Kosovski zavet i lažna „realpolitika“

0
521
Đorđe Vukadinović/Foto:printscreen(N1)

Čitaoci sa malo dužim pamćenjem i stažom dobro se sećaju da sam više puta na ovom mestu govorio da se, kad se sve sabere i oduzme, sve dnevnopolitičke bure, afere i avanture – uvek sve vraća i svodi na kosovsku tematiku i to kakav je čiji stav prema ovom, sviđalo nas se to ili ne, ipak najvažnijem srpskom državnom, nacionalnom i identitetskom pitanju.

Znam da to mnogima smeta smara ih i umara. (Čak i mnogim „patriotama“, kako režimskim, tako i nekim opozicionim.) Nema tu više jeftinih političkih poena koji se mogu pokupiti, a mnogo je mina koje mogu koštati čak i glave, ili makar političke karijere.

Vlast se sa tim pitanjem očigledno muči (mada se ponekad čini da tu ima i dosta glume i prenemaganja). A stiče se utisak da i opozicija – ili makar njen najglasniji deo – ne bi imao ništa protiv (naprotiv!) da ih mimoiđe čaša izjašnjavanja, a pogotovo odlučivanja o ovom pitanju. (Uzgred, možda upravo u tom svetlu treba gledati činjenicu da su proletos listom propustili priliku da – makar jednokratno – uđu u skupštinu i Vučiću u lice kažu šta misle o njegovoj kosovskoj politici.)

Da se ne lažemo, mnogi bi voleli da se Vučić, ovako ili onako, tim vrućim krompirom pozabavi, a da oni – pomalo kao Pontije Pilat – ostanu „čistih ruku“. To jest, da se previše ne zamere ni strancima, od kojih očekuju podršku za dolazak na vlast, a ni srpskom javnom mnjenju koje, ma koliko bilo sluđeno i spinovano, ipak većinski ne gleda blagonaklono na sve što liči na „predaju Kosova“.

Na neki gotovo mističan i misteriozan način srpsko javno mnjenje, rekosmo, odoleva i u gotovo nepromenjenom (najmanje) dvotrećinskom, ili čak većem procentu uporno se izjašnjava protiv prihvatanja kosovske nezavisnosti. Takođe, iako personalno razjedinjena više nego što bi to smela biti, SPC je ipak kroz najmanje dva saborska sapštenja, kao i mnoštvo pojedinačnih izjava visokih crkvenih predstavnika, pa i samog patrijarha, smogla snage da jasno i nedvosmisleno formuliše svoj stav. Neki to rade robusnije (poput mitropolita Amfilohija), neki pomirljivije (patrijarh Irinej), ali u celini ipak ne ostavljaju mnogo prostora za nedoumice kada u zvaničnom saopštenju kažu kako „ne dolazi u obzir ni predaja, ni prodaja, ni podela, niti takozvano razgraničenje“.

Da Vas podsetimo:  Arhitekta Dragoljub Bakić: Šta je to trulo na novom Trgu republike

Ti stavovi su od strane crkvenih velikodostojnika ponovljeni i proteklih sedmica. Recimo, na obeležavanju hiljadu godina od prvog pisanog spomena Raške Eparhije i osam vekova autokefalnosti SPC u Petrovoj crkvi. Vladika raško-prizrenski Teodosije upozorio je da “nikad ne smemo da zaboravimo kosovski zavet i da se nikada ne odreknemo onog što je najsvetije u srpskom rodu”. A mitropolit Amfilohije je, po običaju, bio još direktniji: “Ako se odreknemo Kosova i Metohije i raške zemlje, onda se odričemo sebe i svega onoga svetoga što je ovaj narod rodio kroz vekove”. S tim da je mitropolit dodao i kako sumnja da će “Vučić Kosovo izdati – ako mu ponude samo nešto zauzvrat”.

Usledile su očekivano oštre i već po običaju neprimerene reakcije Marka Đurića i Zorane Mihajlović. Ali nezavisno od svih demantija – kako drugačije razumeti kada Aleksandar Vučić u razgovoru sa senatorima SAD Ronom DŽonsonom i Krisom Marfijem kaže: “Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova – ako ne dođe do kompromisnog rešenja”?! I to, nažalost, nije rekao sada prvi put (pa da se pitamo da li je neka greška ili omaška), nego već po ko zna koji put ponovio gotovo u slovo istu formulaciju.

Kako, zbilja, razuzmeti ove reči srpskog predsednika? Evo, pustimo priču vlast-opozicija. Pokušajmo najdobronamernije. Pretpostavimo čak da možda nekome na zapadu nije već odavno dao obećanje da će “rešiti Kosovo” – za što smo ga ja i još neki ovde više puta sumnjičili – i da to obećanje nije, zapravo, bila ulaznica za dolazak SNS na vlast. Pretpostavimo da radi u najboljoj volji i po savesti. I opet se postavlja pitanje: šta znači kada vaš šef države kaže kako nikada neće priznati nezavisnost jednog otcepljenog dela svoje države… “osim i ukoliko ne bude kompromisnog rešenja”? I šta bi moglo biti to “kompromisno rešenje” nakon koga bi priznanje došlo u obzir? I kakav kompromis (sem eventualnih mrvica) sa druge strane možeš da očekuješ kada si već unapred izrazio spremnost da im daš ono do čega im je jedino stalo?

Da Vas podsetimo:  Trbuhom za kruhom: Ko god može – odlazi odavde!

Srbi su kroz istoriju Kosovo više puta gubili i vraćali – ali se niko nikada sa gubitkom nije mirio, niti ga je prihvatao kao trajno i definitivno stanje. A kamoli da je to svojim potpisom priznavao i pečatio. I zato je Aleksandar Vučić nervozan. Ne zbog opozicije, ne zbog izbora, ne zbog bojkota, ili stranog pritiska. Sve će to on svojom veštinom, demagogijom i sredstvima (skoro) neograničene moći koja mu stoje na raspolaganju već nekako rešiti. Nervozan je zbog toga što, ma koliko da se puta „evropski“ i „reformski“ prevrnuo, i ma koliko puta ponovio kako su za kosovsku nezavisnost krivi drugi (zapravo, svi pre njega – od kralja Aleksandra i Tita, do Miloševića, Koštunice, Tadića i Jeremića) i ma koliko uspeo da u tu interpretaciju ubedi manje-više sve svoje glasače – ipak, verujem, negde u dubini duše nikako ne bi voleo da za istoriju ispod dokumenta o „sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“ ostane njegov potpis.

I zato je možda Ana Brnabić upravo tu gde jeste? Ali čak i Vučić dobro zna da mu taj eventualni manevar sa Anom neće proći. Neće proći ni kod zapadnih „partnera“(oni očekuju, traže i zahtevaju lično NjEGOV potpis), a ni – što je još važnije – kod srpskog naroda. A, konačno, čak i da sve prevari, sve ispinuje i sve ubedi da je to najbolje i u interesu „budućnosti naše dece“, preostaje mu protivnik protiv kojeg čak ni on i njegova medijska i analitička mašinerija (za sada) nemaju odgovora – „kosovski zavet“ i kosovska kletva!!!

Đorđe Vukadinović
Izvor: nspm.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime