Kupujem-prodajem: decu, žene, materice

0
276

Ako ste pomislili da preko interneta sve može da se kupi,* grdno se varate. Uskoro ćete, kako to najavljuju profesori prava, članovi Radne grupe Ministarstva pravde za izradu Građanskog zakonika, moći da kupite živu žensku matericu koja će vam roditi dete. Za to je Radna grupa našla lepu reč „rodilja“, jer im je termin „surogat majka“ valjda bio pregrub. I sve to dobijate za „simboličnu naknadu“ od 8-15 hiljada evra, 4 puta povoljnije nego u Ukrajini i 10 puta jeftinije nego u Americi. Srbija, zemlja nikada iskorenjene sive ekonomije, tako hvata svoj zalet da preuzme prvo mesto u Evropi, a možda i u svetu, kao „svetski centar surogat materinstva“, sada kada su zakone o tome pooštrile azijske zemlje (Tajland, Kambodža, Indija i Nepal).

Ako sagledamo trenutno stanje u Srbiji, koja je „investicioni raj“ za kompanije koje primoravaju žene da nose pelene za odrasle kako tokom radnog vremena ne bi išle u toalet, u koji im je inače dozvoljeno da idu samo jednom dnevno kada imaju menstruaciju, pod uslovom da tih dana nose crvenu traku – nije realno očekivati da za „rodilje“ uslovi budu bolji. Pa i one će imati status zaposlenih, od kojih će poslodavci – budući roditelji, firme za posredovanje, advokati, ginekološke klinike i država imati koristi.

Nakon što je, nadam se, konačno prekinut lanac „krađe“ beba iz porodilišta u Srbiji od strane lekara, medicinskih sestara, matičara… pri čemu su ljudi sa dovoljno novca ili uticaja postajali roditelji, evo sada nove prilike da se taj razrađeni lanac trgovine ponovo uzdigne i postane legalan, visoko profitan biznis. Predlog Radne grupe o tome da surogat materinstvo bude dozvoljeno samo parovima i samcima koji su državljani Srbije a ne mogu da imaju decu, biće naravno osporavan kao oblik diskriminacije, ali i izvrdavan od strane svih uključenih u ovaj biznis – jer ko bi propustio šansu da zaradi koji evro više na teškom socijalnom i društvenom položaju surogat majki.

Profesor Orlić, kod koga sam pre više od 20 godina polagala obligacije, kaže u intervjuu dnevnom listu Politika da će „rodilje“ zaključivati Ugovor o rađanju za drugoga. On nigde ne navodi da li će taj Ugovor biti teretan, kao što su ugovori o kupoprodaji, zakupu, delu… ili besteretan, kao što su ugovori o poklonu i zajmu bez kamate. On ne navodi ni šta će biti predmet tog ugovora – šta je stvar koja se zakupljuje, kupuje ili poklanja.

Ako pogledamo još uvek važeći Zakon o obligacionim odnosima, on kaže da se ugovorna obaveza može sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju, ali i da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Objašnjenje za to što u razlozima za nedopuštenost nisu navedene odredbe iz međunarodnog prava ili ratifikovanih međunarodnih ugovora možda je u tome što je Zakon o obligacionim odnosima donet 1978, u vreme SFRJ i pre nego što je ona ratifikovala Konvenciju UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (1981) i Konvenciju o pravima deteta (1990).

Nakon što je 2003. ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Srbija je Ustavom iz 2006. propisala da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu, da je svaki oblik trgovine ljudima zabranjen, da je zabranjen prinudni rad i da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom.

Možda građanke Srbije očekuju da članovi Radne grupe Ministarstva pravde poštuju i znaju odredbe Ustava i ratifikovanih međunarodnih dokumenata. Međutim, članica Radne grupe, profesorka porodičnog prava Olga Cvejić Jančić, u dnevnom listu Politika pojašnjava da se ugovorom ne može utvrditi nagrada za rađanje za drugog, već samo ’naknada razumnih troškova u vezi sa nošenjem i rađanjem deteta’, kao što su gubitak zarade, medicinske usluge, prevoz, smeštaj i ishrana surogat-majke… Budući roditelji će izdržavati rodilju za vreme trudnoće. Brinuće o tome da se kvalitetno hrani, da ima adekvatnu medicinsku negu i dobre uslove života. Jedino nismo dobili odgovor na pitanje da li će budući roditelji platiti i ako dete umre na porođaju ili se rodi sa invaliditetom, odnosno, da li će snositi troškove sahrane ili lečenja surogat majke u slučaju komplikacija nastalih trudnoćom ili porođajem. Članovi Radne grupe očigledno ne znaju da se Srbija i dalje nalazi u grupi zemalja sa visokom stopom smrtnosti žena i dece na porođaju, a možda ih ta činjenica nije zanimala jer nisu ni planirali da budući roditelji „kupci“ plaćaju ukoliko stvar (tj. beba) nije isporučena u skladu sa „specifikacijom“, dok će surogat majka verovatno sama snositi rizik posla.

Kako bi legalizovala kupoprodaju beba, Radna grupa za izradu Građanskog zakonika je, prema rečima profesorke Cvejić Jančić, predvidela da ugovor o rađanju za drugog mora overiti sudija, koji je dužan da utvrdi da li su ispunjeni svi propisani uslovi i da upozori ugovorne strane na sve posledice ugovora, a naročito da se žena koja je rodila dete neće smatrati majkom deteta. Ona navodi da kada se dete rodi, u matične knjige se kao roditelji upisuju nameravani roditelji – pravna majka i otac deteta.

Plaćanjem naknade razumnih troškova surogat majci, odnosno njenim „makroima“ (agenciji za posredovanje, nasilnom partneru, trgovcima ljudima), kao i sudskih i administrativnih taksi, Srbija će, protivno ustavnim odredbama, ozakoniti trgovinu decom i eksploataciju žena. Ali to u Srbiji nije problem, jer Ustavni sud ionako ne odlučuje po podnetim inicijativama za ocenu ustavnosti zakona kojima se krše prava dece, građanki i građana Srbije (Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, Uredbi o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći).

Zanimljivo je i da je Ministarstvo pravde još pre desetak godina odlučilo da Srbija nakon više od 70 godina ponovo usvoji Građanski zakonik, po ugledu na Francusku i Austriju. Ostalo je nejasno čija je bila odluka da Porodični zakon postane Knjiga IV tog budućeg zakonika koji će imati preko 2.800 članova, kada je za donošenje Porodičnog zakona nadležno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Upravo to ministarstvo već godinama paralelno radi na izmenama i dopunama Porodičnog zakona, a pre par dana objavljen je i Nacrt Zakona o pravima deteta. I dok nas Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja obasipa listom budućih prava dece koja će morati da se poštuju, Ministarstvo pravde se sprema da sva ta prava krši.

Francuska i Austrija, koje su uzor inicijatorima ideje o donošenju Građanskog zakonika, zabranjuju surogat materinstvo. Francuska ne dozvoljava ni upis u matične knjige tako „kupljenog“ deteta u inostranstvu, navodeći da su surogacijski ugovori ništavni (ne proizvode pravno dejstvo) jer su suprotni načelima neotuđivosti ljudskog tela. Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Meneson protiv Francuske ustanovio da je država Francuska imala legitimni cilj da se meša u porodični život jer je težila ostvarenju dva legitimna cilja navedena u čl. 8 Konvencije – zaštiti zdravlja i zaštiti prava i sloboda drugih. To znači da niko ne može da se koristi nekim svojim ljudskim pravom ako na taj način ugrožava prava drugog. Pritom je važno istaći da ne postoji ljudsko pravo da se bude roditelj. Evropski sud je stoga zaključio da neupisivanje ’dece koju je rodila surogat majka u inostranstvu’ u knjigu državljana nije dovelo do povrede njihovog prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, jer su deca kao strani državljani mogla da žive sa svojim roditeljima u Francuskoj. Međutim, iako je Evropski sud za ljudska prava našao da je došlo do povrede člana 8 Konvencije u pogledu nepriznavanja deci prava na njihov identitet (jer nisu deca kriva za postupke odraslih, prim. autorke), Francuska je svojim građanima koji žele da izvrdaju zakon poslala jasnu poruku.

Moram priznati da do sada nisam čula za neku majku iz Srbije koja je kupila dete od surogat majke iz inostranstva, kako to navode članovi Radne grupe. Ako jeste, pravno me zanima na koji način je to „kupljeno“ dete upisano u matične knjige državljana Srbije. Naravno, u Srbiji ništa ne treba da nas iznenadi, ali se pitam zbog čega članovi Radne grupe, ako su već imali saznanja o tim slučajevima, nisu prijavili sumnju da je učinjeno krivično delo. Deluje kao da članovi Radne grupe ne smatraju da se radi o krivičnom delu trgovine decom ili o novom stavu 2 krivičnog dela oduzimanja novorođenčeta od roditelja, jer verovatno smatraju da ti roditelji nisu ni kupili niti oduzeli „tuđe“, već „svoje“ dete. A beba je ionako samo „predmet kupoprodajnog ugovora“ na koji treba ustanoviti pravo vlasništva.

Autorka je advokatica i članica Autonomnog ženskog centra.

Vanja Macanović
Izvor: Peščanik.net


*Izvinjavam se sajtu čiji sam naziv iskoristila u naslovu; to nije učinjeno sa zlom namerom već kao ilustracija činjenice da više ne postoji ništa što se ne može kupiti ili prodati

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime