Krvavo doba nevinosti

0
1200

Holmec nije jedino mesto pogubljenja. Jedno od njih je Škofje kod Kopra gde je trojici vojnika pucano u glavu, otpozadi, u potiljak.

“Na glavu su im stavljeni neki šlemovi, da bi se prikrila očigledna egzekucija”, kaže Neva Miklavčič-Predan.

Milan Kučan nije nimalo siguran šta je rekao o slučaju Holmec, kao svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Ne seća se više ni da li je uopšte govorio o trojici ustreljenih pripadnika JNA 28. juna 1991. na tom graničnom prelazu. Neva Miklavčič-Predan, predsednica Helsinškog monitora Slovenije, kazala bi da se Kučan “uspaničio”. Ali, nije teško proveriti šta je rečeno u Tribunalu. Na njihovom sajtu (njnjnj.un.org/ictdž), u transkriptu od 21. maja 2003. na stranicama 20933. i 20934. može da se pročita da je nekadašnji predsednik Slovenije prvo izjavio da su “slučaj Holmec i svi ostali slučajevi koji su pomenuti u beloj knjizi – ispitani”, i da “nema reči o tome da su civili ili ratni zarobljenici bili streljani” (str. 20933). Kada mu je Slobodan Milošević dao dokumenta Okružnog suda u Kopru, Helsinškog monitora Slovenije, Veća državnog tužilaštva u Mariboru, kao i obdukcione zapise za tri pripadnika JNA koji su ubijeni, Kučan je demantovao samoga sebe, i posle nekoliko minuta priznao: “Ja sam tvrdio da ti vojnici i civili nisu bili streljani kao ratni zarobljenici. Međutim, nažalost, bili su, vojnici su zaista streljani.” (str. 20934) Tako piše.

Ljubodrag Stojadinović, pukovnik u penziji

Rat glinenih golubova

Prvo su oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac. Oborili su ga ručnim raketnim bacačem

Jugoslovenska narodna armija je bila jedina vojna sila na celoj teritoriji tadašnje SFRJ. Slovenija je, te 1991, bila još uvek republika u okviru SFRJ. Nije bila međunarodno priznata. A svaki otpor jedinica, u to vreme, mogao je da se računa kao pobuna protiv regularne vojske. Rat nije počeo zato što je SFRJ htela da stavi Sloveniju pod kontrolu, nego zato što je tadašnji premijer savezne vlade Ante Marković tražio da vojska zaposedne granične prelaze kako bi carinska služba SFRJ mogla da radi svoj posao. A sve zato što su Slovenci, odnosno njihovi teritorijalci, skinuli sve oznake SFRJ i stavili slovenačke, pa savezna vlada SFRJ nije mogla da kontroliše carinsku službu za koju je bila nadležna.

Veljko Kadijević je bio savezni sekretar za narodnu odbranu, a načelnik Generalštaba je bio Blagoje Adžić. Zamenik saveznog sekretara – Stane Brovet.

Ljubodrag Stojadinović, komentator lista Politika, kaže: “Na osnovu našeg saznanja operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su poslali jedan odred od 2020 ljudi, jedinicu koja je formirana ad hok.

Mislim da su oni imali ideju da će to biti jedna udobna šetnja, ti generali, vojna elita koja je po mojoj oceni i tad i sad bila diletantska, lakoma, nesposobna, korumpirana. Verovali su da će vojnici dakle izaći na granicu i tamo zaposesti te karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, odmah je počeo otpor TO. Prvo su oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac. Oborili su ga ručnim raketnim bacačem. Na kraju prvog dana, na pres-konferenciji, koju je držao Gvero, kasnije Marko Negovanović govorili su da je JNA završila zadatak. Međutim, trećeg i četvrtog dana počeli su problemi. Jedinice vojske su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama, počelo je uništavanje ljudi, predaja čitavih jedinica koje su bile male, neobučene, vojnici bez obuke, svečane obaveze, praktično regruti, poslati kao glineni golubovi…”

Stojadinović zaključuje: “Dobijali smo tada podatke da su mnogi vojnici izloženi strahovitim maltretiranjima, ubijani i kad su se predali. Vojnicima koji su legli na asfalt, posle komande teritorijalaca, pucano je u glavu. Bilo je takvih svedočenja. Pretpostavljam da postoje dokumenta u vojnom sudu o tome.”

Slovenačke smernice

Slovenački liberali optužuju Janeza Drnovšeka da je kao tadašnji komandant JNA marta 1991. pustio tenkove na beogradske demonstrante i demokratsku snagu Srbije

Slovenačka Liberalna stranka je, pre neki dan, poslala haškoj tužiteljki Karli del Ponte, dugo skrivani dokument “Smernice za eliminisanje vanrednih prilika” Janeza Drnovšeka. Reč je o “tajnom dokumentu objavljenom 28. jula 1989. u poverljivom glasilu Službenog lista broj 32”, koji je potpisao Janez Drnovšek, kao tadašnji predsednik predsedništva SFRJ. Pa se vanparlamentarna Liberalna stranka setila da, posle 13 godina, u pismu Del Ponteovoj optuži sadašnjeg predsednika Slovenije Janeza Drnovšeka za ratne zločine i genocid na teritoriji bivše Jugoslavije. Smernice su, piše u pismu, “bile pravni temelj za koncentracione logore u Srebrenici, na Manjači i drugde i za sve počinjene ratne grozote u njima i van njih”. Dočekali smo i da slovenački liberali Drnovšeka optuže i da je kao tadašnji komandant JNA marta 1991. pustio tenkove na beogradske demonstrante i demokratsku snagu Srbije. I ne samo to. Predsednik liberala Vitomir Gros je amnestirao Slobodana Miloševića, jer je “samo radio ono što mu je Drnovšek naređivao”.

Ostaje ipak nejasno, zašto su slovenački liberali baš sad odlučili da šalju ovaj dokument u Hag? Zašto su čekali 13 godina da se obrate Haškom tužilaštvu, ako je već i sam Gros rekao da se taj dokument našao u slovenačkom parlamentu još 1992, a Haški tribunal je osnovan 1993? U najmanju ruku, neobično je njihovo objašnjenje da slovenačke institucije nisu smele da reaguju, a sami liberali su se bojali da ne budu optuženi za špijunažu.

Istina je da se u transkriptu nigde ne spominje snimak austrijske televizije ORF, na kojem se vide vojnici JNA, dim, podignut beli čaršav (glas austrijskog komentatora sa snimka: “Vojnici se predaju”), a odmah zatim se čuje rafal (komentator: “Uzalud”). Pripadnici JNA na karauli Holmec padaju. Iskusni vojnici bi rekli, ko pokošeni, od rafala. Taj snimak ipak, nije bio među dokumentima koje je sudija Ričard Mej zatražio od Slobodana Miloševića na uvid, niti je taj snimak ikad pušten u Hagu, tvrdi Anton Nikiforov, novi portparol Haškog tribunala, u razgovoru za NIN. “Mi taj snimak nikad nismo videli”, demantuje Nikiforov da je Kučan promenio izjavu na Sudu pošto je video snimak, kako je prvo napisao dnevnik “Blic” (3. april), pa posle preneli slovenački mediji.

Holmec vs. Merkator: Onda je otpočeo novi srpsko-slovenački medijski rat. Iz dana u dan javljaju se novi svedoci i učesnici sukoba na slovenačkom graničnom prelazu koji su ubeđeni da na snimku austrijske televizije ne mogu biti pokojni regruti JNA Zoran Ješić, Goran Maletić i Antonije Šimunović, kako to sa sigurnošću tvrdi direktorka slovenačkog Helsinškog odbora za ljudska prava. Jer, poseduje, kako kaže, krivične spise sa fotografijama, imenima, obdukcionim nalazima… Licitira se tako, ovih dana imenima poginulih vojnika. Roditelji pokojnih mladića, kojima niko i nikad nije zvanično saopštio šta se tačno dogodilo sa njihovim sinovima, ponovo proživljavaju svoju tragediju posle 15 godina. Otac Zoranov, Milan Ješić iz Sakula, okolina Opova, za NIN je uspeo da kaže samo: “Nema šanse da mi neko uđe u dvorište. Svega mi je dosta.”

Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu već godinu i po dana radi na slučaju Holmec. Srpska medijska vriska o snimku ORF TV počela je, međutim, zbog procesa: Slovenija protiv Neve Miklavčič-Predan. Ona je tužena za klevetu zbog tvrdnje da su 1991. slovenački vojnici počinili ratni zločin u sukobu sa pripadnicima JNA, te da je snimak sa Holmeca (prvi put prikazan 1999. na slovenačkoj televiziji TV Pop, p.a.) “prvi dokumentovani ratni zločin u bivšoj Jugoslaviji”. Prvo ročište je bilo 4. aprila.

Zato, nisu baš bili usamljeni poznavaoci ratnih i ekonomskih prilika kod nas koji su odmah pitali: Zašto sad Holmec? Zašto je Tužilaštvo za ratne zločine to baš sad aktuelizovalo? A ne recimo slučaj Bjelovar ili Koranski most, koji su usmereni prema Hrvatskoj? Janez Janša se protivi da Merkator upadne u šake Miškoviću i Beku, koje je opet, srpska vlada zdušno podržala u novom projektu, pa postoje i takve ideje da je slučaj lansiran da bi se Janša “smekšao”. Premijer Janša je u to vreme bio slovenački ministar odbrane, pa bi, možda, mogao neko da ga prozove po komandnoj odgovornosti za 47 ubijenih pripadnika JNA od 27. juna do 7. jula, koliko su trajali sukobi u Sloveniji? Neva Miklavčič, međutim, ne vidi zašto bi Janez Janša odgovarao pre Milana Kučana, koji je tada bio predsednik Slovenije. I, kako je kazala na pres-konferenciji u Beogradu (11. aprila) kad je neko od novinara upitao ko je kriv za ubistvo vojnika na Holmecu: “Kao što je Milošević sedeo u Hagu, tako i mi imamo predsednika.” I, Neva Miklavčič iskreno veruje da će Tribunal u Hagu reagovati na spisak od 29 primera u kojima je slovenačka teritorijalna odbrana kršila ratno pravo tokom sukoba sa JNA juna i jula 1991. godine. Jedan od njih je i zločin u mestu Škofje, kod Kopra. Gospođa Miklavčič-Predan kaže za NIN da HMS poseduje obdukcione nalaze trojice vojnika kojima je pucano u glavu, otpozadi, u potiljak. “Na glavu su im stavljeni neki šlemovi, da bi se prikrila očigledna egzekucija.”

Individualno-sistematski: Komandna odgovornost prvih Slovenaca je, ipak, daleko. Zapravo, nedostižna. Jer, sva je prilika da će Haški tribunal ostati neumoljiv. Posao u Hagu je, što se podizanja optužnica tiče, završen. U decembru 2004. su potpisane poslednje optužnice.

Nikiforov objašnjava za NIN, još jednom demantujući da je govorio o malim i velikim zločinima: “Međunarodni tribunal je nadležan za najozbiljnije zločine i najviše nivoe odgovornosti. Pred očima Tužilaštva se događalo toliko masovnih zločina da smo morali da napravimo prioritete, u skladu sa našim resursima, u skladu sa onim što smo mogli da uradimo fizički i ljudski, u skladu sa vremenom koje smo imali na raspolaganju. Optužili smo svega 161 lice za ratne zločine, što je jako malo. Po našoj skromnoj proceni 7000 ljudi bi moglo biti optuženo za ratne zločine. Rezultat je takav, kakav je. Radimo na zločinima koji su se dogodili na širokom prostoru i sistematski, na oružanim sukobima i napadima čija su posledica zločini nad zaštićenim grupama, dakle civilima ili zatvorenicima. Mora se uvek napraviti razlika između sistematski i planski izvršenih slučajeva, i individualnih slučajeva ratnih zločina.”

Beogradski advokat Toma Fila podseća da se pod sistematski izvršenim slučajevima smatraju oni u kojima je “iznad deset ubijenih”: “Ovde je više od 40 mrtvih vojnika. O tome smo raspravljali kad je bilo reči o Vukovaru. Tada mi je rečeno da je sve više od deset ubijenih – sistematsko. Kad je reč o vojnicima JNA, tu se radilo o zajedničkom planu likvidacije vojnika JNA, pa ne moraju oni biti na istom mestu svi poubijani. Dvojica ovde, petorica onde, deset tamo, kako smo mi govorili za hrvatske zločine.”

Nikiforov na ovaj komentar odgovara kratko: “Sad je reč o snimku sa Holmeca, i govorim o njemu kao individualnom slučaju, a ne o svih 47, koliko je bilo žrtava na strani JNA u Sloveniji. Sva pitanja koja smo dobili dosad ticala su se trake sa Holmeca.”

I da, naravno, v. d. portparola Karle del Ponte za NIN ponavlja da Tribunal nikada nije istraživao slučaj Holmec. “To je posao nacionalnih pravosuđa na teritoriji bivše Jugoslavije i pitanje njihove neminovne saradnje.”

Međutim, tu je problem i nastao zato što je za Sloveniju “slučaj Holmec” završen. Pa je, posle svega, premijer Janša samo izrazio žaljenje zato što je ponovo zloupotrebljen događaj u vreme oslobađanja graničnog prelaza Holmec 1991.

Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu zasad “prikuplja dokaze, informacije, podatke sa više strana”, da bi utvrdilo “da li se ratni zločin uopšte dogodio”. E, onda bi trebalo da utvrde ko su potencijalni osumnjičeni, kao izvršioci zločina. I nisu još kontaktirali sa slovenačkim tužilaštvom. Tek kad prikupe dokaze, obratiće se Državnom tužilaštvu Slovenije. “Upoznali bismo ih sa materijalom koji smo prikupili. Tražili bismo im da se izjasne ukoliko žele da im ustupimo dokaze, za potrebe eventualnog postupka koji bi oni tamo pokrenuli.”

Advokat Fila ne veruje da je moguće da se takav proces sprovede u Sloveniji. “Slovenija je članica NATO-a. Ni u snu ne može da se dogodi da Haški tribunal pokuša da natera članicu NATO-a da pokrene postupak u slučaju Holmec. Onda bi morali da kažu da među svojim članicama imaju i onu koja je odgovorna za ratni zločin, a to neće moći.”

Ljubodrag Stojadinović, komentator lista Politika, kaže da “ako Slovenija to neće da prizna, a taj zločin priznaju neke nevladine organizacije i Milan Kučan, onda to znači da se Slovenija solidariše sa tim zločinom. To je vrlo opasan presedan. Oni onda pokazuju kako je zločin legitiman da se dođe do državne nezavisnosti. Oni priznaju da je njihov pionirski poduhvat u zločinima bio ispravan. I da njihova država tako počinje i da dežela i nevinost nemaju ništa zajedničko.”

A Hrvatska? Sa slučajem Holmec pokrenuto je i pitanje nekih drugih zločina nad vojnicima JNA u bivšoj Jugoslaviji. Kao što su slučajevi kasarne u Bjelovaru i Koranskog mosta.

U Bjelovaru, 1991. godine, napadnuta je kasarna JNA, zarobljen je pukovnik Rajko Kovačević, zarobljena su tri oficira i pet vojnika, i svi su oni skinuti u gaće i majice, i streljani. I tu postoji filmski snimak. Kad je otac pukovnika Kovačevića trebalo da dobije odlikovanje, za herojstvo sina koji je bio komandant kasarne, odbio je da primi orden dok ne vidi kako mu se sin ponašao. Kad je video da mu je sin herojski branio kasarnu, da je zarobljen i streljan, onda je primio orden.

I u slučaju Koranskog mosta u Karlovcu, zarobljeni su i pobijeni rezervisti JNA, opet 1991. godine. Semina Lončar, predsednica Centra za demokraciju u Splitu, kaže za NIN da se ovaj slučaj već treći put vraća na prvostepeni sud. “Mi nismo zadovoljni postupkom koji vodi Karlovački sud, i simptomatično je zašto taj sud nije izuzet, kao što je to tražila druga strana, zastupnik optužnice je tražio izuzeće tog suda. Opšta politička klima i samo sudsko veće, i klima u sudnici i oko sudnice je nacionalistički obojena, netrpeljivost prema srpskim građanima i pripadnicima JNA je ogromna. I zato ona utiče na sam ishod postupka”, kaže gospođa Lončar, koja veruje da su nevladine organizacije i odbori za demokratiju i ljudska prava sada potrebni i Hrvatskoj i Sloveniji i njihovim državnim tužiocima jer su oni jedini dokaz da su to pravne države. “Potrebni smo i da vide koliko znamo, kako bi nas sprečili na vreme.”

Slučaj u bjelovarskoj kasarni je tek načet, istražuje se, kao uostalom i svi ostali slučajevi zločina nad vojnicima nekadašnje jugoslovenske armije. U Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu kažu da su ovi hrvatski slučajevi u pretkrivičnom postupku.

Gospođa Lončar najavljuje da će Centar za demokraciju u Splitu podići tužbu protiv Milana Kučana zato što je pomagao uvoz oružja u Bosnu i Hercegovinu, preko Slovenije. U to vreme je, kaže Lončareva, vladao embargo. A Slovenija kao nezavisna država nije smela prodavati oružje Bosni i Hercegovini. Ona zaključuje: “Postoji i dokument u Haškom sudu, koji je pokazao na suđenju Milošević, u kojem se vidi da Alija Izetbegović naručuje za milion i šest stotina hiljada maraka oružje. Ako je Karlos Menem, bivši argentinski predsednik, procesuiran zato što nije poštovao embargo i isporučivao Hrvatskoj oružje, zašto Kučan ne bi bio procesuiran za isto krivično delo.”

Mnogo je zločina koji su ostali nerešeni. Uzalud se na slovenačkom kaže zaman.


Zora Latinović

Izvor: Nin, 13.april 2006.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime