Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je promenu ustava. U inauguracionom govoru krajem maja i u autorskom tekstu objavljenom u beogradskim dnevnim novinama Blic prošle sedmice, predsednik je insistirao na raskidu sa mitovima… Ponovio je, međutim, i staru aksiomatsku mantru o tome da se Srbija neće odreći Kosova i Metohije.
Šta je ostalo od srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom? Zašto je ovo pitanje i danas važno?
Mnogi kažu da Kosovo više nije srpsko. Kao argument navode očiglednu činjenicu da je srpski narod apsolutnu većinu na ovim zemljama izgubio u 18. veku. Da je 1941. tamo bilo 35% Srba a danas ih ima oko 5%. Da Jugoslavija i Srbija nisu uspele da Kosovo i Metohiju integrišu u Srbiju. Tvrde i da Srbija posle 1941. nije uspela da pridobijeznačajniji broj Albanaca za svoju državnu ideju. Kako Srbija ne bi mogla da bude demokratska država ako bi Albanci nastupili kao monolitan politički blok. Neki kažu i kako je Srbija 1999. izgubila rat sa SAD i saveznicima, a mali broj naših autošovinista tvrde i da srpska država nema moralna prava da integriše Albance zbog navodnih zločina i „vekovne ispravnosti, kosmopolitizma i miroljubivosti albanskih plemena“.
Veliki srpski pesnik Matija Bećković odavno je odgovorio na sve te tvrdnje pitanjem: „Ako Kosovo već nije naše, zašto ga onda tražite od nas?“
Do danas je, zahvaljujući velikoj nepravdi, pritiscima i imperijalističkom šovinizmu vlada SAD, Britanije i SR Nemačke, posle jednog nepoštenog i neravnopravnog rata, čiji su lažni izgovor bili ljudska prava i humanitarni razlozi, stvorena druga albanska država. Srpski narod na Kosovu i Metohiji je srazmerno broju višestruko stradao u odnosu na albanski, progonjen je, temeljno obespravljen i opljačkan. Tokom proteklih osamnaest godina izgrađena je na sporazumu klanova i tajnih službi agresorskih velikih sila jedna paradržava. Ona nije čak ni plod slobodne volje kosovskih Albanca. Ona je eksponent velikih sila, mafijaška politija koja je, što je još važnije, jednostrano proglašavajući nezavisnost uz podršku NATO-a, nepovratno srušila Helsinški završni akt i državne granice u Evropi i svetu. Za sada su se raspale samo Jugoslavija, Srbija i Ukrajina, ali slede Sirija, Libija i Irak, a ja sam uveren da će se zlo na posletku vratiti u države koje su ga osamdesetih godina prošlog veka i stvorile.
Srbija je i dalje suverena nad Kosovom i Metohijom. Da nije tako Kosovo bi bilo članica UN. A možda i ne bi… Sve i da Srbija danas prizna nezavisnost Kosova, teško da će Španija, Rumunija, Kipar, Slovačka i Grčka, zabavljene svojim problemima i separatizmima, ikada priznati Kosovo i omogućiti mu ulazak u EU. Ne znam kada će Ruska Federacija i NR Kina pristati da jedna na taj način uspostavljena država uđe u UN. Možda svi oni i pristanu, ali šta bi Srbija dobila pristajanjem na nezavisnost KiM?
Kad predsednik Vučić kaže da Srbija treba da se u ustavnom pogledu oslobodi mitova, on ne spominje gde je ona to mitovima zarobljena. U celokupnom tekstu Ustava iz 2006. Kosovo i Metohija spomenuti su dva puta. U preambuli gde su posebno naznačeni kao deo suverene teritorije Republike Srbije i u zakletvi predsednika republike. Kad je reč o sadržaju statusa, te davne 2006. naglašeno je da će Srbija po završetku pregovora doneti Ustavni zakon o Kosovu i Metohiji. Kosovo i Metohija je tako, kad je reč o Srbiji postojala samo kao jedna forma. Srbija je otplaćivala dugove Kosova, nije imala pravo na udeo u privatizaciji, porezima, niti bilo kakvo pravo vlasništva, održavala je uporno sva prava svojih građana sa Kosova i Metohije i svoje obaveze prema njima, sve to da bi zadržala formalni suverenitet i veze sa Srbima na Severnom Kosovu i u nekoliko izolovanih enklava na jugu. Devet godina posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, Srbija je prihvatila da se odrekne svojih građana na Kosovu i Metohiji. Briselskim sporazumima oni su integrisani u albansku kosovsku državu. Zauzvrat Srbi sa KiM su dobili zajednicu srpskih opština koja jedva da ima nešto više ovlašćenja od onih koje je opštinama predviđao odbijeni Ahtisarijev plan. Međutim, ZSO već petu godinu nikako da bude osnovana.
Šta Srbija dobija „razbijanjem mita“ koji kao što vidimo više ne postoji? Šta bi značilo izbacivanje Kosova i Metohije iz preambule koja kao deklarativni deo ustava nikoga ne obavezuje? Ili iz predsedničke zakletve, koju je Vučić položio pre samo dva meseca…? I kada Kosovo bude nezavisno i možda uđe u UN, da li ćemo moći da promenimo istoriju koja za Srbe u pokrajini postoji više od hiljadu godina, za razliku od Albanaca čija istorija na KiM seže tri veka u prošlost? Da li ćemo mi Srbi ikada zaboraviti Kosovo i Metohiju? I da li ćemo, ako Kosovo dobije nezavisnost, propustiti sledeću priliku da ista pravila primenimo na Republiku Srpsku i neke druge zemlje u kojima su Srbi obespravljeni. Jer Albanci sa Kosova su u svakoj srpskoj državi imali više prava nego što danas imaju većinski Srbi u Boki, Staroj Hercegovini, Vasojevićima…
Čedomir Antić
Napredni klub
bravo antiću.ko ne razume,mi deca i unuci titovih komunista se zaklinjemo da će mo ostati dosledni našim očevima i sa titovog puta nećemo skretati.to je suština.uostalom,kako su počeli tito i njihovi očevi,tako će i završiti.ostalo im je još da daju još jednoj ulici u beogradu ime po imenu petra stambolića,koji je na svoju ruku,a po titovom odobrenju,leposavić pripojio kosovu.kad su već dali ime ulice koči popoviću,koji je navodio i davao instrukcije englezima,koje gradove da bombarduju,nek daju i petru jednu ulicu.ma i on se trudio,da uz đilasa,koji je prebacio vukovar hrvatima i pero da pomogne,pa je prebacio leposavić.to su titovci koji čuvaju titov grob kao zenicu oka svog.samo da ne bude da je istoričar antić pogrešio,ovde se svaka budalaština proglašava istinom,dok za istoričare se kaže da su oni oppijum za narodne mase.
Не знам из ког разлога Антић цитира „многе“ који, између осталог, кажу да су Срби изгубили апсолутну већину у 18. веку. Као историчар, требало би да зна да чак и проалбански западни историчари, као Малколм, прихватају да су Срби били већина до друге половине 19. века. Не зато што им се то свиђа, него зато што је то документована историјска чињеница.
Зашто Антић подмеће да је „Србија прихватила да се одрекне својих грађана на Косову“, кад сви знамо да је то (не)дело Вучића и његових подрепних мува? Ћутање се у правној науци никад не подразумева као потврђивање, то би Антић требало да зна. Као што би требало да зна да није тачно да преамбула „никог не обавезује“ (зашто би је онда мењали, или је уопште стављали у устав?), него само има мању правну снагу од нормативног дела, који каже (члан 182) да ће Космет имати „суштинску аутономију“ у складу са изменама устава.
У тако скројеном памфлету, да ли неког треба да изненађује што за Антића резолуција 1244 УН – као и за Вучића – очигледно не постоји?
И волео бих да Антић и слични, што за Вучићем папагајски понављају реч „мит“, кажу црно на бело шта тачно под тим подразумевају. Да Космет не припада Србији? Па кажите то, немојте да се стидите. Чорба би рек’о – остани ђубре до краја…