Da bi država zadržala slobodu, da bi imala svoj integritet, ima jedna istina jedna činjenica, koja ne sme da se zaboravi. Ta istina nam jasno govori da njeno stado ne sme da zaluta. Zalutale ovce nas ne mogu povesti nikuda – one ni same ne znaju gde su. Tužna vest za izgubljene duše je da slobodu može imati samo onaj narod koji ima veru. Oni koji ne odustaju već istrajavaju u svojoj borbi jedini zaslužuju poštovanje i slobodu.
Zla kob nas je pogodila zbog onih koji niti su u veri niti su istrajni. Podatak da sa njima Otadžbina nema budućnost ne mora da bude i sudbina ako se zna da ipak postoji jedan tračak nade. Ta svetlost na horizontu koja može doneti spas je da svako od nas može da bude u Hristu i istraje u borbi. Potrebno je samo veru vratiti u dušu i Gospod nikog od nas neće zaboraviti.
Neki put deluje da su Srbi najgori sami sebi, da imaju neodoljivu potrebu da sebi zakomplikuju život. Čini se da su Srbi posebni i po tome što nije dovoljno da im je teško da bi odmah i reagovali. Kada im duše pritisne težina života oni se nekako povlače u sebe, ćute, trpe i nadaju se boljem. Ponašaju se kao da već milion puta nisu bili svedoci da to nikad nije dalo rezultat. Zaboravili su da zlo nikad ne spava, nemoguće ga je pobediti pasivnim odnosom prema njemu i sklanjanjem. Takvo ponašanje daje samo mogućnost zlu da se razgoropadi. Ima nešto što je ipak tada dobro, ako se išta kod zla može nazvati tako. Kada se zlo razmahne a Srbima postane još teže oni počinju da se ponovo u pravoj meri i na pravi način vraćaju Gospodu. Polako se sabiraju, a onda nezadrživo pobeđuju.
Znači ako danas mislimo da nam je teško a mi još uvek ne činimo ništa i ne vidimo spas, istina je u stvari da nam još nije dovoljno loše. Ponašanje pokazuje da nismo shvatili koliko je dramatično. Srbi, razmislite da li ćemo opet čekati da nam dogori, da počnu ponovo i kuće da nam gore da bi uočili požar. Nije li mnogo lakše i svrsishodnije već sada, kada se pokazuje da nas zlo pritiska, krenuti da se ponovomo obožimo, ujedinimo, složimo. Da na vreme zaustavimo zapad u naslađivanju našom patnjom. Valjda među nama ipak ima onih kojima teče krv nasleđena od Srba koji nisu birali put po tome koji je lakši, već uvek išli onim jedinim mogućim, putem vere, istine i časti.
NASLEĐE
Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.
I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji’,
Mučenika starih i junaka koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.
Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo,
Uspeo sam — sve se može kad se hoće —
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.
I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebeske pute,
Il’ kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.
Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju …
Milan Rakić
Setimo se samo koliko puta smo pred velike bitke, teške trenutke, odlučujuće momente molili Boga za pomoć i spas. Iako je sve govorilo da nam spasa nema, kada bi ta pomoć i spas stigli, brzo smo zaboravljali odakle su. Tada bi ponovo kretali, gordeći se, da se hvalimo svojom pameću, hrabrošću a veru opet zaboravljali. Moramo što pre shvatiti da dok god se budemo tako ponašali bićemo vraćani na početak. Svetosavci više nemaju vremena i ne žele da budu vraćeni na početak. Dovoljno puta smo sve životne lekcije ponavljali, dovoljno puta nam je život najgrublje pokazao ko su nam prijatelji a ko vešto prerušeno zlo.
Možemo da govorimo da nije sve kako izgleda, možemo da se sklanjamo od istine. Možemo da uporno pokušavamo da varamo stvarnost zaboravljajući ono čemu nas je prošlost toliko puta učila. Rezultat takvog ponašanja uvek će biti da ćemo na kraju shvatiti da nam je bilo najpametnije da smo se držali onog što smo kroz životne lekcije već toliko puta uvideli. Da smo se držali vekovnih istina, slušali kazivanja predaka koji su nam svoja iskustva nesebično predočavali, onoga što smo već toliko puta na svojoj koži osetili, krvlju plaćali, životima branili, senima svedočili sa nadom da iste greške nećemo ponavljati. Nisu Srbi svoje pobede odnosili kvalitetnijom opremom, najnovijom tehnikom, brojnošću vojske, već srcem i verom. Znao je to neprijatelj, odlično znao svaki njegov vojnik.
Mišić i zarobljenik
„…U toku slavne Kolubarske bitke, u Valjevo stiže general Živojin Mišić sa svojim štabom. Grad je uveliko slavio ovu veličanstvenu pobedu srpske vojske. U dvorištu štaba Mišić primeti jednog stasitog, kršnog neprijateljskog vojnika, koga čas ranije behu zarobili. Na njemu sve cakum-pakum: odelo, čizme, ranac…
-Odakle si? – upita Mišić zarobljenika.
-Iz Tirola, gospodine generale! – uzvrati ovaj.
Mišić ga pažljivo posmatra i odmahuje glavom. Naposletku reče:
-Eh, kad bismo mi imali jedno četrdeset hiljada boraca, tako opremljenih kao što si ti, drukčije bi se ratovalo…
Zarobljenik, međutim, brzo dodade:
-Ovakvih, kao što sam ja, gospodine generale, imali smo i više od četrdeset hiljada, ali nismo imali nijednog kao što ste Vi i kao što su srpski vojnici… Zato smo i prošli ovako i zato sam ja – zarobljenik. A zarobljeno je na hiljade ovakvih kao što sam ja….“
Antonije Đurić, „Za čast otadžbine. Kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu“ (Beograd, 1985).
Nema razloga da ne bude tako i danas. „U strahu su velike oči“ kaže naš narod, pa valjda zato političari toliko žele da se dodvore zapadu koji im u ovom momentu deluje snažno. Pravi Srbin zna da život slugana nije život koji je dostojan čoveka, a pravi svetosavac zna da je najsnažniji onaj čiju dušu ne napušta vera. Duša ispunjena verom nema razloga za strah pred nekim ko se jedino mišićima može pohvaliti. Verujuće srce se ne plaši, Srbin nikom ne može i neće biti sluga. Život je suviše kratak da bi čekajući bolje sutra prespavali danas. Probudimo se, nema vremena za čekanje, vratimo veru u srce i ne brinimo. Snaga duha će opet nadvladati mišiće zapada.
Verujmo svom nasleđu i ne dajmo ga nikome. Ogledalo kojem zapad veruje kao i svako ogledalo prikazuje mišiće i oni u njemu zaista deluju snažno, ponovo zaboravljajući da uvek na kraju pobeđuju i svetom vladaju duša i razum. Oni neverujući ne mogu imati dušu a oni pokvareni i neiskreni nemaju razuma, to zapad neće videti u ogledalu. Svetosavci to znaju, zato i veruju, zato na kraju uvek sigurno i pobeđuju.
Nenad Blagojević
FSK
