Kosovskim Srbima drugi kroje sudbinu

0
283

Nakon ubistva Olivera Ivanovića utihnuo je jedan od poslednjih nezavisnih srpskih glasova. Time se privodi kraju proces koji je počeo 2013: disciplinovanje kosovskih Srba od strane Beograda, piše „Noje cirher cajtung“.

U tekstu pod naslovom „Novi šerifi za divlji sever Kosova“, novinar Andreas Ernst za list Noje cirher cajtung piše o situaciji na severu Kosova i političkom uticaju Beograda. Autor najpre podseća na još uvek nerasvetljeno ubistvo srpskog političara Olivera Ivanovića koje se dogodilo 16. januara. „Otada se ništa više nije čulo. O mogućim počiniocima niko ne želi da spekuliše, o tome u severnom delu Mitrovice niko ne razgovora sa strancem. Ali u jednom su složni: to nisu uradili Albanci. To je indikativno.“

U opširnom članku novinar švajcarskog lista najpre opisuje kako je funkcionisao sever Kosova do dolaska Aleksandra Vučića na vlast. A onda, 2012. godine: „Berlin i Brisel stavili su ga pred izbor – da normalizuje odnos sa Kosovom ili da zaboravi na pristup EU. On je odlučio da zagrize kiselu jabuku. U aprilu 2013. Beograd i Priština sklopili su sporazum: politička integracija u sistem Kosova, a za uzvrat – autonomija. Ta vest zaprepastila je sever Kosova. Vučić je kritikovan kao izdajnik, zahtevao se nastavak otpora. Iz Beograda jedva da je bilo objašnjenja kako bi novi poredak trebalo da izgleda. A onda su odjednom počeli da se pojavljuju novi ljudi.“

Veliki test usledio je 2013. kada je sever Kosova, prema želji Beograda, po prvi put trebalo da učestvuje na lokalnim izborima, piše Noje cirher cajtung: „Beograd je s velikom mukom sastavio listu na kojoj su većinom bili ljudi s malo političkog iskustva, ali koji su među građanima ipak imali izvestan ugled. ’A njihova glavna osobina je bila – apsolutna poslušnost’, ocenjuje Miodrag Marinković koji je u to vreme radio za misiju EU na Kosovu. Etablirane snage pozivale su na bojkot i izborni dan je bio čista katastrofa. Kada je počeo da se nazire uspeh bojkota, maskirani ljudi uleteli su na biračka mesta i počeli da prave lom. Glasanje je prekinuto. Jedan austrijski diplomata potvrdio je da su maskirane osobe intervenisale po naredbi ’beogradske liste’, koja je nešto kasnije, pod imenom ’Srpska lista’, postala stranka pod kontrolom države. Na ponovljenim izborima više nije smelo da bude grešaka. ’Bojkoteri’ su bili savladani, njihovi automobili su paljeni, a direktori javnih preduzeća prinuđeni da svoje zaposlene dovedu pred glasačke kutije. (…) I pored svog pritiska, izlaznost je bila samo dvadeset procenata. Ali to je bilo dovoljno i Goran Rakić je postao prvi gradonačelnik Severne Mitrovice po kosovskom zakonu. O tom bivšem vatrogascu i direktoru Gradskog zelenila i čistoće do tada se malo znalo. Ali kada mu je Vučić čestitao, bilo je jasno da on ima najvišu zaštitu.“

Predsednik Vučić je odlučan u tome da se proces normalizacije sprovede i da se ta oblast prepusti kosovskom sistemu, piše dalje u tekstu: „Ali to ne znači i kraj srpskog uticaja – naprotiv. Preko Srpske liste kojom se upravlja iz Beograda on kontroliše sve oblasti naseljene Srbima. Umesto da finansijski zavisi od srpske države, subvencionisanje teče prema kosovskom zakonu i ide preko Zajednice srpskih opština, koju međutim i dalje finansira Beograd. To će prikočiti odlazak mladih, dobro obrazovanih ljudi, ali ne i zaustaviti. Pouzdanih podataka nema, ali od početka rata mnogi poslovni ljudi, kao i mladi sa diplomom, sreću traže u Beogradu ili u inostranstvu.“

„Nakon smrti Olivera Ivanovića otpor Beogradu deluje besmisleno. Petar Miletić koji je još pre nekoliko godina napustio politiku, lakonski ocenjuje: ’Sudbina kosovskih Srba je da im drugi kroje sudbinu’. I Ivanovićeva žena Milena seli se u Beograd sa šestogodišnjim sinom. Dosta joj je tog ’mračnog i tužnog mesta’“, piše iz Mitrovice Andreas Ernst za „Noje cirher cajtung.

Milijarde za Zapadni Balkan

Sledeće istočno proširenje Evropsku uniju košta mnogo novca, piše ugledni Frankfurter algemajne cajtung u tekstu pod naslovom „Zapadni Balkan kasira milijarde od EU“: „Nova strategija Evropske komisije za Zapadni Balkan sadrži jasan vremenski plan – i biće skupa. Ukoliko se kandidati potrude, neki od njih bi 2025. godine mogli da budu priključeni Evropskoj uniji – verovatno najpre Srbija i Crna Gora, kako stoji dokumentu koji je sada predstavljen. A u njemu se dalje navodi: ’Za podršku prelasku u članstvo neophodna je odgovarajuća finansijska podrška’. Komisija zato predlaže povećanje finansiranja u okviru Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA) do 2020. godine. Ostaje nejasno o kojim sumama je reč. Do sada je za period od 2018. do 2020. godine za Zapadni Balkan bilo predviđeno 1,7 milijardi evra. U Strategiji se govori o 1,07 milijardi evra samo u 2018, tako da bi preostalih 600.000 miliona evra za 2019. i 2020. godinu trebalo dodatno povećati. A i bez povećanja, region je već progutao milijarde poreskog novca zemalja-članica EU.“

Najviše koristi od evropske pomoći, piše dalje nemački list, ima Srbija. „Za kandidata broj jedan u paketu IPA I bilo je namenjeno oko 1,4 milijardi evra, a u IPA II 1,5 milijardi evra. U proseku 207 miliona evra godišnje. (…) Taj novac je pre svega namenjen jačanju administracije, vladavine prava, konkurentnosti, demokratije i dobrog rukovođenja zemljom. Ali upravo to su područja na kojima Komisija i dalje uočava velike nedostatke – i pored višegodišnje milionske pomoći. (…) Moguće prihvatanje Srbije i Crne Gore 2025. godine, bilo bi prvo nakon proširenja 2013. godine, kada je Hrvatska, takođe država Zapadnog Balkana, primljena u EU. Slovenija je u EU još od 2004. Viljem Bartlet, stručnjak za Balkan sa londonskog Instituta za ekonomiju, ukazuje na to da su iskustva te dve bivše jugoslovenske države pozitivna. Onu su bolji referentni objekti od Rumunije i Bugarske, koji se često navode kao negativni primeri’“, zaključuje Frankfurter algemajne cajtung.

Priredio Boris Rabrenović

dw.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime