Kuda će nas odvesti srpske psovke?

0
126
Foto: Printscreen

Psovanje je forma izražavanja u kojoj je cilj da se nešto uvredi ili omalovaži.

Psuje se sve i svašta, u zavisnosti koliko smo iznervirani ili koliko nas je neko naljutio. Toliko je ukorenjena, da je ova forma izražavanja postala sastavni deo svakodnevne komunikacije. Dešava se da se začudimo kada čujemo da neko ne psuje, pa se u sebi pitamo da li je dobro?

Smatra se danas da Srbi i Mađari poseduju najveći dijapazon psovki i da samim tim i najviše psuju. Ne mogu da tvrdim šta Mađari psuju, ali kada čujem prosečnog Srbina često se zapitam gde je granica našeg primitivizma?

Kako stariji, tako i mladi psuju istim intenzitetom. Čak i žene, koje nikada nisu toliko psovale. Danas se njihov vid izražavanja svodi na takmičenje sa muškim polom kako izreći što poganiju i pogrdniju psovku!

U Psovkama otvoreno pokazujemo prema čemu ne gajimo poštovanje, najčešće su to: majka, otac, familija, država, zemlja i sunce. U poslednje vreme, pogotovo nakon dolaska na vlast komunističke partije, ukorenile su se nove psovke kod Srba. Komunisti kako bi na što lakši način zadali udarac porodici i crkvi, unose inovacije na bazi pogrdnog izražavanja. Na već ustaljene psovke, dolaze: crkva, ikona, Bog, slava, krsni kolač, svetac i grob. Porodica, koja je osnovna ćelija društva nije danas u stanju da se izbori sa tom pošasti, jer upravo taj obrazac mlade generacije usvajaju od roditelja. Nekada su postojale standardne forme ponašanja koja su svi ukućani morali strogo da poštuju.

Strogu hijerarhiju pratila su pravila ponašanja za koje su se snosile određene konsekvence usled nepoštovanja istih. Za razliku od tog perioda , starije generacije, indoktrinirane duhom nihilizma i nepoštovanja prenose svoju formu izražavanja na svoje potomstvo.

Da Vas podsetimo:  Božja premudrost i ljudska ludost

Što se tiče medija, stanje je manje više isto. Kao prilog ovoj priči, i cilju što bolje ilustracije, treba pogledati bilo koji mediji sa nacionalnom frekvencijom ili prelistati neki magazin, tabloid, dnevnu štampu, gde ćete se lako uveriti u njihovu elokvenciju. Najveći apsurd stoji u tome da kada pročitate oglas za posao za rad u određenoj medijskoj kući kao jedan od ključnih uslova navodi se elokvencija, pristojan izgled i široko opšte obrazovanje. Ne znam šta pod ovim podrazumevaju kada nas tokom njihovog izlaganja demantuju širokom lepezom prostakluka od kojih možemo da pomislimo da im je osnov obrazovanja bio „Crven ban“.

Napraviću jednu digresiju koja se tiče fenomena koji se duboko ukorenio kod nas.

Tokom jednog perioda svog života živeo sam u inostranstvu, gde sam imao priliku da sarađujem po prirodi stvari sa Srbima koji su došli sa različitih strana. Velika većina njih, tokom kontakta sa strancima, gledala je da nauči strance psovkama koje koristi u svakodnevnici. Stranci, misleći da su naučili nešto pametno, u društvu sa nama trudili su se da pokažu kako su naučili ponešto od srbskog jezika. Toliko sam se grozio na to nepoštovanje svog jezika i kulture da sam gledao na sve moguće načine to da ispravim. Pokušavao sam da im objasnim da srbski jezik nije jezik sirovina i prostačina, već jezik na kojem su nastala jedna od najlepših književnih dela. Nažalost, kao individua ništa nisam mogao da postignem, čak sam doživeo da me moj narod ismejava. Kako ja ne umem da se šalim, Kako sve shvatam ozbiljno?

Na kraju da rezimiram, fenomen vezan za psovanje. Nisam puritanac, daleko od toga, ali smatram da na taj način šaljemo izuzetno lošu sliku o sebi. Osoba koja nas posmatra sa strane, dok se izražavamo na trivijalan način stiče izuzetno negativnu sliku o nama. Kakvu sliku kroz izražavanje šaljemo posmatraču, na taj način nas on i posmatra.

Da Vas podsetimo:  Eto može…možemo sami sebi

Još ako ta osoba pripada drugačijem kulturnom miljeu doživeće nas na takav način da ćemo joj se vremenom zgaditi i da će postepeno gledati da se distancira od nas. Nesvesno ili svesno čineći to, mi i sebe prljamo iznutra. To što govorimo postepeno se ukorenjuje u naš kod, i vremenom nas određuje kao ličnost. Sve ono što se ukoreni u nama, vremenom prelazi na sledeće generacije, samim tim mu je još teže stati na put. Verujem da nešto što se sistematski ukorenilo kod nas, preko noći teško izmeniti, neka samo vidim volju i želju za tim i biće mi daleko lakše.

Matija Mićić Bućić
Izvor: Vaseljenska

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime