Kratko razmišljanje o nestrpljenju

1
149

U poslednje vreme u vestima često čitamo da se Amerika žuri da primora Srbiju da prizna Kosovo do određenog datuma ili da se Evropskoj uniji žuri da reši problem Kosova do izbora za evropski parlament. Žurba predstavnicima zapadnih zemalja u ovakvim situacijama ipak nije svojstvena. Mi prilikom sličnih ocena na druge primenjujemo neke svoje osobine, a to su pre svega impulsivnost i nestrpljenje.

Zla imperija sa druge strane okeana svoju politiku planira godinama, čak decenijama unapred. Od kada su odlučili da su Srbi „Mali Rusi“, oni strpljivo i istrajno podrivaju, ucenjuju i huškaju. Ko je do pre samo nekoliko godina mogao pomisliti da će u Crnoj Gori biti moguća ovakva zavera protiv rođaka i braće? Svaki Crnogorac znao je dobar deo „Gorskog vijenca“ na pamet, a sada se Njegoš izbacuje iz školskih udžbenika. A ko je mogao pomisliti da će u Rusiju iz bivših sovjetskih republika, pravoslavnih i slovenskih, biti uperene rakete? Američke i engleske službe se ne žure, samo strpljivo spletkare, prete i rovare.

I Nemci imaju sličnu osobinu: oni prave dugoročne planove. Sećam se da sam 1998. godine intervjuisao direktora Gete instituta. I drugi šefovi stranih kulturnih centara sa kojima sam razgovarao imali su planove za budućnost, ali je Nemac o prvoj deceniji trećeg milenijuma, čiji je dolazak u mojoj svesti još uvek bio povezan ili sa Apokalipsom ili sa nekim košmarnim naučno-fantastičnim filmom, govorio kao da se radi o planovima za narednih nekoliko dana.

Čak su i Albanci decenijama strpljivo radili na otimanju Kosova. Plan im nije bio vezan za politiku, barem ne neposredno, već za punjenje svojih kuća decom. Pre 90 godina na Kosovu i Metohiji nije ih bilo više od 30 posto, ali na kraju 20-og, kobnog veka već su se namnožili do 90 procenata. Ako tome dodamo i Titovu dozvolu za doseljavanje iz Albanije i zastrašivanje srpskog stanovništva, ovakav ishod se još davno mogao naslutiti.

Da li je naše nestrpljenje i povezano sa istorijskim okolnostima, stalnom političkom nestabilnošću ili nečim drugim, teško je reći, ali činjenica je da malo ko od nas planira duže od sledećeg meseca ili godine. Podložni smo naglom oduševljenju i još naglijem razočarenju. Zahvaljujući grupnoj euforiji postižemo ogromne uspehe u ekipnim sportovima, ali sklonost ka malodušnosti i naglom gubljenju volje i želje vodi nas ka apatiji čak i kada vidimo da nam državu vodi najobičniji lažov i lopov.

„Nestrpljenje čini dušu besplodnom“ kaže mudri Jovan Lestvičnik. Daće Bog, pa će se i među nama javiti neko ko će napraviti dugoročan, odvažan plan i prilikom početnog neuspeha neće klonuti duhom. Umesto toga zainatiće se i uspeti, jer barem inata našem čoveku ne nedostaje.

Svetozar Poštić
Izvor: stanjestvari.com

1 KOMENTAR

  1. Podložni smo naglom oduševljenju i još naglijem razočarenju. ” Tačno. Vizantijska osobina. (Inače, to se u psihijatriji, daleko bilo, zove “labilnost afekta” i nije mnogo pohvalno, ni za pojedinca ni za kolektiv.) Pogledajte bilo koju istoriju Vizantije. Kaže, pometnje i rasula bile su česta pojava u vizantijskoj vojsci i društvu. Naš psihomotilitet je skokovit. Istrajnost je retka, zato što je razmišljanje porok i nije na ceni (“Ne filozofiraj!” kaže se i dan-danas nekome ko se usudio da razmišlja). Autor je nabacio par dobrih zapažanja. Ali je završio time, da će se možda pojaviti neki čovek, koji dobro i dalekovido misli, uz želju da će taj uspeti zahvaljujući – inatu. Inat je talog Azije u nama. To je “pasjaluk”. Ničega dobrog nema u inatu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime