Kultura sećanja na Pokolj 1941-1945. za Srbe ne sme biti nešto što može da bude, a i ne mora

0
226
Slobodan Antonić/Foto:printscreen(sveosrpskoj.com)

NA PROCESU ZA UBIJANJE SRBA NA ČEMERNOM – DOK SU NABRAJANE ŽRTVE, U SUDNICI JE UZVIKIVANO „MAŠALAH“

  • Ustaše su u proleće 1942, u okviru operacije „Trio““, krenule u pohod „čišćenja“ Istočne Bosne od Srba. Čišćenje je izvodila Francetićeva Crna legija, popunjena uglavnom muslimanima s tog terena. Klali su svakog na kog su naleteli, pa je ispred njih nastala reka izbeglica
  • Svedočenje preživelog Miloša Bašovića: „Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis, dočeka je na bajonet i pravo u Drinu. Nasta klanje… Gledao sam kako su mi ubijali majku i mlađu braću. A Drina puna leševa, među njima samo vidiš zaplove ženske kose“
  • I evo, najzad, posle 77 godina, i to strahotno mesto dostojno je obeleženo. Celokupno rukovodstvo Republike Srpske – Dodik, Cvijanovićeva, Višković, Lukač, Milunović, Šeranić… – došlo je da se pokloni senima starobrodskih mučenika. Potresni memorijal delo je mladog zvorničkog arhitekte Novice Motike, sa 27 skulptura i 39 likova dece, majki, devojaka i muškaraca u vodi – ne može a da kod publike ne pokrene najdublja osećanja užasa, samilosti, tuge i molitvene potresenosti
  • Dok antisrpski šovinizam naokolo buja, zvanični Beograd šalje diplomatske znake nezadovoljstva SPC, a za građanistički Beograd i dalje nema tog zločina nad Srbima zbog kojeg bi doveo u sumnju aksiom da  je „svaki nacionalizam opasan – ali, srpski je najopasniji“
  • Na nama je da činimo šta možemo. Crkva i Republika Srpska podigle su umetnički izuzetan spomenik starobrodskim mučenicima. Taj spomenik treba videti, za duše stradalih sveću upaliti, a za sve nas pomoliti se. Dakle, kada ćemo za Stari Brod?

SVAKO ko je video skulpture žena i dece kako vire iz Drine bio je potresen.

Bilo je to pre nedelju dana, kada je otvoreno spomen obeležje, s muzejom, žrtvama epske tragedije na Drini 1942. godine. Tada su ustaše poklale ili pobacale u reku oko 6.000 Srba iz Istočne Bosne.

Ovo je možda umetnički najuspeliji spomenik srpskim novomučenicima stradalim u Pokolju 1941-1945. Dok spomenici koje je pravio Brozov dvorski arhitekta, Bogdan Bogdanović, svojom apstrakcijom i hladnoćom publiku praktično emocionalno i ne dodiruju (što je verovatno i bio cilj), dotle ovaj memorijal mladog zvorničkog arhitekte Novice Motike, s 27 skulptura i 39 likova dece, majki, devojaka i muškaraca u vodi, ne može a da kod publike ne pokrene najdublja osećanja užasa, samilosti, tuge i molitvene potresenosti.

Iza ovog projekta memorijalizacije jednog od najstrašnijih mesta Pokolja – memorijalizacije kao leka za našu kolektivnu amneziju – stoji Srpska pravoslavna crkva, pre svega mitropolit dabrobosanski Hrizostom, s dvojicom velikih dobrotvora, Spasojem Albijanićem i Miodragom Davidovićem.

Ono što 77 godina nije mogla da uradi država, uradila je sada Crkva. Hvala Bogu da je tako, i kamo lepe sreće da Crkva isto preduzme i na drugim mestima našeg nepojmljivog stradanja i našeg neoprostivog zaborava.

Tragediju kod Starog Broda bivša država, u ime „bratstva i jedinstva“, gurnula je u mrak senilnog ništavila. Čak ni put nisu dali da se napravi do mesta stradalništva.

U okeanu nametnutog ćutanja, jedino svetlo mesto iz kog se, tih godina, moglo saznati da se Srbima na levoj obali Drine 1942. dogodilo „nešto strašno“, bio je dokumentarni roman Momira Krsmanovića, iz 1983, Teče krvava Drina (t. 1, t. 2).

Sećam se da sam, kao student, čitao tu knjigu i verovao da su košmarne scene iz romana prevashodno plod piščeve uobrazilje. Tek docnije sam saznao da je osmogodišnji Momir, koji je pred ustašama pobegao u brdo iznad sela, zatekao po povratku u kući rasporenu majku. Ustaše je nisu dokrajčile, pa je jadnica pokušala da vrati creva u stomak i zašije se. Nije joj bilo spasa. Kao ni šestogodišnjem bratu Radomiru, koga su crnokošuljaši kamama masakrirali.

Krsmanović je materijal za svoju knjigu sakupljao deset godina, tragajući za preživelima i beležeći njihova svedočenja. Četvrt veka docnije pojavio se i zbornik radova „Zaboravljeni zločin: Stari Brod“ (2008), u kome su isto tako zapisana sećanja preživelih.

Da podsetim, ustaše su u proleće 1942, u okviru operacije „Trio“, krenule u pohod „čišćenja“ Istočne Bosne od Srba. Čišćenje je izvodila Francetićeva Crna legija, popunjena uglavnom muslimanima s tog terena. Klali su svakog na kog su naleteli, pa je ispred njih nastala reka izbeglica.

Na mostu u Višegradu stvorio se čep, te su užasnuti izgnanici krenuli duž Drine, nabujale s proleća, da traže skele i čamce kako bi se prebacili u Srbiju. Zbegove koji nisu u tome uspeli stizale bi ustaše i masakrirale.

Evo karakterističnih svedočenja preživelih.

Miloš Bašović: „Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis, dočeka je na bajonet i pravo u Drinu. Nasta klanje… Gledao sam kako su mi ubijali majku i mlađu braću. A Drina puna leševa, među njima samo vidiš, zaplove ženske kose”.

Risto Borovčanin: „Što uhvatiše ono dolje prema Drini počeše ubijati. Siluju žene, kolju, odsjecaju ruke, noge, vade oči… Mi se oko majki grupisasmo, pokušavajući se nekako spasiti. Odjednom sam pao potrbuške među gomilu pobijenih i unakaženih. To je bio nevjerovatan i strašan prizor”.

Ljubica Planinčić: „Bože sačuvaj onog vremena, patnji i zločina. Ustaše nema šta nisu radile, mnogi su se bacali u Drinu, nisu čekali kamu, da im oči i džigerice vade… Najgore su prošle mlade cure, žalosti ljuta… Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu. Išla sam kasnije mnogo puta do Drine. Nikad i nigdje nikome spomena

Gojko Dragičević: „Gledao sam svojim očima kad se moja šesnaestogodišnja sestra, s još četiri drugarice, zagrlila i skočila u Drinu. I sad mi u san dolazi lelek devojaka kojih su se dočepale ustaše“.

Milorad Ćebić: „Gledao sam grozdove devojaka koje u samrtnom zagrljaju skaču u reku. Slika devojačkih belih košulja u mutnozelenoj Drini, poput cveća na vodenom grobu, neprestano mi se vraća u sećanje“.

tom kraju živi i legenda, o 326 devojaka koje su se, hvatajući se za ruke, bacile u Drinu, kao i ona o ocu i šest kćeri, sve jedna drugoj do uva, što su zagrljeni nestali u dubokim talasima.

I evo, najzad, posle 77 godina, i to strahotno mesto dostojno je obeleženo. Celokupno rukovodstvo Republike Srpske – Dodik, Cvijanovićeva, Višković, Lukač, Milunović, Šeranić… – došlo je da se pokloni senima starobrodskih mučenika.

Predsednica republike uručila je i Medalju zasluga za narod: arhitekti, dvojici dobrotvora i mesnom parohu (koji je bio spritus movens), Draganu Vukotiću.

Neobično je što nikog od zvaničnika nije bilo iz Srbije. Kao ni sutradan u Starom Rasu, na centralnoj proslavi milenijuma od prvog pisanog spomena Raške eparhije i osam vekova samostalnosti SPC.

To su neke diplomatske poruke na liniji zvaničan Beograd – vrh SPC koje ovom prilikom ne bih da tumačim. Jer, onaj potresni spomenik iz Starog Broda, svi ti postradali srpski novomučenici, moraju da budu iznad svega i iznad svih naših međusobica.

To je stoga što kultura sećanja na Pokolj 1941-1945. za ovaj narod nije nešto uzgredno, nešto što može da bude, a i ne mora, nekakav dodatni luksuz našim životima. Bez te kulture, naime, a nju prvenstveno ima da neguju država i Crkva, rizikujemo da sa svojim porodicama ponovo završimo u nekoj jami ili u masovnoj grobnici.

Da li su te opasnosti otklonjene?

Dva dana pre otkrivanja starobrodskog Memorijala, u Sarajevu se sudilo muslimanskim bojovnicima za zločin u Čemernom, nadomak Ilijaša, počinjen 1992. godine. Tada je tridesetak Srba masakrirano. I dok su srpski svedoci nabrajali imena postradalih – Zdravko Damjanović nađen je iskopanih očiju i odsečenih ušiju, dvadesetogodišnje sestre Trifković, Ranka i Radinka, pronađene su polugole, s tragovima iživljavanja – u sudnici je uzvikivano „mašalah“!?

Takođe, nedelju dana pre osvećenja starobrodskog Memorijala bihaćka policija zabranila je obeležavanje pokolja u Garavicama (pobijeno 12.000 Srba i Jevreja). Komemoracija je bila najavljena za 14. septembar, a u obrazloženju zabrane apostrofirano je „veliko prisustvo stranih migranata“ u Bihaću.

Da to može imati neke veze možda bi se još i moglo poverovati da vlasti Bihaća od srpskog stratišta, prethodno, nisu napravile „sportsko-rekreativnu zonu“ u kojoj se održavaju motociklističke trke.

Treba se setiti i našeg starog znanca, Reufa Bajrovića, koji je nedavno napisao da bošnjačku decu treba učiti da, kada odrastu, „budu do zuba naoružane komšije. Zločin se na kraju isplati za zločinca, jedino se nikada ne isplati biti žrtva. To je bolna istina koju nikako da naučimo“. Zločin se na kraju isplati za zločinca? Naravno, eno Orića kome su nekažnjeni zločini nad Srbima doneli status bošnjačkog nacionalnog heroja.

Ovako se, kao što radi Bajrović, zapravo piše kad se sprema novi pokolj. Tome suštinski i služi fantazma o „genocidu u Srebrenici“, kao i beskrajni narativ o Republici Srpskoj kao „genocidnoj tvorevini“.

I dok antisrpski šovinizam naokolo buja, zvanični Beograd šalje diplomatske znake nezadovoljstva SPC, dok za građanistički Beograd i dalje nema tog zločina nad Srbima zbog kojeg bi doveo u sumnju aksiom da  je „svaki nacionalizam opasan – ali, srpski je najopasniji“.

Da Vas podsetimo:  Neodgovorna Angela Merkel

Ali, šta da se radi, na nama je da činimo šta možemo. Crkva i Republika Srpska podigle su umetnički izuzetan spomenik starobrodskim mučenicima. Taj spomenik treba videti, za duše stradalih sveću upaliti, a za sve nas pomoliti se.

Dakle, kada ćemo za Stari Brod?

Slobodan ANTONIĆ
Izvor: sveosrpskoj.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime