Znate, lako je nešto srušiti. Teško je sagraditi. To važi za kuće, zgrade, a važi i za institucije. Naročito za institucije. To važi i za instituciju skupštine, demokratije, pa i za instituciju poslaničkih pitanja, koja je važan institut u kontrolnoj funkciji, odnosno ulozi parlamenta, ili bi trebalo da bude.
Ali je interesantno i donekle ohrabrujuće da većina institucija od kojih sam na ovakav način tražio pitanja, jeste odgovarala, i kažem, ne samo i ne uvek tek „reda radi“.
Tako da je malo i do nas, rekao bih i do poslanika, do pitanja koja postavljamo i na neki način, to je forma, odnosno jedan od načina na koji bi ovaj parlament trebao da vrši i kontrolnu funkciju izvršne vlasti.
Recimo, neki mi nisu odgovorili nikada – poput Kancelarije za Kosovo i Metohiju – te, u tom smislu, moje pitanje, ili kako bih rekao, sugestija za predsedništvo skupštine, odnosno rukovodstvo skupštine, jeste: „Da li se može na neki način uvesti sankcija neka i kakva za institucije koje su dužne, a ne odgovaraju po poslaničkim pitanjima?“ To uopšte nije bezazlena stvar, i mislim da bi ta mera osnažila ulogu parlamenta u nekom budućem i nadamo se boljem sazivu.
Sa druge strane, kažem, neki su odgovarali često i dosta iscrpno. Tu moram pohvaliti Ministarstvo spoljnih poslova, unutrašnjih poslova, gospodina Đorđevića, Ministarstvo ekologije i neke druge resore. Nešto smo pomakli i pomerili od nule, posebno deo ove ekološke problematike vezane za mini-hidroelektrane i slično.
Moje pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova jeste povodom više puta ponavljanog i traženog komentara izjave bivšeg austrijskog ministra Herberta Kikla o nekom navodnom sporazumu sa Srbijom da prihvati migrante i sve one koji ne dobiju azil u Austriji. Iz odgovora Ministarstva unutrašnjih poslova kao da sledi da tog sporazuma nema, ali nikada mi u odgovoru nisu konkretno rekli: „Ne, ne postoji taj sporazum!“ Dakle, prosto, bilo bi mnogo manje sumnji i spekulacija, i zato ja ponavljam to pitanje: „Da li je potpisan neki sporazum sa gospodinom Kiklom, ili on izmišlja, ili je reč o samo nekom tehničkom protokolu, što je možda slučaj?“ Ako nema sporazuma, kažimo. To bi umanjilo sumnje s obzirom na ovu trenutno povećanu napetost i opravdanu osetljivost javnosti po pitanju migrantske krize.
Što se tiče Ministarstva odbrane, postavio bih pitanje da li oni – s obzirom da imaju predstavnike (što se malo zna) u upravnom, odnosno nadzornom odboru i Krušika, i Trstenika i drugih fabrika namenske industrije – da li su ih oni, odnosno njihovi predstavnici u ovim fabrikama namenske industrije, obavestili o zloupotrebama i o sumnjama na zloupotrebe koje postoje? I da li Ministarstvo odbrane (naravno i Ministarstvo unutrašnjih poslova, kome takođe adresujem pitanje) ima saznanja da su državne fabrike, fabrike namenske industrije, odnosno vojne industrije bile oštećene od strane privatnih posrednika prilikom izvoza svojih proizvoda. Neobično je da vojne fabrike mnogo rade, a loše posluju, imaju loše bilanse i rezultate, a da privatni posrednici dobro prolaze i cvetaju.
Neobično je da se privatni posrednici bogate i strašno su im dobri bilansi, a državni proizvođači stagniraju, ili su svi u blokadi i u dugovima.
I poslednje pitanje – a verovatno i u ovom sazivu – ide na adresu predsednika Skupštine, a odnosi se na situaciju u Republici Srpskoj i pritiscima kojima je vrh RS izložen iz Sarajeva i međunarodne zajednice. Da li postoji šansa (imali smo pre neki dan posetu delegacije Skupštine Republike Srpske iz Banjaluke) da se usvoji neka zajednička rezolucija, ili deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Srpske kojom bi se podržali i osnažili stavovi RS? Ili ako ništa drugo, da podržimo zaključke Skupštine Republike Srpske povodom napada na nju i pretnji njenom opstanku?
