Kraj lipe u Majdanu – Slavku u slavu!

2
1214

slavko-cvetic-ilustracijaIako je njegova strana bila poražena u građanskom ratu, seljaci iz podrudničkih sela, pogotovo njegovi Majdanci, decenijama nisu zaboravili njegov podvig. Stalno su pokretali akcije da se u središtu sela, tamo gde je obešen, podigne spomenik, u sećanje na borbu i junačku smrt. Ondašnjim vlastima nikako nije odgovaralo da se diže spomenik jednom četniku, pa su to uporno odbijale. Seljaci su bili uporni. Spomenik sa bistom otkriven je 1986. godine, kraj lipe u Majdanu.

Krajem maja 1941. godine Srbija je već bila okupirana. Nemački vojnici su svuda, u svakom gradu ili varošici. Na sela, uglavnom zabačena, nisu obraćali previše pažnje. Za Nemačku su išli vozovi puni zarobljenika, a oni koji su nekako uspeli da izbegnu zarobljavanje u nesrećnom Aprilskom ratu gledali su da se na svaki način reše uniforme ili bili čega što je moglo da ih poveže s Vojskom Kraljevine Jugoslavije i obezbedi im voznu kartu za neki od logora. Po selima se namnožilo ljudi koji tamo očigledno nisu pripadali. Jesu nosili seljačka odela, ali se iz svakog pokreta i postupka videlo da se radi o školovanim ljudima, oficirima.

A onda je po zapadu Srbije počeo da se pronosi glas o nekakvim oficirima koji nisu priznali kapitulaciju, nego su se odmetnuli u šumu. Pominjala se Ravna gora, neki pukovnik Dragoljub Mihailović. Šaputalo se da mu se pridružio i major Aleksandar Aca Mišić, sin legendarnog vojvode Živojina Mišića. To je prilično uticalo na mnoge. Po selima su od ruke do ruke počeli da kruže proglasi i leci iz „slobodnih srpskih planina”.

Napad na Gornji Milanovac

Slični glasovi tako su doprli i do sela Majdana, na Rudniku, a kod Gornjeg Milanovca. U selo je krajem aprila dospeo dvadeset petogodišnji narednik Slavko Cvetić. Iz rata se vratio razočaran. On, koji je služio u kraljevoj gardi, i to kao jedan od onih koji su se starali o bezbednosti mladog kralja Petra II. Bio je u pratnji kralja sve dok ovaj nije napustio zemlju s aerodroma u Nikšiću. On i još neki vojnici i delovi Dvorske žandarmerije odbili su da napuste zemlju. Rasturili su se u manje grupe, u nadi da će tako lakše proći neprimećeni. Cvetić je namerio u rodno selo.

Nedugo po povratku oženio se naočitom devojkom iz sela Grozdanom, kćerkom uglednog zemljoradnika Milića Mišovića, starog solunca i rezervnog narednika. I onda su stigli oni proglasi i je Slavko rešio da ode do Ravne gore i sam ispita ko su ti oficiri, šta hoće. Nije daleko, a i poznaje teren.

Tu je zatekao grupu pukovnika Mihailovića, kojoj su pristizali novi borci, rešeni da se bore protiv okupatora. Polako se stvarao pokret. I Slavko im se stavio na raspolaganje.

Prvo naređenje bilo je da se vrati u svoj Majdan, da se malo raspita po selu, prokrstari okolinom, ispita ko želi da se bori, šta je od oružja jugoslovenske vojske ostalo sakriveno, pa onda od tih seljaka organizuje četu i krene u akcije protiv nemačke okupacione sile. Znaće Slavko kako to da uradi, veći deo života proveo je kao trupni oficir, zna kako treba s ljudima, pogotovo njegovim seljacima. I vrlo brzo će se ispostaviti da je i te kako znao.

Da Vas podsetimo:  Ragbistkinje Crvene Zvezde: Umetnost poraza, ponosa i discipline

Prvi kome se obratio bio je njegov tast Milić. On je oduševljeno prihvatio. Sakupili su četu od tridesetak seljaka i počeli s akcijama i diverzijama. Nemačke posade iz Gornjeg Milanovca i okoline vrlo brzo su primetile da se po Rudniku nešto dešava. Malo, malo, pa bi stradao neki telefonski stub, sečene su žice, kuriri i manje patrole prepadani su i razoružavani. Organizovali su potere tu i tamo, pretrese po selima, ali nigde ničeg sumnjivog, a seljaci se kunu da nemaju pojma o čemu se radi, mora da su u pitanju neki drumski razbojnici. A spremalo se nešto mnogo veće…

Glasnik i streljanja

Krajem septembra postignut je dogovor četnika i partizanskih jedinica o opštem napadu na Gornji Milanovac. Planirano je da se grad napadne u zoru, 28. septembra. Akcijom je komandovao kapetan Zvonimir Vučković, tada komandant Takovskog četničkog odreda. Posle žestoke borbe grad je oslobođen, a ustanici su se spremili za mnogo veći zalogaj, napad na Čačak. Odred je pregazio Moravu i Nemce u gradu udario sa čela. Do jutra, 1. oktobra, Čačak je bio slobodan. Nemci su se pod borbom povlačili do Kraljeva.

Kako okupator nije imao nameru da mirno sedi i gleda kako se u srcu Srbije stvara slobodna teritorija, to su iz Topole i Kragujevca upućene jake snage da slome ustanike. Na pravac ka Topoli pukovnik Mihailović poslao je delove Vučkovićevog odreda i Slavkovu Majdansku četu. Majdanci su imali zadatak da pređu planinu Rudnik i po svaku cenu dođu do sela Stragari, gde se odvajkada nalazila barutana, tada slagalište municije. Cvetić se probio do sela, a onda, u noći 3. na 4. oktobar nemačkoj posadi poslao glasnika.

Poručio im je da se predaju, pošto su opkoljeni u toku noći. „Jake i brojne ustaničke” snage u suprotnom neće imati milosti, pobiće ih do poslednjeg. A sve linije veza su presečene, pojačanje im nikada neće stići. Slavko im je ostavio nekoliko minuta da razmisle, a da sve to potkrepi, odmah po povratku glasnika, malo su pripucali. Prestrašena nemačka posada predala se brzo. Pomislili su da ih napada nekoliko stotina ljudi, a biće da su se grdno iznenadili kad se pred njima stvorilo tridesetak naoružanih seljaka. Kako god bilo, Slavkova četa zarobila je i razoružala celu posadu, preko pedeset vojnika. Majdanci su Nemce predali Vučkoviću, koji ih je uputio na Ravnu goru. U pratnji zarobljenika išao je narednik Slavko Cvetić, što je bila posebna čast.

Da Vas podsetimo:  Nišlija studira u Engleskoj u doba korone u skoro praznom kampusu

Izveštaj o ovim akcijama došao je do generala Franca Bemea, zapovednika nemačkih snaga u Srbiji. Pobesneo je i izdao naredbu kojom se zabranjuje vođenje bilo kakvih pregovora sa ustanicima, kao i predaju nemačkih vojnika. U praksi, to je značilo borbu do poslednjeg metka. Dok su ustanici pokušavali da odbrane slobodnu teritoriju i napadali Kraljevo, Majdanska četa se uglavnom bavila po Rudniku i okolini. Posle nemačkih odmazdi, pogotovo streljanja u Kragujevcu i Kraljevu, potom sveopšte nemačke ofanzive, ustanak je ugušen, odnosno primiren.

Potera za duhom

Majdanci su se malo primirili, izbegli kaznene ekspedicije i zarobljavanja, ali je Slavko početkom 1942. godine opet naredio pokret. Voz koji je saobraćao na pruzi Beograd–Čačak nije mu davao mira. Osmatrao je, i konačno smislio. Kod sela Ljutovnice postojala je jedna zgodna okuka, tu voz svakako mora da uspori. A čim se brzina voza smanjila, na prugu su iskočili Majdanci, naoružani do zuba. Nemci u putničkom vozu pokušali su da se suprotstave, ali su posle kratkog puškaranja savladani. Preživele je Slavko razoružao i pustio.

Nad Rudnikom je ubrzo počeo da kruži izviđački avion iz koga su bacani leci u kojima je pisalo da je „grupa bandita, pripadnika pokreta DM”, napala voz i da je zbog toga na Banjici streljano sto zatvorenika. Zbog ovakvih posledica pukovnik Mihailović naredio je Cvetiću i ostalim komandantima da po svaku cenu izbegavaju oružane sukobe. Slavka je unapredio u kapetana, zbog iskazane hrabrosti i sposobnosti u komandovanju.

Nemačke potere preoravale su Rudnik u potrazi za Slavkom i njegovim ljudima. Zalazili su u svako selo, zaselak, svaku čobansku kolibu. Nekako se činilo da je komandant Majdanaca uvek korak ispred da izbegne poteru. U nekim kolibama nailazili su na jelo koje se još pušilo. Počeli su da misle da imaju posla sa duhom, nikako sa čovekom od krvi i mesa. A kad ne mogu da ga uhvate na silu, okrenuli su na lukavstvo.

U jesen 1942. godine u Slavkovu jedinicu stigao je novi vojnik, neki Kostić. Objasnio je da je poreklom sa Rudnika, da je u Beogradu bio pripadnik „pokreta DM” i da je jedva nekako uspeo da se prebaci na teren, uredno snabdeven objavama i preporukama. Posle nekoliko nedelja Slavko se obreo na nekoj svadbi u selu. Odjednom, dok je veselje trajalo, dvorište su opkolili Nemci. Kao da su pali s neba. Izviđači su u tišini savladali straže, dok se glavnina privukla dvorištu. Pohapšeni su svi koji su se zatekli na licu mesta, izuzev onog Kostića. Krtice, ispostavilo se.

Sam dohvatio omču

Prilikom pretresa kod Slavka je nađen neki spisak. Radilo se o ljudima iz Majdana i okolnih sela, vojnim obveznicima koji nisu stalno bili u odredu, ali su bili u rezervi. Nemci su pitali da li su to njegovi banditi. Kapetan je odgovorio da nisu, nemaju veze sa odredom, radi se o mirnim seljacima koje je na spisak stavio na svoju ruku, bez njihovog znanja.

Da Vas podsetimo:  Detalji sukoba naših vojnika sa NATO trupama na Kosovu

Nemci mu nisu poverovali, nego su se rastrčali po selu, uspeli da pohvataju preko sto ljudi sa spiska i kamionima ih doteraju u Topolu. Cvetić je nekako uspeo da dojavi šta im se sprema, i to preko nekog folksdojčera, i da se po svaku cenu drže njegove priče, inače im nema spasa. Seljaci su sve poricali, ali je Slavko ipak osuđen na smrt vešanjem. Kazna je imala da se izvrši u centru njegovog rodnog sela.

cvetic-slavkoIz Topole je krenula kolona. Osuđeni kapetan Cvetić i stotinak seljaka na kamionima. Nemci su usput pohvatali mnoge i poterali ih da prisustvuju vešanju. Nasred sela bila je lipa, pored crkve i škole. Nemački komandant procenio je da je to odlično mesto, ali je još jednom Cvetiću ponudio pogodbu. Da oda ko je učestvovao u napadu na onaj voz i pomilovaće ga. Kapetan je mirno odgovorio da ne zna o čemu govore i da on nema nikakav spisak. Nemac je naredio izvršrenje presude, ali tu je nastala nevolja.

Nijedan od stragarskih seljaka nije hteo da donese uže kojim će obesiti Slavka. Pravdali su se da nemaju, baš juče su potrošili, pogubili dok su nešto radili po planini. Ipak, neko uže zateklo se na nemačkom kamionu. Kao poručeno. Odatle je doneta i klupica. Uže je prebačeno preko grane lipe, napravljena je omča.

Nemački oficir postrojio je trupe i seljake. Naredio je jednom vojniku da izađe iz stroja i izvrši kaznu. Ovaj je istupio, prišao lipi, ali je onda odbio naređenje. On je vojnik, nije dželat. Drugi se tresao od straha. Konačno, naređeno je i trećem, pod pretnjom da će se i on naći u Slavkovom društvu.

Dok je ovaj mučenik prilazio lipi, drhteći kao prut, kapetan Slavko Cvetić pogledom je prešao po okupljenim seljacima i sam dohvatio omču. Mnogi su se kleli da su mu videli osmejak. Namakao ju je sebi na vrat. Onda je nogama odgurnuo onu klupicu. Telo se zaljuljalo na lipi. Bio je 13. decembar 1942. godine.

Iako je njegova strana bila poražena u građanskom ratu, seljaci iz podrudničkih sela, pogotovo njegovi Majdanci, decenijama nisu zaboravili njegov podvig. Stalno su pokretali akcije da se u središtu sela, tamo gde je obešen, podigne spomenik, u sećanje na borbu i junačku smrt. Ondašnjim vlastima nikako nije odgovaralo da se diže spomenik jednom četniku, pa su to uporno odbijale. Seljaci su bili uporni. Na kraju, zahtevu su se udružili i preživeli partizani tog kraja i preživeli ravnogorci. Spomenik sa bistom otkriven je 1986. godine, kraj lipe u Majdanu.

 Nemanja Baćković

Politikin zabavnik

2 KOMENTARA

    • Niko ne spominje,da mu je rodjeni brat Radovan Cvetic bio uhapsen zajedno sa njim,vezan zicom oko vrata od koje mu je ostao dozivotni trag ,pod prisilom okupatora i gledanjem kako mu dave rodjenog brata sam sebi je oduzeo zivot i tu je nastala parola ZIVOT DADE,NIKOGA NE ODADE…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime