Jugoslovenski identitet danas ništa više ne može da znači, jer kao takav pre ometa nego što pomaže čak i takozvanim „pomiriteljskim“ tendencijama u još takozvanijem „regionu“. To ne znači da novi integracioni procesi nisu mogući, naprotiv – oni su neophodni, ali na novim, u osnovi kulturno-civilizacijskim temeljima.
Godine koja je upravo započela navršava se vek od stvaranja Jugoslavije, što je prilika ne toliko za sumiranje jednog istorijskog perioda, koliko za oslobađanje od određenih kolektivnih iluzija i započinjanje jednog novog, nadajmo se uspešnijeg, istorijskog ciklusa.
Začaranost jugoslovenskim projektom kao da nas i dalje ometa u pogledu na budućnost, kao i u ozbiljnoj i osmišljenoj akciji stvaranja te budućnosti, jer jedina budućnost koja dolazi sama je smrt.
Svako veliko stvaralaštvo počiva na žrtvi, ali samo ako je žrtva osveštana, odnosno osmišljena na odgovarajući način. Žrtvovanje srpskog naroda u Prvom svetskom radu danas je lako moguće tumačiti kao obmanu, koja je veličanstvenu pobedu pretvorila u jedan suštinski, identitetski i kulturno-civilizacijski poraz. Žrtvovanje Srba u Drugom svetskom ratu imalo je razmere masovnog pokolja od strane zemalja Zapada, tako i od „bratskih“ naroda. Ali i od strane jedne, makar prividno sa „Istoka“, uvezene ideologije.
Imunitet srpskog naroda, njegova sposobnost da odgovori na spoljašnje ali i unutrašnje izazove, kao da su posle jugoslovenskog iskustva svedeni na minimum. Posle svih zanosa i svih eksperimenata, jedini kontinuitet i jedina trajna odrednica srpskog identiteta ostaje Crkva i jedan neobičan tip proto-nacionalne svesti, koji kao da nikad nije dorastao do nacionalnog, do te mere da nam se ponekad čini da bi takvo dorastanje za njega bilo pogubno. Ili su nas samo naučili da nam se tako čini.
Jugoslovenski identitet danas ništa više ne može da znači, jer kao takav pre ometa nego što pomaže čak i takozvanim „pomiriteljskim“ tendencijama u još takozvanijem „regionu“. To ne znači da novi integracioni procesi nisu mogući, naprotiv – oni su neophodni, ali na novim, u osnovi kulturno-civilizacijskim temeljima.
Jasno je da za Srbe antikolonijalna borba ne može značiti ništa drugo nego borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Ona poseduje snažan autonomizam u odnosu na sve globalne projekte i jaku socijalnu komponentu, ali samo u smislu ukom se kategorije samostalnosti i nezavisnosti, kao i socijalne pravde, ne temelje na ponovnom oprobavanju već usahlih ideoloških obrazaca, nego na građenju na osnovama sopstvenog kulturno-civilizacijskog kruga.
Poštanska marka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
Srbi u ovoj borbi nemaju šta da izgube, osim ako su i dalje zaglupljeni danajskim darovima sa Zapada, koji se sve više otkrivaju ne samo kao okovi, nego i oruđe smrti.
Vreme je da se stvara svet u kome ćemo se osećati kao kod kuće, svesni naravno toga da je ovaj svet u svojoj osnovi vetrometina, a da nam je prava kuća negde – ili tačnije nekada – drugde.
Prava kuća za Srbe stoga jedino može biti Crkva, može biti Telo Hristovo, kao što je oduvek i bila, bez obzira na sve (samo)obmane i na današnju prividnu bedu postojanja. A na ovom svetu Srbi jedino mogu biti deca svetlosti, jer kad to nisu onda su ništa. To je jednostavno njihov zavet, njihov način da učestvuju u ovom svetu, umesto da samo tavore.
Srbi su možda već pokrenuli nešto, i u sebi i za druge, a da toga još nisu ni svesni.
A to nešto bi morala biti jedna nova sloboda, a nikako novo ropstvo, makar i pod imenom nacionalnog, jer i ono u određenom pakovanju može da bude još samo jedan od radosno primljenih danajskih darova sa Zapada.
Naš izbor je jednostavan – između života i smrti.
Ne bismo smeli toliko dugo da se premišljamo. Ako se premišljamo, pitanje je da li uopšte želimo da živimo. A ne želeti da se živi, to je najgori od svih izbora, koji ukida sve ostale.
Ali to dolazi. Oslušnite. Ne zatvarajte oči. To dolazi, u svetlosti… Samo što nije.
Vladimir Kolarić
stanjestvari.com
