Kosovski raskorak

2
934
Foto: printskrin Youtube/Nas Beograd

Analiza međunarodnog i unutrašnjeg konteksta ukazuje da ćemo morati da pružimo otpor Zapadu po pitanju Kosova. Da li smo spremni?

Srpska država, rukovodstvo, nacionalna elita i celo društvo nalaze se pred onom vrstom generacijske odluke koja će presudno uticati na istorijsku poziciju Srbije u narednoj političkoj epohi. To je odluka o načinu na koji ćemo se u narednom periodu postaviti prema rešavanju kosovskog problema, pri čemu se izbor suštinski svodi na dve opcije. Sa jedne strane, tu je linija manjeg otpora, odnosno nastavak postepenog popuštanja koje sa manjim ili većim intenzitetom traje još od Kumanovskog sporazuma. To je put koji neumitno vodi ka ishodima koji su neprihvatljivi sa stanovišta elementarnog uvažavanja srpskih nacionalnih i državnih interesa (priznanje Kosova kao nezavisne države ili prećutna saglasnost sa punopravnim članstvom u UN).

Druga opcija je ono za šta se izjasnila većina učesnika „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu i Metohiji, kao i istaknuti pripadnici nacionalne inteligencije i Srpska pravoslavna crkva. To je opcija zamrzavanja konflikta, koja svoje realističko uporište nalazi u primerima Kipra, Pridnjestrovlja, Nagorno-Karabaha i sličnih. Premda se na prvi pogled ovo nameće kao lak i logičan izbor, posebno u kontekstu sve očiglednije haotizacije međunarodnih odnosa, pogrešno je misliti da on ne nosi određene rizike.

MEĐUNARODNI KONTEKST
Pri donošenju svake važne državne odluke moraju se uzeti u obzir međunarodni i unutrašnji kontekst, odnosno uža i šira slika datog problema. A međunarodni kontekst Srbiji u ovom trenutku ne ide naruku. Zatezanje odnosa između Rusije i zapadnih zemalja došlo je do tačke kad se čak i na najvišem diplomatskom nivou rutinski govori da aktuelna kriza ne samo da asocira na hladnoratovsku već je i prevazilazi. Stiče se utisak da – za razliku od Hladnog rata – zapadne zemlje danas ne osećaju potrebu da u političkom ophođenju sa Rusijom biraju sredstva i reči ili da se pridržavaju bilo kakvih pravila i diplomatske etikecije.

Zapadni političari starog kova, poput Henrija Kisindžera, čiji senzori za percepciju realnosti nisu deaktivirani u momentu posthladnoratovskog trijumfalizma, potpuno su potisnuti sa svih mesta odlučivanja. Danas Sjedinjenim Državama – kao još uvek vodećom planentarnom silom – upravljaju ili hladnoratovski jastrebovi ili ljudi koji su, praveći svoje prve političke korake u eri zapadne omnipotencije, politički isprogramirani tako da reč „kompromis“ nepogrešivo dešifruju kao reč „poraz“. Ako to važi i za zemlje poput Rusije, Severne Koreje i Irana, čemu onda da se nada Srbija dok pokušava da izađe sa predlogom „kompromisnog“ rešenja kosovskog pitanja?

U vizuri moćnika na potezu Beltvej-Vestminster Srbija se percipira kao slabašna i geostrateški izolovana zemlja koja pokušava da revidira ono što je od Zapada već izgubila u ratu 1999. godine, dok se ceo region „Zapadnog Balkana“ posmatra kao nedovoljno pacifikovano zaleđe u njihovom geopolitičkom pohodu na Istok, u kojem su već stigli do ruskih granica. Kako bi se minimalizovala svaka mogućnost „ustanka“ u pozadini tog pohoda, neophodno je da se na Balkanu dovrši ono što je započeto 90-tih godina, odnosno da se kompletan region stavi pod direktnu NATO kontrolu. Zanimljivo da je Danijel Server još u maju 2017. godine u svedočenju pred kongresnim Odborom za međunarodne odnose skicirao konture američke strategije za Balkan, za koje se u proteklih godinu dana ispostavilo da praktično predstavljaju smernice nove američke politike u regionu. Njena suština je da, nakon Crne Gore, koja je već integrisana u NATO, i Makedonije, koja će biti integrisana čim reši spor oko imena sa Grčkom, na red dolaze Bosna i Hercegovina i Srbija.

Da Vas podsetimo:  Ćutanje

U tom procesu je srpsko rukovodstvo stavljeno pred svojevrsni ultimatum, tj. vremenski oročen zahtev da izabere između međunarodne legitimizacije kosovske nezavisnosti i ulaska u fazu manje-više otvorene konfrontacije sa Zapadom. Pritom će se svako dalje odlaganje donošenja odluke nakon isteka tog roka, odnosno pokušaj nove kupovine vremena, smatrati izborom druge opcije, jer upravo je izvesnost nadolazećih promena u geopolitičkom balansu moći ujedno i jedan od glavnih razloga što se na nas vrši pritisak da odluku donesemo što pre (ove ili najkasnije sledeće godine, ako je suditi po poslednjoj izjavi ministra Dačića).

Dakle, da sumiramo: Zapad je, usled intenziviranja sukoba sa Rusijom, odlučio da jednostrano promeni balkanski status quo, nastao posle ratova u 90-tim, i zbog toga će svaki pokušaj njegovog održavanja – svejedno da li u Makedoniji, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu – smatrati nedopustivim činom otpora svom „istorijskom determinizmu“, koji mora biti kažnjen. U takvom regionalnom geopolitičkom kontekstu pokušaj „zamrzavanja“ kosovskog problema postaje čin otpora, odnosno put konfrontacije sa Zapadom, a ne, kako se često doživljava, srednje rešenje između konfrontacije i kapitulacije.

UNUTRAŠNjI KONTEKST
To nikako ne znači da bi tu konfrontaciju trebalo izbegavati po svaku cenu. Nekada prosto nemate izbor. Ali spoznaja o približavanju trenutka kad će biti neophodno da se na nacionalnom nivou pruži aktivni otpor otvara pitanje da li Srbija ima unutrašnje kapacitete da iznese taj zadatak. Da li smo kao društvo dovoljno složni i politički homogeni? Imamo li političku elitu koja je kadra da se međusobno sporazume makar oko ultimativnih crvenih linija i minimuma nacionalnih interesa? Konačno, da li je naša politička elita sposobna i voljna da artikuliše želje građana koji su je izabrali, ili pak smatra da izvor njene političke moći ne dolazi iz naroda, već sa nekog drugog mesta?

Veliki deo odgovora na poslednje pitanje nedavno je dao Boris Tadić u intervjuu za NIN u kojem je izjavio da bi i danas bio na vlasti da je po pitanju Kosova prihvatio sve što je prihvatio aktuelni predsednik. Tako smo od čoveka koji je duže od decenije bio u najvišim vrhovima vlasti dobili neposredno priznanje da stranci odlučuju ko će biti na čelu Srbije, a ne izborna volja njenih građana.

Nažalost, unutrašnji politički kontekst ni danas nije ništa bolji od spoljnog. Ispod privida političke stabilnosti u Srbiji se krčka scenario za rasplet koji teško da će proteći mirno i glatko. Glavni pretendenti za nasleđivanje Vučićevog vladarskog žezla njega i njegovu vlast (odnosno „režim“, kao nezaobilazni terminološki topos srpske opozicione leksike) neštedimice čašćavaju epitetima čija upotreba je nezamisliva u zemljama u kojima vladaju normalne političke okolnosti.

Saša Janković, koji se odnedavno otvoreno zalaže za puštanje Kosova u UN, pominje „rumunski scenario“ i obećava da će, kada on dođe na vlast, zabraniti Srpsku naprednu stranku i sprovesti lustraciju. Dragan Đilas, kao opozicioni političar sa trenutno najvećim političkim kapitalom, aktuelni poredak naziva „fašističkim“, olako potežući takvu karakterizaciju u zemlji koja je decenijama društvenu koheziju gradila na paroli „smrt fašizmu“. Još jedan pripadnik mejnstrim opozicije koji sledi ideju apsolutizacije aktuelne vlasti kao vrhovnog zla je Vuk Jeremić. On se zapravo i bukvalno služi terminom „zlo“ kada govori o aktuelnom srpskom rukovodstvu, pa je tako svojim biračima nedavno poručio da posle narednih izbora „zlo odlazi u istoriju“, dok potpredsednik njegove stranke u revolucionarnom maniru najavljuje da će nakon svrgavanja režima biti formirana „privremena vlada“, koja će „uspostaviti pravnu državu“ i „imenovati tužioca za visoku korupciju“. Da te najave nisu pretnja praznom puškom pokazuje sudbina Nikole Gruevskog, dugogodišnjeg makedonskog lidera koji je – u jednom od pet postupaka koji su protiv njega pokrenuti nakon pada sa vlasti – osuđen na dve godine zatvora zbog navodnih malverzacija prilikom nabavke državnog automobila.

Da Vas podsetimo:  Recitacija, skeč i reklama... Država bira građane za audiciju zvanu "Srbija"

Tako se u Srbiji stvara začarani krug: revolucionarna retorika opozicije i primeri iz okruženja guraju vlast ka sistemu vladavine u kojem se politički opstanak smatra garancijom lične bezbednosti, dok funkcionisanje takvog sistema, koji postepeno postaje sam sebi svrha, opoziciju dodatno gura ka radikalnoj retorici i rešenjima. Osim toga, podgrevanje antagonizama protiv vlasti do nivoa imanentnog građanskog rata takođe je posledica čistog političkog kalkulusa: u takvoj atmosferi svaka neprincipijelnost se lako pravda neophodnošću stavljanja fokusa na glavni cilj, pa sve političko-ideološke i programske primedbe očas posla postaju traženje dlake u jajetu. Na isti način bi se sutra lako mogla opravdati i kolaboracija sa stranim faktorom, jer, kada se borite protiv „fašizma“ ili „zla“, ne postoje metode koje nisu dozvoljene i opravdane.

Veliki deo odgovornosti za takvu atmosferu svakako snosi i sama vlast, čiji su predstavnici daleko od statusa egzemplara političke pristojnosti i odmerenosti. Koristeći svest stranih centara moći o tome da poseduje „zlatnu akciju“ kad je reč o rešavanju kosovskog pitanja, Vučić svoju političku formulu temelji na neprekidnom koketiranju sa mogućnošću da zažmuri na stolicu Kosova u UN, čime odlaže trenutak frontalnog sukoba sa Zapadom. Takva taktika ne bi bila problematična sama po sebi da ne ostavlja utisak besciljne kupovine vremena, koju ne prati priprema neke ozbiljnije i promišljenije izlazne strategije. Osim toga, i vlast bi morala da pokaže više takta i suptilnosti u odnosu prema opoziciji, tim pre što je njena politička i medijska moć neuporedivo veća, a time i mogućnost da oblikuje obrasce političkog opštenja. Makijavelistički beskompromisni maniri medijskog i političkog obračunavanja na kratki rok mogu dovesti do željenih izbornih rezultata, ali dugoročno stvaraju duboke društvene podele, koje su oduvek bile humus za sve vrste spoljnih manipulacija.

Kolateralna žrtva takve političke i društvene polarizacije je nacionalno-patriotska opozicija, koja je duboko politički i medijski marginalizovana. Povremeni treptaji medijske pažnje za koju uspeva da se izbori, poput situacije sa Apelom za KiM, često su samo posledica suviše nervozne reakcije vlasti. Utisak je da zastupnici ideja koje načelno imaju podršku velikog broja građana nikako ne uspevaju da iskoče iz gubitničke spirale u kojoj tavore već nekoliko godina, beležeći sve lošije rezultate od jednog do drugog izbornog ciklusa. Tvrdo insistiranje na tezi da je Briselski sporazum akt nacionalne veleizdaje, nakon kojeg bilo kakav kontakt sa vlašću ne dolazi u obzir, lišava ih neophodne elastičnosti u reagovanju na menjajuće okolnosti i doprinosi opisanoj atmosferi vanrednog stanja, u kojoj već dugo ordinira celokupna srpska politička javnost.

Da Vas podsetimo:  Doživotni zatvor i proizvodnja pristanka

Elem, dok na političkoj sceni u Srbiji svakodnevno leti perje, daleko od reflektora šire javnosti neprekidno raste „mreža“ nevladinih organizacija koja polako popunjava sve institucije i gotovo neprimetno daje presudni impuls oblikovanju politike u mnogim oblastima, od kulturne i medijske, preko ekonomske i bezbednosne. Narodna skupština retko kada usvoji zakon koji prethodno nije barem delimično korigovan u skladu sa ciljevima i vrednostima ove neformalne grupe koja se često krije iza naziva „civilno društvo“. O njenoj snazi i važnosti najviše govori to što je prava retkost da bilo koji zapadni zvaničnik prilikom posete Srbiji propusti da se sastane sa njenim predstavnicima, koji su dobili i jednu od ključnih uloga u tekućem dijalogu o Kosovu i Metohiji. Ta „mreža“ ima svoje medije, svoje političke patrone i glasnogovornike, svoje kontrolore koji nadziru i koriguju rad skupštine i svih ministarstava u vladi, svoje unutrašnje i spoljne sponzore i sve ostale preduslove za uspešno funkcionisanje političkog subjekta čiji nepostojeći legitimitet je obrnuto proporconalan uticaju koji ostvaruje na dinamiku društveno-političkog života u Srbiji.

ZAKLjUČAK
Dakle, da sumiramo i unutrašnji kontekst: ključni politički činioci ne uspevaju da pronađu najmanji zajednički sadržalac kad su u pitanju osnovni nacionalni interesi, pri čemu političku borbu doživljavaju kao oktagon u kojem se ne biraju sredstva. Njihova toksična retorika i podele su do granice paroksizma zaoštrile procep unutar samog srpskog društva, koje više ne deluje sposobno da nađe konsenzus po bilo kojem pitanju, od slogana za povećanje nataliteta, preko reakcije na otvoreno maltretiranje srpskih zvaničnika na Kosovu, do pitanja da li predsednik u slučaju ugroženosti zemlje ima pravo da proglasi mobilizaciju ili prvo mora da pošalje „svoju decu“ u rat. Za to vreme u pozadini tiho raste mrežni Levijatan koji donošenje ključnih odluka polako izmešta van domašaja političkih aktera i šire javnosti i koji je spreman da, u slučaju potrebe, bude aktiviran na zadatku totalne razgradnje državnog sistema, u koji se iz dana u dan sve dublje etablira. Društvo u tako haotičnom stanju nije sposobno ni da se dogovori o tome ko mu je prijatelj a ko neprijatelj, a kamoli da organizovano i složno pruži otpor na nasrtaje koji će sasvim sigurno imati za cilj stvaranje dodatne unutrašnje konfuzije i paralize.

Na kraju da se vratimo na kosovsku dilemu. I pored toga što pokušaj „zamrzavanja konflikta“ podrazumeva otvoreni sukob sa Zapadom, za koji politički dezorijentisana, ekonomski devastirana i voljno posrnula Srbija nije spremna, druga opcija se zapravo svodi na smrt sa odloženim dejstvom. Brutalna je istina da ne postoji nijedna čvrsta garancija da bi nakon eventualnog popuštanja po pitanju Kosova i Metohije Zapad uvažio makar i minimum srpskih nacionalnih interesa. Naprotiv, istorija je nebrojeno puta empirijski dokazala da bi proces dalje fragmentacije bio ne samo nastavljen već i ubrzan. Stoga, ukoliko želi da preživi kao država, Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da zbije redove i što spremnije dočeka neminovnu zapadnu ofanzivu.

Vreme je da svi relevantni i dobronamerni društveni i politički činioci to shvate, i da se počne sa kopanjem rovova. Spoljnih, a ne unutrašnjih.

Aleksandar Vujović

standard.rs

2 KOMENTARA

  1. Једна вест о Косову која је прошла незапажено:
    Скупштина самопроглашеног Косова усвојила је данас резолуцију којом се укида контрола кретања путника који прелазе у Албанијом.
    Зар овим није дефакто створена велика албанија?

    У исто време, Србима се већ месецима не дозвољава да отворе обичан, па макар и строго контролисан, гранични прел

  2. Једна вест о Косову која је прошла незапажено:
    Скупштина самопроглашеног Косова усвојила је данас резолуцију којом се укида контрола кретања путника који прелазе у Албанијом.
    Зар овим није дефакто створена велика албанија?

    У исто време, Србима се већ месецима не дозвољава да отворе обичан, па макар и строго контролисан, гранични прелаз између Љубовије и Братунца (Р. Србска).

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime