Slušao sam juče i čitav dan gledao kako voditeljke i novinari na srpskim nacionalnim televizijama, drhtavim glasom, punim samilosti i sažaljenja, podsećaju gledaoce u Srbiji na prvu godišnjicu terorističkog napada u Briselu. Na veliko stradanje belgijskog naroda. Kako je taj dan promenio svet. Podsećanje na Brisel, na nacionalnom servisu, od prvih jutarnjih vesti do drugog i trećeg dnevnika bilo je vest dana!
U redu. Tako i treba. Svaka nevina žrtva je – samo nevina žrtva. A terorizam je veliko zlo današnjeg sveta.
Upravo zbog toga, što je svaka nevina žrtva samo – nevina žrtva, i što je terorizam veliko zlo sveta, jedva čekam sutrašnji dan i 18-tu godišnjicu zločinačkog NATO napada na Srbiju da čujem hoće li se mediji od Brisela i Pariza do Londona i Vašingtona, sa isto toliko samilosti i sažaljenja, pijeteta, prisetiti terorističkog napada na nevini narod u Srbiji? Hoće li godišnjica krvavog zločina Blera, Solane, Klintona biti vest dana na njihovim televizajama?
Hoće li neko zaplakati nad surovom sudbinom srpskog naroda 1999. godine, kao što smo mi juče plakali za žrtvama Brisela i Londona, Pariza?
Sumnjam!
Ako godišnjicu svoje sramote sutra i pomenu na svojim vestima verovatno će u istoj informaciji dodati da je bombardovanje Srba bilo opravdano, da su Srbi takvu sudbinu i zaslužili, pobijenu decu verovatno neće ni pomenuti jer je njih male i nevine teško uklopiti u crno – belu sliku „opravdanog kažnjavanja čitavog naroda“.
A, ima li razlike između terorističkog napada na Brisel, jučerašnjeg napada na London, terorističkih napada na Francusku i terorističkog NATO napada na Srbiju?
Nema!
Bler, Solana, Klinton, ona vucibatina Voker koji je izvršio logističku pripremu bombardovanja Srbije, svi oni koji su bestijalno tri meseca uništavali Srbiju veći su teroristi i zločinci od terorista i zločinaca Al Kaide i Daeša.
Jer, ono što su oni radili je državni teriorizam, državno sejanje straha i terora, uništavanje čitavog jednog naroda i njegove budućnosti. Neću da lažem, kao hrišćanina boli me svaka žrtva i svaki nevini život, ali, ponajpre me bole žrtve mog naroda, ponajpre se njih setim, i nad njima plačem… Ponajpre mi kida utrobu sećanje na onu pobijenu decu, na one nesrećnike po Zlatiboru i širom Srbije čija sam razneta tela gledao danima i nedeljama onog zlog proleća…
I sad, hoće li srpske nacionalne televizije od sutra pa do kraja juna, svakog dana kao udarnu vest, emitovati sećanja Srba, žrtava terorizma iz 1999. godine, kao što su juče čitav dan pričali o žrtvama terorizma u Briselu? Jer, od 24. marta pa do kraja juna ova Srbija svakog dana bila je na udaru terorista iz Brisela, Londona i Vašingtona… Svakog dana naš narod je ginuo kao što su 22. marta prošle godine ginule Belgijanci.
Hoće li, i kada prođe kraj juna, nacionalne srpske televizije, svakog dana podsećati na one koji su žrtve osiromašenog uranijuma posejanog po Srbiji u terorističkim napadima 1999. godine, hoće li objavljivati sećanja sinova i ćerki, braće i sestara onih čiji su najmiliji u međuvremenu poumirali kao žrtve tona uranijuma bačenog na Srbiju…
I još, nešto se prisećam, jesu li podsećanja na Beslan, na teroristički napad u Moskvi, jesu li godišnjice terorističkih napada po Rusiji, po Africi, recimo, vesti dana na našim nacionalnim televizijama? Pa, nisu…
Jer, valja se Briselu i Londonu dodvoravati svaki dan. Da komesari budu zadovoljni, a da se savetnici zločinci ne uvrede… Ima li kraja našem licemerju i našem samoponižavanju. I, kad ćemo teroriste, ali, sve teroriste, nazvati imenom koje zaslužuju. I, kad će oni kod nas biti zločinci i teroristi kojima treba suditi a ne savetnici?
I, do kada ćemo kukati na tuđim grobljima, dok naši grobovi još čekaju neopojani, neožaljeni i zaboravljeni.
Zoran Šaponjić
www.iskra.co
Život čoveka učini surovim i kada se nije takav rodio. Svaka moja zahvalnost gospodinu – autoru teksta koji mogu da potpišm od reči do reči.Kada se prođe kroz vekkovna stradanja Srba, celom svetu suze ne bi trebale da se suše.Jesu stradala njihova deca – strašno, ali i naša su…Ali nismo mi ubijali njihovu decu nego oni našu. Mi smo kroz istoriju branili Evropu od zla. I nisam užasnuta prilozima o kojim gospodin govori, glefdam kao igrani film jer sam svedok dva rata, ali sam bila u očaju kada sam gledala patnje srpskih mučenika u logoru „Lori“. Tu neka vam, gospodo novinari drhti glas! A oni „veliki“ sada plaćaju ceh, došao đavo da naplati. A mislili ste da neće? Hoće, hoće…B.Popovič