ključni je Briselski sporazum koji je omogućio prištinskim vlastima autoritet na celoj teritoriji Kosova, a Srbiji oduzeo bilo kakvu infrastrukturu kojom bi mogla ne samo da se brani, nego i da u rukama ima uslovno rečeno ucenjivački kapacitet. Pored Briselskih sporazuma, potpuno je nejasno zašto se Srbija ne bavi i savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde o jednostranom proglašenju nezavisnosti.

Pod pritiskom Zapada prihvaćeno je, naime, lažno tumačenje da je taj sud mišljenja da proglašenje nezavisnosti nije protivzakonito. Sud se time uopšte nije bavio, što je belodano ako se pažljivo pročita njegovo mišljenje. Ono se temeljilo na papiru na kojem piše proglašenje nezavisnosti sa potpisima poslanika kosovske Skupštine i još nekolicine građana. Ali, na tom papiru ne piše „Skupština Kosova“, to je samo običan papir koji, prema oceni Suda, nema pravnu važnost. U formalnom smislu radi se o grupi građana koja je proglasila nezavisnost. Reč je o zapadnoj obmani koju su prihvatile i prethodna i sadašnja vlast Srbije. To je, inače, Zapadu jasno, iako o tome gotovo da i ne govori. Situaciju je opisao jedan nemački stručnjak ocenom da je „Kosovo politički nezavisno“ od Srbije, ali „pravno nije nezavisno“.

KOLAPS PREGOVORA

Kako sada stoje stvari, malo je verovatno da će u skorije vreme doći do bitnijih pomeranja. Albanci će verovatno ukinuti takse a Amerikanci i EU će insistirati na nastavku dijaloga, kako se ti pregovori nazivaju u javnosti. Ali o čemu pregovarati kad je albanska platforma postala njihov dokument? Za sada je, međutim, jedino sigurno da je dosadašnji format pregovora doživeo neuspeh. Doduše, za Albance i Amerikance je donekle bio uspešan, dobili su Briselski sporazum a nisu dali ništa. Ali, u celini, pregovori su doživeli kolaps. Sada je jasno da ovako više ne ide.

Nastaviće se, međutim, mučenje i mrcvarenje. Zapad će insistirati na nastavku dijaloga kao da se ništa nije dogodilo. Pogotovo što bi novi američki čovek za Balkan trebalo da bude Filip Riker, diplomata koji je bio nevidljivi deo dosadašnjih pregovora. On je onaj čovek iz susedne prostorije kome se u pauzama išlo na ispoved. Srbija bi u međuvremenu trebalo ipak da preispita svoju poziciju u pregovorima i svojim stavovima obezbedi što širu podršku i javnosti i institucija. Plašenje naroda da će ako ne bude dogovora – odnosno „kompromisa“ – sa Albancima Srbija biti suočena sa „katastrofom“ tu ne može pomoći. Kao ni pretnje da bez dogovora nema ništa od članstva u Evropskoj uniji, jer iz same Unije poručuju da ionako nema ništa od članstva.Neophodno je pre svega da se javnost upozna sa stvarnim ciljevima i druge strane i posrednika. Kako je rekao visoki američki diplomata Metju Palmer, od samog početka pregovora cilj je bio priznavanje Kosova. Ni o kakvom „kompromisu“ nije reč, nego o priznanju države Kosovo, dok bi zauzvrat Kosovo priznalo Srbiju i razvijalo dobrosusedske odnose.

U takvom ambijentu malo je verovatno da će se pronaći neko rešenje. U stvari, za Kosovo nema rešenja, i bilo šta što bi se dogovorilo i zvalo rešenjem bilo bi samo još jedan korak u dubinu krize, tj. vodilo bi ka novoj krizi. Zato je verovatnije da će zadugo ostati ovako kao što je sada. Ne bi trebalo, naime, smetnuti s uma da je Kosovo pre svega deo znatno šire geopolitičke igre; igre između Istoka i Zapada. Drugim rečima, ništa još nije gotovo, ali na starim osnovama nema više smisla voditi bilo kakav dalji dijalog.

U prevodu, još nema vidljivog rešenja. Jer, pored oprečnih stavova Beograda i Prištine, ne postoji međunarodni konsenzus oko Kosova.

Siniša Ljepojević 
Izvor: Novi Standard