Kritička razmatranja o predlogu Crkvenog Ustava

1
453
Patrijarh Irinej/Foto: skrinšot Youtube/Lični stav

Nema nikakve sumnje da je predlog Ustava Srpske Pravoslavne Crkve – Pećke Patrijaršije od dalekosežnog značaja za našu Crkvu i srpski narod, te da je zbog toga zasluživao da, kao nacrt, najpre bude upućen na javnu raspravu, u kojoj bi učestvovalo kako svekoliko sveštenstvo tako i laici, pa da tek potom, kao predlog za konačno usvajanje, bude upućen Svetom Arhijerejskom Saboru.

Činjenica da je posredi predlog a ne nacrt svedoči o tome, da je Sveti Arhijerejski Sinod doneo odluku da se ne provodi nikakva javna rasprava o njemu. Sveti Arhijerejski Sabor naravno može promeniti tu odluku i uputiti nacrt Ustava na javnu raspravu.

Preambula Ustava

Preambula ovog Ustava je tako sastavljena da bi mogla biti preambula ustava svake pravoslavne crkve, a naročito Vaseljenske Patrijaršije u Konstantinopolju, koja je oduvek polagala pravo da bude iznad svih nacionalnih pravoslavnih crkava, te da stoga sve eparhije u rasejanju budu pod njenom neposrednom jurisdikcijom. Naši vernici u rasejanju idu, međutim, u srpske pravoslavne hramove zbog toga što su srpski. Da se time ne rukovode, oni bi, shodno ovoj preambuli, trebalo da idu u najbliži pravoslavni hram, bilo da je on grčki, ruski, bugarski ili rumunski.

U strahu da ne budu optuženi za etnofiliju, tvorci ove preambule definisali su Srpsku Pravoslavnu Crkvu kao nadnacionalnu, da ne kažemo mondijalističku tvorevinu. Otuda i navod iz Poslanice Galatima Svetog Apostola Pavla da „u Hristu nema više ni Judejina ni Jelina“, te da naša srpska Crkva „predstavlja Zajednicu koja prevazilazi prirodne, nacionalne, kulturne i društvene razlike“ .

Da se, ne daj Bože, Sveti Sava rukovodio ovom porukom koju bukvalno slede tvorci ove preambule, on uopšte ne bi od nikejskog Patrijarha tražio autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, kao stožera i srpske države i srpskog nacionalnog identiteta. Umesto toga mi bismo, kao pravoslavni Srbi, ostali pod jurisdikcijom Vaseljenske Patrijaršije, kao što je naš srpski pravoslavni narod pod turskim ropstvom bio neko vreme pod jurisdikcijom grčkih fanariota. I zbog čega se kralj Aleksandar toliko trudio da do 1922. godine vaspostavi jedinstvenu Pećku Patrijaršiju, kad su pojedini delovi naše srpske Crkve, u duhu odbacivanja etnofiletizma, mogli ostati pod jurisdikcijom Vaseljenskog Patrijarha? A i da ne pominjemo da je pod turskim ropstvom i pod austrijskom vlašću u izbeglištvu Srpska Pravoslavna Crkva preuzela ulogu srpske države, koje više nije bilo, i bila najzaslužnija za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta. Naposletku, Srpska Pravoslavna Crkva je jedina srpska ustanova koja je, za razliku od države, sačuvala neprekinuti kontinuitet od Svetog Save do danas.

Zaista je čudno što tvorci ove preambule prenebregavaju ove ključne duhovno-istorijske razloge i presudne kulturno-istorijske činjenice. Kako to sigurno ne čine iz neznanja, postavlja se pitanje zašto to čine.

Po mom sudu, u preambuli bi se izričito morali navesti Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, i autokefalnost Srpske Pravoslavne Crkve od 1219. godine, jer je upravo iz crkvene autokefalnosti rođena srpska nacionalna svest, čiji je stožer svetosavlje. A naše svetosavlje je i osobeno poimanje pravoslavlja kao takvog kojeg nema u drugim pravoslavnim crkvama.

Nije stoga nimalo slučajno što skoro svi ondašnji pisci ističu srpsku zemlju kao novi Izrailj, a Srbe kao novi izabrani narod. Do takvog rasuđivanja nisu, međutim, dovela samo patriotska osećanja ondašnjih crkvenih ljudi, već jasno razumevanje istorijskog obzorja – da se do državne samostalnosti i crkvene autokefalnosti može doći samo uzdizanjem svoga roda i plemena, kao svog stada „ovaca“. Izgleda da su tvorci ove preambule to jednostavno smetnuli s uma.

Sveti Sava se u ovom predlogu Ustava pominje samo jednom i to u članu 160 stavu 2 tako što se u zagradi navodi 13. glava Studeničkog tipika Svetoga Save, kao da je to jedino čime je on zadužio autokefalnu Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Stoga se teško možemo oteti utisku da su tvorci ovog predloga Ustava namerno potcenili njegovu neprocenjivu ulogu u stvaranju naše nacionalne Crkve i nacionalne države. A i da ne pominjemo Zakonopravilo Svetoga Save, prvu kodifikaciju (doduše najvećma prevod) našeg državnog i kanonskog prava.

Naša Srpska Pravoslavna Crkva u još ponečemu se razlikuje od drugih pravoslavnih crkava. To su porodične slave. Pa kako one uopšte mogu biti valjane i s teološkog stanovišta dopuštene, kad o njima nema ni pomena u Jevanđelju, delima apostola, učenju crkvenih otaca i odlukama vaseljenskih sabora i Svetom Predanju? Pa mogu jer su one neodstupni deo samo naše crkveno-istorijske tradicije.

Sve nas to navodi na zaključak da bi u preambuli morao biti naglašen osobeni svetosavski duh srpskog pravoslavlja. I to bi upravo moralo biti učinjeno uoči osmovekovne godišnjice i Srpske Pravoslavne Crkve i srpske države.

Konačno, da bi bili ravnopravni s drugim pravoslavnim državama i narodima, Srbi su morali imati i svoje svece, koji će srpsko „stado“ štititi od inoplemenika. „Za ulazak u svet vizantijske i evropske civilizacije srednjeg veka“ – piše Dimitrije Bogdanović – „bila je potrebna ne samo svoja nezavisna država i autokefalna crkva, nego i svoj ulog u opštu hrišćansku kulturu toga sveta, pogotovo učešće u svetosti, u jednoj višoj duhovnoj zajednici, gde bi srpski narod bio zastupljen preko svojih ljudi. Tadašnjim Srbima, naravno, ne bi pala na pamet ideja da u transcendentalnoj hrišćanskoj zajednici imaju „svoje ljude“ da ih već pre njih nisu imali i drugi. Upravo je Sveti Dimitrije Solunski poslužio srpskoj sveštenstvu kao osnovni uzor za kult Svetoga Simeuna. Pa kad već imamo i svoje svece, zar bar neke od njih nije trebalo pomenuti umesto Poslanice Galatima Svetoga Apostola Pavla.

Posle ove sadržinske kritike preambule dodali bismo i jednu pravno-tehničku zamerku. Na samom njenom kraju doslovno se navodi i Simvol Vere, koji je neodstupni stožer hrišćanstva kao takvog. Tvorci ove preambule su verovatno smatrali da on treba da bude unet u preambulu Ustava da bi obični vernici, kad budu čitali Ustav, što je malo verovatno, pročitali i Simvol Vere. On se, međutim, nalazi i u svakom crkvenom kalendaru, koji svaki vernik, koji slavi slavu, ima u svojoj kući.

Unošenje Simvola Vere u sam Ustav Srpske Pravoslavne Crkve izaziva, međutim, ozbiljne pravne nedoumice. Jer, ako se nešto unese u ovaj Ustav i time mu se da isti pravni rang kao i bilo kojim ustavnim normama, onda se to što je uneto (Simvol Vere) može na isti način i menjati (odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora). A to je apsolutno nedopustivo. Izgleda da tvorci ove preambule nisu shvatili da Sveto Pismo, Sveto Predanje, dogmati i odluke svetih vaseljenskih sabora imaju nadustavni karakter, pa da ih kao celovit tekst ne treba unositi u Ustav, kao što je to učinjeno sa Simvolom Vere, da ne bi ispalo da ih naš ustavotvorac (Sveti Arhijerejski Sabor) može menjati i ukidati.

Nije, međutim, sporno navođenje pojedinih kanona u zagradama, jer oni daju potporu pojedinim ustavnim odredbama. Reč je o članu 49 u kojem se u zagradama pominju 25. pravilo Halkidonskog sabora, 12. kanon Kartaginskog sabora, 15. kanon Antiohijskog sabora, 6. kanon Drugog vaseljenskog sabora i 9. kanon Četvrtog vaseljenskog sabora.

Konfederalizovanje Srpske Pravoslavne Crkve

U današnjim osnovnim školama teško da bi se mogao naći učenik ili učenica koji ne znaju da je Srpska Pravoslavna Crkva tokom osam potonjih vekova (sa izvesnim prekidima tokom turskog ropstva i boravka u tuđini pod austrijskom vlašću) imala samo po jednog arhiepiskopa, koji je kasnije bio i patrijarh, odnosno mitropolit karlovački i beogradsko-karlovački. Ukoliko se usvoji predlog ovog Ustava, na naše veliko iznenađenje otkrićemo da imamo čak 18 mitropolija na čijem se čelu nalazi 18 arhiepiskopa. Kako je u našoj Crkvi i istoriji zvanje arhiepiskopa isključivo vezano za autokefalnost crkve kao takve, mnogi će pomisliti da se naša Crkva razgrađuje i raspada na 18 autokefalnih crkava. A oni bolje upućeni odmah će razabrati da je na delu rastavljanje Crkve na mitropolije i eparhije sa visokim stupnjem autonomije, te da Patrijaršija kao takva samo nominalno postoji. Koliko je to opasno i dalekosežno ne treba dalje objašnjavati. Dovoljno je samo pomenuti da su negdašnje komunističke vlasti prisilile našu Crkvu da, zbog Makedonije i Makedonaca, obnovi Ohridsku Arhiepiskopiju i do čega je sve to dovelo. Pa zar zaista u našoj Crkvi ima i takvih pojedinaca koji bi hteli da se taj problem Ohridske Arhiepiskopije osamnaest puta umnoži stvaranjem 18 novih mitropolija sa arhiepiskopom na njihovom čelu? Ima nekog čudnog predskazanja u činjenici da se tri naše zatečene mitropolije nalaze u danas nezavisnim državama.

Sve ovo će naravno imati i svoju zabavnu stranu. Tako se episkop vršački i banatski mora pitati zašto njegov u Hristu brat episkop sirmijsko-sremski postaje mitropolit i arhiepiskop kad je banatska eparhija, i po broju hramova i vernika, znatno veća od sremske eparhije. A sličnih pitanja i poređenja biće na pretek.

Pa šta je razlog koji je do ovoga doveo? To su sujeta i samoljublje, za koje se ne bi moglo reći da su hrišćanske vrline. A oni su doveli do ovakvog rasuđivanja: ako je samo jedan od nas arhiepiskop, zašto ne bismo i mi to bili. Dovoljno je samo da izmenimo Ustav, pa da svi mi, koji to žarko želimo, to i postanemo.

Razvlašćivanje Patrijarha

Izvesno podozrenje najpre izaziva prošireno zvanje Patrijarha. On je do sada, pored zvanja Arhiepiskopa pećkog i Mitropolita beogradsko-karlovačkog, pre svega bio Patrijarh srpski. Po članu 28 ovog predloga Ustava trebalo bi da bude Patrijarh srpskih i pomorskih zemalja, koje u ovom kontekstu mogu biti samo Crna Gora i Hercegovina. Tako ispada da po ovom određenju Patrijarhovog zvanja Crna Gora i Hercegovina nisu više srpske zemlje!!! Ne dao Bog da tako bude!

Znam da će mi bolji poznavaoci naše istorije odmah prigovoriti da je i Sveti Sava, po ugledu na svoga brata, imao tu titulu od 1219. godine, pošto je i Stefan Prvovenčani bio kralj srpskih i pomorskih zemalja, pod kojima se u ono vreme podrazumevala Dioklija, Zahumlje i Travunija. To su naravno znali i kralj Aleksandar i tadašnji arhijereji kada su 1922. godine vaspostavili Pećku Patrijaršiju, kao i tvorci Ustava Srpske Pravoslavne Crkve od 1931. godine, kada su ustanovili znanje Patrijarha srpskog, a ne srpskih i pomorskih zemalja, kako je to bilo 1219. godine. Pa zbog čega su tako postupili? Zbog toga što je tadašnja Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca bila unitarna država, pa nije, zbog državnog jedinstva, bilo celishodno izdvajanje bilo kakvih srpskih i drugih zemalja. Sada su se političke prilike bitno promenile, a nikako nisu onakve kakve su bile 1219. godine niti će to ikada biti. Otuda sintagma „Patrijarh srpskih i pomorskih zemalja“ u današnjem istorijsko-političkom kontekstu može samo značiti da su Crna Gora i Bosna i Hercegovina nesrpske zemlje u kojima su Srbi nacionalna manjina.

Po dosadašnjem Ustavu, Patrijaršija je imala, kao i sve eparhije, Patrijaršijski savet i Patrijaršijski upravni odbor kojima je predsedavao Patrijarh. Ovim predlogom novog Ustava jedino se Patrijaršija lišava ovih organa, dok oni i dalje ostaju u svakoj eparhiji. Umesto njih uvodi se čak jedanaest patrijaršijskih službi i odeljenja, kojima neposredno, umesto Patrijarha, predsedava episkop član Svetog Sinoda ili episkop član Svetog Arhijerejskog Sabora. Time se, treba to otvoreno reći, Patrijarh lišava svake delotvorne nadležnosti u upravljanju Patrijaršijom i praktično stavlja pod starateljstvo čak jedanaest episkopa.

Po našem sudu, posredi je smišljena namera da se središna vlast Crkve potpuno razgradi i umesto nje uvede svojevrsni konfederalni organ u kojem će Patrijarhovu nadležnost vršiti pomesni episkopi sa zvanjem arhiepiskopa i mitropolita. A kada se krene tim putem, sledeći korak prilikom potonje izmene Ustava mogao bi biti naizmenično smenjivanje novih arhiepiskopa na položaju poglavara Crkve, kao što je to nekad bilo u Predsedništvu SFRJ posle smrti Josipa Broza Tita. A svi mi dobro znamo do čega je to dovelo.

Još jedan korak u razvlašćivanju Patrijarha predstavlja predlog da se na teritoriji Beogradsko-karlovačke arhiepiskopije uspostave dve nove eparhije: voždovačko-vinčanska sa sedištem na Voždovcu i zemunsko-novobeogradska sa sedištem na Novom Beogradu. Za sada bi na čelu tih novih eparhija bili episkopi, ali nije isključeno da će, zbog njihove veličine i značaja, posle sledeće izmene Ustava biti to mitropoliti i arhiepiskopi.

Znam da će mnogi reći da je Beogradsko-karlovačka mitropolija suviše velika i da se njome sve teže upravlja. Moskva je, međutim, mnogo veća od Beograda, pa ipak na njenom tlu još nisu uspostavljene nove autonomne eparhije, koje ne bile pod jurisdikcijom moskovskog i sveruskog Patrijarha. U našem slučaju rešenje bi moglo biti izbor više vikarnih episkopa, koji bi, po odluci i uputstvima samog Patrijarha, mogli upravljati sveštenstvom u pojedinim delovima Beogradsko-karlovačke mitropolije.

Pravno-tehničke zamerke i nedoumice

Članom 39 predloga Ustava predviđeno je da Sveti Arhijerejski Sabor odlučuje jednoglasno ili većinom glasova. Nije, međutim, rečeno koja je to većina: da li je većina od ukupnog broja članova Svetog Arhijerejskog Sabora ili je većina od prisutnog kvoruma (natpolovična većina članova? – član 38). Sastavljači ove odredbe su verovatno imali na umu ono prvo, ali to nisu izričito napisali.

Mnogo veće nedoumice izaziva član 49 tačka 21 ovog predloga kojim se utvrđuju sudovi koji u prvom i drugom stepenu po žalbama presuđuju Patrijarhu i episkopima. Prvostepeni sud čini 12 episkopa shodno 12. kanonu Kartaginskog sabora. Drugostepeni sud je ustrojen shodno 15. kanonu Antiohijskog sabora, ali nije rečeno koliko ga episkopa čini. Taj bi broj sigurno morao biti veći (recimo bar 16 episkopa) od broja episkopa u prvostepenom sudu, ali su sastavljači ove odredbe propustili da navedu koji je to broj, što je nedopustivo. Takođe nije navedeno kako se glasa u sudovima. Bilo bi logično da prvi glasa najmlađi episkop po vremenu episkopskog posvećenja, pa tako redom sve do najstarijeg.

Još veći problem je pitanje da li se uopšte može ustrojiti drugostepeni sud od bar 16 episkopa. Kako drugostepeni sud ne može činiti ni jedan episkop iz prvostepenog suda (njih 12), kao ni članovi Svetog Sinoda koji su vodili istragu (najmanje dvojica), postavlja se pitanje da li ima dovoljno raspoloživih episkopa za drugostepeni sud, sem ukoliko se ne bi pozivali episkopi iz Evrope, Severne Amerike i Australije.

Po dosadašnjem Ustavu (član 69 tačka 27) postojao je u Svetom Arhijerejskom Saboru samo prvostepeni sud, koji je isključivo sudio Patrijarhu, ali ne i episkopima. Možda bi tako trebalo da ostane. Arhijerej koji je Patrijarh, kao i drugi arhijereji, treba da ima tu privilegiju da mu, kao u srednjem veku, sude samo oni koji su mu ravni. U takvom slučaju dovoljan je samo prvostepeni sud od 12 episkopa. Kada se za vlade Henriha VIII sudilo Tomasu Moru, koji je inače bio lord, to je činio Dom lordova koji ga je osudio na smrt zbog veleizdaje. Tada i kasnije niko nije osporavao što to suđenje nije bilo dvostepeno, ali su mnogi, više ćutke nego javno, osporavali izreku te presude.

Sledeći ozbiljan propust nalazimo u članu 77 koji je posvećen izboru eparhijskog episkopa. Odluku o izboru donosi Sveti Arhijerejski Sabor apsolutnom većinom glasova. Nije, međutim, rečeno da li je to apsolutna većina od ukupnog broja članova Sabora ili većina od broja prisutnih episkopa. Sastavljači ove odredbe su verovatno imali na umu ono prvo, ali to nisu izričito naveli.

Sličan propust se pojavljuje i u članu 114 u kojem se navodi da Eparhijski savet odlučuje na sednici na kojoj prisustvuje natpolovična većina članova, a odluke donosi većinom članova. Nije, međutim, rečeno koja je to većina: da li je većina od ukupnog broja članova ili je većina od prisutnog kvoruma (natpolovične većine članova).

Kako se u ovom predlogu Ustava naizmenično koriste sintagme „apsolutna većina“ i „natpolovična većina“ koje imaju isto značenje, valja reći da to nije dopušteno. Mogla se navoditi ili prva ili druga sintagma; nikako obe.

Izvesne nedoumice izaziva član 101 ovog predloga koji je skoro doslovno ponovljen član 127 dosadašnjeg Ustava. U njemu se veli da se odvojena mišljenja sudija ne dostavljaju stranama u sporu. Ne možemo razumeti zašto to ne bi trebalo činiti. Izdvojena mišljenja su takođe deo presude, pa ih stoga ne treba kriti. A strana koja se žali mogla bi iskoristiti razloge protivljenja sudske manjine prilikom sastavljanja žalbe Velikom crkvenom sudu.

Još veće nedoumice izaziva član 102 ovog predloga koji je skoro doslovno ponovljen član 128 dosadašnjeg Ustava. Reč je o odlukama Eparhijskog crkvenog suda koje su donete na sednicama kojima nije predsedavao eparhijski episkop, a ovaj sud na ponovljenoj raspravi na zahtev episkopa, koji se sa njima ne slaže, ostane pri svojoj prvobitnoj odluci. U tom slučaju episkop dostavlja predlog sa obrazloženim mišljenjem Velikom crkvenom sudu, a ovaj daje obavezujuće uputstvo. Nije sasvim jasno kakva je priroda tog obavezujućeg uputstva : da li se ono tiče samo neke procesne stvari ili može predstavljati nalog kako valja presuditi? Ako je ovo drugo posredi, onda su stranke u tom postupku grdno oštećene, pošto se ne mogu žaliti Velikom crkvenom sudu u istom trenutku kada se i nezadovoljni episkop obraća tom sudu.

Najdalekosežnija greška je član 224 u kojem se pominju pojedine eparhije u rasejanju, o čemu sam već svojevremeno pisao. Jako je opasno da, pored Ustava Srpske Pravoslavne Crkve, i pojedine eparhije imaju svoje ustave, jer to sigurno vodi u federalizaciju, ako ne i u konfederalizaciju naše Crkve. A ako eparhije u rasejanju imaju svoje ustave, zašto ga ne bi imale i eparhije u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Jedino bi naša Ohridska Arhiepiskopija, kao corpus separatum u okviru naše Crkve, mogla imati svoj Ustav.

Nezgrapni i loši izrazi

Opšte je poznato da jezik opštih pravnih akata, naročito ustava i zakona, mora biti jasan i razgovetan, a uz to i lep i bez nezgrapnih izraza i sintagmi. Loš primer je član 76 tačka a) u kojem se od eparhijskog episkopa zahteva „vrlinski život“. Bolje bi bilo da je rečeno „život u vrlini“. Sporan je i član 167 tačka 5 koja glasi: „donosi odluke o uzimanju i davanju u zakup manastirskog imanja“. Tako ispada da nastojatelj manastira uzima u zakup manastirsko imanje, što je besmisleno. Trebalo je da piše: „uzima u zakup tuđe imanje i daje u zakup manastirsko imanje“. Svega toga ne bi bilo da je neko pažljivo izvršio konačnu redakciju, a lektor izvršio lekturu i korekturu.

Potcenjivanje sveštenstva

Po predlogu Ustava, naše sveštenstvo, uključujući i monahe i monahinje, ima samo dužnosti a nikakva prava. Prema članu 111 tački I) u Eparhijski savet ulazi po jedan sveštenik iz svakog arhijerejskog namesništva, ali njih sveštenstvo ne bira nego su imenovani. Prema članu 120 Eparhijski upravni odbor čine jedan predstavnik manastira i tri klirika, ali se oni ne biraju, nego ih imenuje Eparhijski savet. Zar tvorci ovog predloga Ustava zaista veruju da sveštenici i monasi ne mogu iz svojih redova izabrati one koji mogu biti članovi Eparhijskog upravnog saveta i Eparhijskog upravnog odbora?

Da neko ne bi postavio pitanje da li bi se to isto moglo reći i za laike, spremno odgovaramo da takve izbore među laicima ne treba provoditi. Da bi se oni održavali,trebalo bi najpre napraviti spisak pouzdanih vernika, u koji mogu ući samo oni koji redovno dolaze na bogosluženje, krste decu, poste, pričešćuju se i ispovedaju i učestvuju u izdržavanju sveštenika i hrama. Postoje, međutim, mnogi vernici koji nisu toliko revnosni u vršenju svojih verskih dužnosti, ali ipak pripadaju našoj Crkvi. Za razliku od laika, sveštenici i monasi su ceo svoj život posvetili Crkvi, pa zato imaju i moralno pravo da, pored arhijereja, bar u nekoj meri učestvuju u upravljanju njome. Njima to pravo još uvek nije priznato.

Što je još gore, izgleda da klirici imaju čak manje prava od laika. Prema članu 171 stavu a) tački 6 klirici čine prestup ako javno kritikuju odluke nadležnih crkvenih organa, što je svojevrsni delikt mišljenja, dok laici to mogu da čine do mile volje, a da za to uopšte ne odgovaraju.

Ustavotvorna vlast

Pažljivo sam proučio važeći Ustav Srpske Pravoslavne Crkve od 1931. godine, koji je doneo Sveti Arhijerejski Sabor, i utvrdio da tim Ustavom nije izričito utvrđeno ko vrši ustavotvornu vlast u našoj Crkvi, a ako tu vlast, po ustaljenom običaju i tumačenju člana 57 vrši Sveti Arhijerejski Sabor, kojom većinom on to čini. Članom 57 izričito je utvrđeno da je Sveti Arhijerejski Sabor „crkvenozakonodavna vlast“ što se, po mojem sudu, može razumeti i kao ustavotvorna vlast. Potom je Sveti Arhijerejski Sabor menjao pojedine ustavne odredbe, od kojih je možda najznačajnija odluka od 15. septembra 1967. godine o novom načinu izbora Patrijarha, a potom i odluka od 1948. godine o ustupanju Češko-moravske eparhije pod jurisdikciju Ruske pravoslavne crkve, čega se više niko i ne seća.

Ni na koji način se iz tih odluka ne može zaključiti kojom većinom je menjan Ustav. To verovatno piše u zapisnicima, ali se oni ne objavljuju niti su dostupni zainteresovanoj javnosti, tako da jedino stariji arhijereji znaju koja većina je bila potrebna za izmenu Ustava. Pretpostavljamo da je to bila apsolutna većina od ukupnog broja članova Svetog Arhijerejskog Sabora.

Članom 49 tačkom 25 predviđeno je da apsolutnom većinom članova (trebalo je da piše „svih članova“) Svetog Arhijerejskog Sabora ovaj organ donosi Ustav Srpske Pravoslavne Crkve i vrši njegove izmene i dopune. Smatramo da je to mala većina i da bi ona morala biti kvalifikovana, kao što je to inače ustaljeno u najvećem broju država u kojima se pravi razlika između ustava i zakona.

Znamo da će mnogi odmah prigovoriti da Ustav naše Crkve sadrži i manje značajne odredbe čiju izmenu ne bi trebalo otežavati tako što bi se za njih zahtevala kvalifikovana većina. To su, recimo, osnivanje novih eparhija, pripajanje pojedinih delova jedne eparhije drugoj, odredbe o arhijerejskim namesnicima i parohijama i tome slično. Takve ustavne odredbe valjalo bi menjati apsolutnom većinom svih članova Svetog Arhijerejskog Sabora.

Postoje, međutim, odredbe od izuzetnog značaja za čiju izmenu bi trebalo da bude potrebna kvalifikovana većina, baš kao što i važeći Ustav Republike Srbije pravi razliku između odredaba za čiju je izmenu dovoljna dvotrećinska većina od ukupnog broja narodnih poslanika i onih odredaba za koje je pored toga potrebna i potvrda na referendumu većine izašlih birača (član 203). Kad je u pitanju Ustav naše Crkve, takve odredbe od izuzetnog značaja jesu pravila o izboru Patrijarha i njegovim ovlašćenjima, ustrojstvu i nadležnostima Svetog Arhijerejskog Sabora i Svetog Arhijerejskog Sinoda, ustrojstvu i nadležnostima Patrijaršije, nadležnostima eparhijskih episkopa i tome slično. Za izmenu takvih odredaba svakako bi trebalo uvesti kvalifikovanu većinu. To bi mogla biti dvotrećinska većina, većina od tri petine, pa čak i većina od četiri šestine. Ukoliko se za izmenu ovakvih izuzetno značajnih odredaba ne bi uvela kvalifikovana većina, ispalo bi da za tvorce ovog predloga novog Ustava način izbora Patrijarha i uređenje parohije imaju isti značaj.

Već sam pomenuo da pojedini delovi ovog Ustava imaju nadustavni karakter. To su Simvol Vere u preambuli, veći deo predložene preambule i pojedine osnovne odredbe, a naročito članovi 1, 2, 5 i 6. Ne bi, međutim, bilo umesno da se zabrani njihova izmena, pošto potonji ustavotvorci mogu naći bolje formulacije a sačuvati istovetnost njihove sadržine. Ono što je, međutim, citirano, kao što je navođenje Simvola Vere, to se ni na koji način ne može menjati, ali se može postaviti pitanje, kao što sam već učinio, da li Simvol Vere uopšte treba unositi u Ustav.

Kosta Čavoški

Stanje stvari

1 KOMENTAR

  1. СПЦ иде Христовим стопама, а ЦРКВЕНА ВРХУШКА
    ИДЕ СТОПАМА ЗЕЗАНЦИЈЕ И ЗАБАВАНЦИЈЕ, по
    учењу ЗИЗ/ЗЕЗ ЈУЛИЈАСА, догматичара ”НОВОГ ДОБА”’,
    а под ноге баца догматику Светог Аве Јустина.
    Јер, по новом Уставу неће бити дозвољена никаква
    критика!
    ”По новом Уставу СПЦ, клирицима ће бити забрањено
    “критиковање црквеног поретка и одлука надлежних
    црквених органа у јавности”. (чл. 171, ст. 6) ”?!
    Горе поменута одредба Устава “уводи на мала врата“
    принцип – “ПАПСКЕ НЕПОГРЕШИВОСТИ“, ако се
    добронамерна критика забрањује!
    Ко је тај или они који ће утврдити тај поредк – појединци,
    групица или Архијерејски Сабор – једногласно или
    “ДВОТРЕЋИНСКОМ“ ВЕЋИНОМ???
    А шта ћемо са народом, ваљда је и народ део Цркве, а нем га
    у Уставу СПЦ???
    Народ?!
    Па, он и не заслужује да буде у Уставу СПЦ, јер је и онако –
    САМО ”ЈЕДНА СТОКА ГРДНА”!!!
    Али:
    “МУЖ ЈЕ БРАНИЧ ЖЕНЕ И ЂЕТЕТА /породице –
    домаће цркве/, А НАРОД ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ“, било и биће,
    од када је свјета и вјека

    Драган Славнић

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime