Krici & šaputanja drugosrbijanaca

1
701

Nijedno srpsko stradanje nije uzburkalo savest kao jeziva činjenica da su Ivanu Medenici nedostajala dva glasa profesora FDU.

Ne primiše Ivana Medenicu, pozorišnog kritičara, selektora, arbitra i usput predavača na Fakultetu dramskih umetnosti, za redovnog profesora na ovoj obrazovnoj instituciji – i odmah poče haos.

ivanmedenica-tanjug-1085x650x11
Ivan Medenica

Kao i u slučaju ukidanja TV formata Utisak nedelje i tome sličnim incidentima (retkim izuzecima iz pravila po kome su drugosrbijanske perjanice zaštićene kao beli medvedi), podiže se „elitistička” i društveno uticajna kuka & motika, šokirana i užasnuta zbog ovakve „nepravde”.

Nijedno i nikakvo srpsko stradanje nije uzburkalo savest ove ožalošćene porodice kao jeziva činjenica da su, zamislite samo, pomenutom Ivanu Medenici nedostajala dva glasa redovnih profesora FDU da im se i on tamo pridruži u ovom statusu.

„O, kakva nepravda!”, zavrištaše do neba (i Brisela?) Ivanovi sličnomišljenici i istovrsnici svih fela: eksudbaških, udvoričkih, anarhističkih, egoističkih, europejskih…, uz par dobronamerno-naivnih (i takvi još uvek postoje, verovali ili ne).

I tako Srbija poče da se, poput morskih talasa, „ispravlja i savija”, uzdiže i udara u osetljivi sluh i sentimentalno srculence, kao da je (u najmanju ruku) u pitanju stradanje poput onog male Tijane Ognjenović, sasvim nalik na društveni značaj nerešene misterije ubistva one nesrećne pevačice Granda.

Započe drama koja sobom odmah vuče gnevne peticije, proteste u javnosti, te ritualno klečanje na kukuruzu i posipanje pepelom aktuelnog dekana fakulteta na kome se dogodila ova „neviđena tragedija” (koja će, govori nam se, uništiti srpsku kulturu i dovesti u pitanje dobro školovanje pitomaca naše najstarije dramske i filmske Akademije)…

ivanmedenica tanjug 1085x650x11Ne bih se uključivao u ovu užasnutu i burnu (već viđenu) raspravu o „propasti visokog školstva”, „negativnoj selekciji” i „nedopustivoj politizaciji kulture i obrazovanja” (kao da je počela tek ovim malecnim usporavanjem munjevite karijere profesora Medenice). Ali itekako hoću da podsetim „vaskoliku srpsku javnost” o ideološkom i civilizacijskom opredeljenju ovog tako-bezrezervno-ishvaljenog vaspitača niza generacija budućih srpskih teatrologa, pozorištaraca, producenata, reditelja, glumaca, dramaturga…

Da Vas podsetimo:  Bez prava na slike, knjige, novine

Poslužiću se jednim jedinim – a dovoljno ilustrativnim – citatom iz kritičarskog opusa mlađanog Medenice, na najvažniju od svih tema: njegovog pogleda na svet (videćemo: savršeno usklađenog sa drugosrbijanskom paradigmom o „krivici Srba za sve loše u balkanskoj istoriji”).

Ionako se u Srbiji između režima i najmoćnijeg dela (Zapadom podržane) opozicije ustvari samo vodi interni boj dve zavađene grupe žustrih pretendenata na status „uredno lustriranih i apatridskih bića groznog im srpskog porekla” na vlasti, između dve jednako poslušne frakcije frankenštajnovski ujedinjenog liberalizma, titoizma i globalizma. Da ne izgubimo ovu sramnu i očiglednu činjenicu iz vida.

Naime, pomenuti učesnik (mučenik?) ovog tragikomičnog vodvilja je svojevremeno precizno i za sva vremena opisao svoj „kredo”. oštro napadajući predstavu Narodnog pozorišta u Beogradu, rađenu po Srpskoj trilogiji Stevana Jakovljevića. I to ne iz očekivanog kritičarsko-pozorišnog ugla (da je bilo tako, ne bih se mešao u njegov estetski sud), već osuđivanjem pesme Tamo daleko i povrh „uloge Srbije u ratovima devedesetih”.

Polemički komentarišući (u Politici) navode svog kolege kritičara koji se usudio da pohvali patriotsku dimenziju ove predstave, Ivan Medenica piše (i osuđuje):

“Ni srpsko herojstvo u Prvom svetskom ratu, ni pesma Tamo daleko (kao njegov muzički izraz) nisu, naravno, sporni, ali jeste sporno, zapravo tendenciozno, ovakvo njegovo muzičko-scensko naglašavanje, sve sa dizanjem krešenda i kiča, frontalnim rasporedom glumaca kao muških karijatida (posebno je pitanje izuzetna umetnička konvencionalnost i zastarelost ove scenske poetike).

Ovde se zanemaruje to da je istorijski kontekst suštinski promenjen, da su srpski patriotizam i muzika koja ga je oličavala ukaljani ratovima iz devedesetih za koje Srbija nije jedino odgovorna, ali je najodgovornija…”

Tako to izgleda kroz olaku i „prejaku reč” jednog od proslavljenih i prehvaljenih junaka drugosrbijanske kulturnjačke ekipe, svevladajuće i na sve spremne da bi očuvala svoj (još iz vremena Tita) privilegovani status.

Da Vas podsetimo:  Ne brinite – ni (n)ova školska godina neće biti normalna

Ovim i ovakvim stavovima je dotični procenitelj srpske odgovornosti zauvek izašao ih sfere „istorije pozorišta” i zakoračio u prostor moralnog jada i hroničnog nedostatka osećanja za tragediju sopstvenog naroda (i čak elementarnog fer-pleja i najobičnije ljudskosti).

Zato je verovatno i ostao bez neophodnog broja pozitivnih glasova svojih kolega i bez očekivanog poštovanja prema njegovom inače nesumnjivom znanju i blistavoj obrazovanosti.

I to bi bilo to. Pametnom dovoljno. Ako uopšte i ima pameti u iole uspešnijem i privilegovanijem delu srpskog naroda (našoj „kulturnoj” „eliti”).

Obraza nema, ako ga je ikada i bilo.

P. S.
Ivan Medenica je, privatno, jedan simpatični narcis, bez ikakvih širih znanja osim pozorišnih (koje savršeno i za divljenje poznaje), koga studenti vole i poštuju. Nije zloban niti osvetoljubiv (što je već velika i ne tako česta stvar kod profesora Univerziteta).

Ali šta to vredi, kad je njegov stav o načelnim stvarima (koje su kontekstualni okvir za sve slike, pa i one pozorišne) banalno, konvencionalno i kukavički – već hiljadu puta odslušana ideologizovana recitacija, slična svakoj drugosrbijanskoj, apatridskoj i otužno-obeskorenjenoj ostrvljenosti na srpski račun?

Šta vredi genijalno poznavanje zaboravljenih sitnica iz istorije pozorišta kad u kompletu sa tim ide i glupičasto, idiotsko nerazumevanje istorije i tragedije sopstvenog naroda?

Kako će neko takav da bude suštinski koristan srpskim studentima u njihovoj duhovnoj i opštekulturnoj orijentaciji, bez obzira na sav šarm, rečitost i prosijavanja istinske (specijalistički uske) erudicije?

Čemu sve ono manje važno, kad je odsutno ono apsolutno najvažnije, ono što natkriljuje i nadrasta zanimljive anegdote, vešte citate i sve druge (isprazne) efekte?

Dragoslav Bokan

Novi standard

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime