Dešavanja, afere i brz život koji svi mi živimo, munjevito su nam zatrpali informaciju koja je procurela, verovatno iz redova same Srpske napredne stranke u Nišu, a koja nam je potvrdila ono što smo znali ili u šta smo sumnjali – posao u javnom sektoru moguć je jedino uz pomoć stranke.
Znam da ima onih koji sa podsmehom gledaju na pune autobuse naprednjaka koji od Preševa do Subotice prate svog vođu dok otvara fabrike ili puteve ili jednostavno drži mitinge po Srbiji. I to više nije tajna – lokalni odbori SNS dobijaju kvote, pa onda sakupljaju i tovare ljude koji odlaze da pruže “spontanu” podršku lideru stranke.
Isto kao što kasnije “sponatno” osuđuju nasilje na “sponatno” organizovanim protestima.
Ima i onih koji na tu masu, koja je na mitinzima neretko zatvorena metalnom ogradom kako ne bi pobegla u okolne kafiće i tržne centre, gledaju sa žaljanjem. Tužna je slika bilo i ono kolo na auto-putu.
Ali nema tu puno prostora ni razloga, ni za podsmeh, ni za tugu, jer najupornijima iz tih autobusa, kako smo saznali iz Viber prepiske Opštinskog odbora SNS Medijana, to se i isplati.
Predsednik ove Opštine i funkcioner naprednjaka Nebojša Kocić, u rasparavi oko zapošljavnja u javnom sektoru, napisao je da prvo treba sagledati ljude koji pune autobuse. Naravno, kako je rekao, prioritet su nezaposleni poverenici i odbornici, pa onda ovi iz autobusa.
Drugim rečima, jedino što vam danas treba za rad u javnom sektoru jeste članska karta SNS-a, Viber aplikacija i kilometraža ili broj sendviča pojeden u stranačkom busu.
Ništa stručna sprema, ništa radno iskustvo, poznavanje jezika ili eventualno vozačka dozvola.
Još gora je činjenica da se prepiska dešavala u vreme kada je zapošljavanje u javnom sektoru bilo zabranjeno. Od 1. januara 2020. godine ta zabrana je skinuta, pa logički gledano, ako su oni punili javni sektor i uz zabranu, imamo dovoljno razloga za strah pri samoj pomisli koliko mogućnosti za stranačka uhlebljenja imaju sada.
Ali pitanje je ono studentsko – imaju s kim, znaju kako, ali da li imaju gde?
Ako pogledamo samo niške opštine sa mizernim budžetima od 150 do 250 miliona dinara godišnje, videćemo da skoro polovina tih para odlazi za plate zaposlenih, a šta za građane može da se uradi sa drugom polovinom? Vrlo malo. Skoro ništa ako se u obzir uzmu i obavezna kupovina novih “škoda” i plaćanje kafana od Niša do Beograda.
Jasno je da je uhlebljenje stranačkih članova postala osnovna svrha postojanja ovih institucija i jasno je, ekonomski gledano, da tamo mesta više nema.
Pomenuta Viber prepiska je i nezvanično ukidanje Biroa za zapošljavanje, a baš to je pokolebalo mnoge pametne i poštene ljude. Oni su digli ruke od svega i rešili da sreću potraže u nekoj uređenijoj zemlji. Takvih je u Srbiji, statistike kažu, 50.000 godišnje.
Na tu cifru treba dodati još 36.000 manje na godišnjem nivou zbog negativnog prirodnog priraštaja – više je umrlih nego rođenih. I to ne čudi, jer mladima da bi stvarali porodice treba finansijska i svaka druga sigurnost, a danas će je teško naći van SNS Viber grupe.
Naprednjaci će reći, ali mi otvaramo nove fabrike po Nišu i tu zapošljavamo ljude. Na stranu spekulacije da se i tamo jedva dođe bez članske karte, koliko su te fabrike primamljiva prilika za mlade pokazuje podatak da se na konkurs za 21 radno mesto u Gradskoj upravi, koji je raspisan krajem prošle godine, prema nezvaničnim informacijama, javilo preko 500 ljudi.
To znači da neće svi da motaju kablove dok im fakultetska diploma skuplja prašinu, pa kao Don Kihoti pokušavaju da obore tu stranačku vetrenjaču – prijavljuju se na konkurs znajući da je i to 21 radno mesto verovatno već prošlo kroz neku Viber grupu.
Kao što vidimo, brojke su neumojive i one kažu da smo posle 50 godina, prvi put posle 1968. godine, došli u situaciju da nas u Srbiji ima manje od 7 miliona.
Razlog je sve gore navedeno, ali izgleda da je nekog ko o tome treba da misli baš briga, jer je njemu bitnije da nas ima više u autobusima, između metalne ograde i u kolu na auto-putu.
Па, није баш тако лако, у пракси, друже.Мислим ако разумеш.Свако добро.