Kupatilo za 20 evra ili mačka u džaku

1
190

Nije velika društvena tema, ali je zanimljiva crtica iz života.Na jednom portalu pojavila se tvrdnja da papirna novčanica od 50 dinara iz 1914.  vredi 8.000 evra. I ta priča se prenosi sa sajta na sajt, bez rezerve, kao kakva senzacija. Sugeriše se publici da prevrne tavane i podrume, ma gotovo da će sigurno naći bogatstvo. Jeste, baš.

A nigde se ne kaže kome se i kako može prodati tih 50 dinara ako ih kojim slučajem neko i ima. Ne zna se ni ko je utvrdio baš tu vrednost. Čak i da je procena dobra, ova visoka cena je znak da takvih novčanica ima jako malo, a po pravilu ono što je raritet prodaje se pogodbom.

I pre dve godine pojavila se identična tvrdnja, baš “nekako s proljeća” da se za jednu drugu papirnu novčanicu od 10 dinara može dobiti identična suma 8.000 evra.

Ispričaću vam moj slučaj sa starim novčanicama, možda je zanimljiv, a  nekome može biti i poučan. U vreme pogubne inflacije devedesetih godina imali smo malu porodičnu trgovinu i obavezu da svaki dan predajemo pazar u ondašnju državnu Službu društvenog knjigovodstva (SDK). Mlađi to ne pamte ali inflacija je bila tolika da se doguralo do štampanja novčanice od 500 milijardi dinara koja je brzo obezvređena kao i svaka prethodna.

Jednog jutra, dok sam u SDK  gledao nove svežnjeve tih silnih milijardi, pomislim da kupim koju stotinu. Uzeo sam bunt od 1.000 novčanica po  500 milijardi. Kako su marke bile paralelna valuta platio sam taj kvadrilion, ili već šta, 20 i kusur maraka. Stajao je taj kvadrilion u ormaru, skupljao prašinu i bio razlog rasprave sa ukućanima po sistemu: šta ćeti ovo, dokle misliš da ga čuvaš, leteće u kontejner… Kad je i meni već dosadilo da brinem i premeštam tu hartiju, pojavio se u ozbiljnom dnevnom listu tekst kako se za svaku novčanicu od 500 milijardi može u Nemačkoj dobiti 20 evra. Opa!

E onda sam odjednom bio “mudri tata”, počeli su da se kuju planovi i prave računice. Posle nekoliko meseci dao sam oglas i čekao kupca. Javio se Pera, vispren momak, nudio mi je hiljadu evra za čitav paket. Nasmejao sam se i odbio ponudu. Ali niko se drugi nije javljao, oglas se vrteo danima, nedeljama, a kupaca niotkuda. Kontaktirao sam i poznanike u Nemačkoj, niko nije znao ništa o tome.

Posle jedno dva meseca cenkanja prodao sam Peri paket po nešto većoj ceni od početne. Sećam se, kupio sam kompletan materijal za kupatilo u vikendici i platio majstore. Sve u svemu dobar posao.

Pričajući sa Perom i još nekim stručnjacima za antikvitete i numizmatiku ponešto sam i saznao. Otkrili su mi da je pomenuta vest u ozbiljnom listu naručena, da je plasirana iz Nemačke kako bi izgledalo uverljivo i teže za proveru. Na tu vest su se mnogi primili i počeli da kupuju novčanice od 500 milijardi. Jedan profesor je čak prodao stan da bi mogo da otkupi što više. Jer, u Nemačkoj ga je čekalo po 20 evra za svakih 500 milijardi. Bankrotirao je.

Hteo sam da vam poručim, oprezno sa takvim stvarima, najčešće su to mačke u džaku.

Milenko Vasović
Izvor: BIZLife

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime