Kvislinška je tuga pregolema

0
695

aleksandar-vucic-federika-mogerini-isa-mustafaU trenutku kada budete čitali ovaj tekst biće u toku ili pri kraju nova („odlučujuća“, „najteža“, „istorijska“ itd.) runda briselskih pregovora između Aleksandra Vučića i njegovog kosovskog kolege Ise Mustafe. Malo ko se još seća kako su sa istom ili sličnom dramatikom pre nešto više od dve godine najavljivani sastanci („odlučujući“, „najteži“, „istorijski“) Dačića i Vučića sa Hašimom Tačijem, koji su rezultirali tzv. Briselskim sporazumom, mučnim izborima na severu KiM u organizaciji prištinskih vlasti i „deblokadom“, odnosno „ubrzanjem srpskih evrointegracija“.

Sećate li se tih dramatičnih i farsičnih izveštaja? Kako se naporno pregovaralo, satima bez vode, hrane i odmora, i toga kako je naš (vice)premijer u brk skresao Tačiju, a on zaćutao kao miš. Čovek ne može a da se ne zapita – pa, šta su to tada tako dramatično pregovarali i dogovarali kada ispada da je skoro sve još otvoreno, sem što su Srbi naterani da izađu na kosovske izbore i što je država Srbija u međuvremenu povukla i ukinula niz svojih institucija sa severa pokrajine?

Kažu, Srbija je ispunila svoje obaveze iz Briselskog sporazuma, ali Priština nije ispunila svoje. To jest, svoju jednu jedinu obavezu – formiranje „zajednice/asocijacije srpskih opština“. (Mada je i taj jedan jedini, nazovi, ustupak kojim su Vučić, Vulin, Drecun i SNS-ovi analitički trubaduri neumorno mahali u vreme potpisivanja briselske kapitulacije uveliko limitiran činjenicom da u sporazumu eksplicite piše da će formiranje ove zajednice biti „prema zakonima Kosova“.) Ali, čak i ako je ta „zajednica/asocijacija“ bilo kakav politički rezultat i cilj, što onda uopšte opet pregovaraju, što se spremaju da Kosovu daju telefonski broj i predaju „Gazivode“? Što ne kažu da nema novih pregovora niti otvaranja novih tema dok se ne realizuje makar ta jedna stvar koja, bar načelno, treba da ide u prilog Srbima na KiM?

Da Vas podsetimo:  Funkcionerka SNS iz Aranđelovca NAPRED(N)OVALA do Koridora!

Ali ništa od toga. Opet se najavljuje neki dramatičan briselski sastanak, opet se maše sa nekim spiskom (ne)postojećih nemačkih uslova i opet se čeka Viktorija Nuland. I opet, sa „strepnjom dubljom od nade“, očekujemo kancelarku Angelu Merkel.

Šta nas/ga čeka u Briselu? Šta će biti sa izručenjem Nasera Orića? Hoće li Vučić ići u Srebrenicu? Šta mu/nam donosi Angela Merkel? Čitava medijska scena, sa sve otužnom svitom režimskih kvazi-patriota, uzkovitlala se da premijeru napravi svojevrsni i preventivni alibi pred „bolne“ poteze i iskušenja koja ga očekuju. „Jao, vidi šta mu-nam rade?!“ Pri čemu se, indikativno, između tog „mu“ i „nam“ gotovo stavlja znak jednakosti. To jest, premijerove muke, dileme i iskušenja se predstavljaju kao naša sopstvena i opšta muka. Gotovo da takve personalizacije političkog života nije bilo ni u ono jednopartijsko, Brozovo vreme, mada svakako postoje određene sličnosti sa davnašnjim sloganom „Tito-narod-partija“. Da ne pominjemo i neke druge moguće asocijacije na temu „jedan narod, jedan vođa“.

Na delu je svojevrsna neurotizacija javnosti i emotivizacija političkog diskursa. Kao da ništa ne postoji – sem Premijera i nekih neidentifikovanih, mračnih sila koje pokušavaju da mu smrse konce i pokvare sreću. A pri tome se, bez svesti koliko je to protivrečno i paradoksalno, neprestano naglašava kako vlada, odnosno premijer, niže sve same spoljnopolitičke uspehe (o onim ekonomskim da i ne govorimo), da nas „svi cene“ i da je Srbija „faktor stabilnosti u regionu“.

Verujem da je Vučiću teško. Teško je ispuniti raznorodna obećanja koja su po svemu sudeći data da bi mu bilo dato da preuzme vlast. Teško je sačuvati obraz i održati visok rejting, a istovremenoispuniti očekivanja Angele Merkel i Viktorije Nuland. To je problem pred kojim su se, pre ili kasnije, u ovom ili onom obliku, našli svi Vučićevi i Nikolićevi prethodnici, od Miloševića, pa do Đinđića, Koštunice i Tadića. Pri čemu tadašnje radikalske perjanice uglavnom nisu imale mnogo razumevanja za tu nevolju i trudile su se da po svaku cenu dosole i zagorčaju muku tadašnjim vlastima.

Da Vas podsetimo:  Presjednik Alia i akademik Burović

Još su sveža sećanja na njihov radikalizam – pa i onda kada su već postali naprednjaci. Kako su samo patriotski grmeli protiv „Borkovih“ pregovora sa Editom Tahiri i beskompromisno se borili protiv prodaje „Telekoma“, čak pretili da će se opasati eksplozivom da spreče taj ekonomski zločin.

Postoje trenuci kada je u pitanju sam opstanak nacije, države i naroda – tako je, na primer, bilo 1914., 1941., pa i 1999. – kada je zaista neophodno zaboraviti na političke razmirice i podržati čak i one sa kojima se duboko ne slažete. Ali mora da se zna za šta je to podrška i protiv čega. U protivnom, poziv na nacionalno jedinstvo, poput ovog aktuelnog, Vučićevog, nije ništa drugo do poziv na saučesništvo u udruženom kapitulantskom i izdajničkom poduhvatu.

A možda bi, uoči briselskih i ostalih junsko-julskih iskušenja, premijer i čitava srpska politička elita za primer i uzor mogli uzeti mladu fudbalsku reprezentaciju Srbije, njihovu slogu, entuzijazam, borbenost i patriotizam. Naravno da su to različite stvari, naravno da je „lopta okrugla“ i naravno da se neki od produžetaka koje su „orlići“ odigrali na svetskom prvenstvu mogao završiti drugačije i manje trijumfalno. Kada se borite, u tome možete uspeti ili ne uspeti. Ali poenta je da bez borbe, truda, samopoštovanja i elementarne vere u sebe – uspeha nema i zasigurno neće biti. I to važi podjednako, kako u sportu, tako i u politici i životu.

Srbiji danas, više čak i od para i saveznika, nedostaje upravo malo te vere u sebe, hrabrosti i želje za otporom. A upravo ta želja i ta vera jesu ono što razlikuje roba od slobodnog čoveka i pokornu koloniju od slobodnog naroda.

Đorđe Vukadinović

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime