Daj čoveku vlast i videćeš kakav je zaista. Pa makar tu „vlast“ imao kao predsednik saveta zgrade na rubu grada. Stvarno je tako. Kao što se, kad smo u teškoj situaciji, svi setimo „onog gore“, iako nam iskreno nije ni na kraj pameti u svakodnevnom životu. Tako se i naš premijer ponaša, kao svaki čovek na ovom svetu, bilo da mu date vlast, bilo da je u bezizlaznoj situaciji. A izjavom da će možda vratiti plate i penzije postepeno na stari nivo, deluje da je već u bezizlaznoj situaciji i da je vlast, koju smo doživeli teško na svojoj koži, već na izmaku.
Znamo kako je Vučić došao na vlast. Promišljanja na tu temu bila su skoro savršena: Imao je jasan cilj i išao je ka njemu. Međutim, to osvajanje vlasti po svaku cenu očigledno je trajalo previše dugo i on se, jednostavno, nije snašao u situaciji ka kojoj je beskrupulozno stremio. Iako smo, dok je Dačić bio premijer, već mogli da naslutimo kako će izgledati kad Aleksandar Vučić postane predsednik vlade, brzina kojom odustaje od famoznih reformi ipak iznenađuje.
Istina je da je Aleksandar Vučić obećao da će sprovesti program reformi i za to je i dobio podršku evropske administracije. Međutim, smanjenje državne adinistracije pretvorilo se u ubacivanje SNS kadrova na osnovu ugovora, jer je na snazi zabrana zapošljavanja u istom. Nadležna ministarka Kori Udovički i dalje broji zaposlene i ne deluje kao da zna šta joj je činiti kad taj posao završi. O smanjenju subvencija i rešavanju pitanja državnog monopola u oblastima energetike, transporta i pošta da i ne govorimo. Ništa od obećanog nije učinjeno.
Svakako da je smanjenje plata i penzija, i pored predizbornih obećanja da stariji sugrađani ne brinu da će do toga doći, jedini potez koji je Vučić napravio za svog mandata. Mera jeste bila besmislena, ali hrabra u smislu da je sigurno znao da će dovesti do očekivanog pada rejtinga. To i pomeranje radnog vremena biće dve stvari po kojima će se pamtiti period Aleksandra Vučića kao premijera. Dobro, i po plagijatima, poplavama, napadima na Zaštitnika građana, vikanju premijera u parlamentu, odlasku Olje Bećković sa malih ekrana, danonoćnih konferencija za medije, gušenju medija, pominjanju Miškovića, po padu helikoptera i pogibiji sedmoro ljudi i po raznim drugim aferama. Ali one mnogo ne potresaju one koji ga podržavaju spolja.
Zato je i interesantna Vučićeva izjava da postoji mogućnost da se plate i penzije povećaju u ovoj godini, da dosadašnje uštede to nagoveštavaju, ali da u svakom slučaju o tome mora da se razgovara sa MMF-om.
Pored pitanja ko zaista rukovodi srpskom vladom, jasno je da Vućić već pravi prvi korak ka raskolu sa MMF-om.
Ukoliko je smanjenje plata i penzija zaista bilo nužno, kako to da je od oktobra do danas situacija drastično drugačija?
Naravno da nije. Ista je.
I u tome i jeste problem.
Ništa se bitno nije promenilo za ove tri, pardon godinu dana. I neće. Zato što ova vlast nema kapacitet, ili interes, da nešto menja. I ne možemo biti zadovoljni, ma koliko da volimo ili ne sadašnjeg premijera. Sve nas slično čeka sa svakom sledećom vlasti. Stvari koje se moraju menjati odlažemo decenijama. Na našu štetu.
Krah Vučićevih reformi je opipljiv.
Čekamo novog reformatora. Valjda bude onaj pravi.
Nataša Mijatović
Kolumnista.com
