Laponija zemlja nade

0
661

laponijaNekako smo, neko uz strepnju od budućeg, neko uz olakšanje od pretrpljenog, ispratili staru i dočekali Novu, uglavnom sa očekivanjima koja najčešće i uglavnom (p)ostanu samo san.

Nada o prilivu svežih, nikad vidjenih ideja i mogućnosti, o realizaciji nekih drugačijih perspektiva i vizija, makar neličnih ali opšte usvojivih,o ispunjenju obećanja Deda Mraza i njegovih irvasa koji su zaduženi za isporuku željenih poklona na zaslužene adrese čak i posle burne poslednje 31. noći poslednjeg meseca jedne u nizu nepovratnih godina, nesputano živi. U stvari, u moru izneverenih i propuštenih prilika, to je ono što svaki početak, pa i jedne nove godine, čini mnogo lakšim.
Nije teško dokučiti one univerzalne želje koje svako ljudsko biće uz čvrsto držanje pesnica i bez obzira na versko opredeljenje, kao ličnu molitvu, u sebi šapuće. Ono Veruje da će ga služiti zdravlje, da će prijateljstva ostati neokrnjena, posao biti stabilan ili bar neotet, najbliži jos bliži, voljeni uvek uz njih.

Ali šta želi jedan prosečan gradjanin Srbije? Onaj koji nema razgranatu mrežu uticajne familije ili po nekoj drugoj liniji human(oidn)u podršku koja mu garantuje da će nekako živ izaći iz bolnice ako tamo zaglavi, da mu neko neće nasesti na radno mesto, da mu dete neće zlostavljati vršnjak ili nastavno osoblje, da će ga ambasada ili konzulat spasti ako ga otme neka inostrana fukara, da će ga policija zaštititi od kriminala(ca) iz svojih i suparničkih redova, vojska mu odbraniti lako pomerljive granice neotudjivosti, da mu neko neće oduzeti godine radnog staža, zasluženu penziju, socijalno davanje, da ga uterivači dugova, privatni izvršitelji i zelenaši neće naterati da bira način samoubistva?
Da li običan stanovnik ove umor(e)ne zemlje želi da mu se dese slobodni izbori bez realne mogućnosti biranja jer je svaki dostupni izbor provereno pogrešan? Da mu rasprodaju imovinu koju su sticale generacije? Da mu garantuju ulazak u uredjeni sistem koji te zapravo neće a sam počinje da puca po šavovima iako ni takav pomalo omlitavljen i zatečen promenom situacije na terenu, neće uskoro posustati? Da mu ulivaju veru u dobroćudnost Istoka, proverenog izvora topline i svetlosti iako mu je osmeh kiseo a zadah otužno sladak? Da mu obećavaju kule ali bez gradova koji sve više postaju opscena mesta u koja se sliva neki ljudski talog željan slave i nezaslužene scene? Da ga hrane otrovom, poje pelinom i daju kiseonik na cevčicu? Da mu ne garantuju mir, ali obećavaju rat i to zakonima koji najlakše krše oni koji ga donose a za to ne bivaju kažnjeni,i poštuju oni koji mu ne bi naudili ali nad čijim će glavama visiti pojačan nadzor? Da mu nameću dobrovoljni porez koji će popiti pustinjski pesak ravnomerno rasporedjen po nedodirljivim državnim institucijama u kojima će odmazdu zbog loše životne i poslovne karme istrpeti kafe kuvarice i čistačice čijim će otpustom životni standard svih gradjana biti uvećan za nula komatoznih nula promila? Da će mu se ministri za sve i ništa nanovo izrotirati, i dobiti pojačanje u mladoj ždrebčevoj partijskoj krvi iškolovanoj po najglasovitijim privatnim akademijama, šatro univerzitetima i beskrajnim rijalitijima, kada se uzvitlana zvezdana prašina slegne?

Da Vas podsetimo:  Monika

Ili možda taj obični stanovnik samo želi da konačno svake večeri mirno zaspi i probudi se sa osećanjem spokojstva, sigurnosti, s nadom u sutra bez granica, ograničenja, bez namrgodjenih i agresivnih ljudi koji se smeju samo u specijalnim prigodama, koji ne prete ili velikodušno preuzimaju odgovornost na sebe istovremeno odbacujuci je kao nedovoljno jak dokaz za političko samoubistvo ili odustajanje od realnosti koja liči na zatrpani tunel, bez blentavo nasmejanih koji nesuvislo ozbiljno veruju u ono što (ne)misle i bulazne , da sa voljom nešto nauči i ne poželi da sa time pobegne nekud daleko, da je ponosan što je tu gde jeste, što je to što jeste, i nije u onome čega se pametan stidi a budala ponosi.
Deda Mraze, hajde presaberi se, ispuni makar jednu od ovih malih, normalnih, običnih ljudskih želja. Ne budi standardno potkupljiv i olako predvidljiv, gde ćemo već unapred znati kome oni silni najsjajniji paketi u stvari idu. Učini nemoguću stvar mogućom ili bar perspektivnom. Daj uradi konačno nešto i za sopstvenu reputaciju. I našu dušu. Dok je još ima, makar u nosu bila.

Ivana Pekić Malimarkov

necenzurisano.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime