Laž je jedina „realnost“

U domišljatosti, narodnim izrazima i rečitošću naš narod nema premca. No, doduše, svaka narodna ima svoje vreme. Danas je izgleda zavladala neka silna trpeljivost, baš kao da ćemo „strpljeni, biti i spašeni“, ili da ćemo pak “ kao mirna voda preći preko brega“, kud god da smo pošli. Mada danas pored naše strpljivosti i mirnog odlaska niz vodopad propasti, najveća istina je da „sit gladnom ne veruje“. Istina je da sit gladno nikad nije verovao. A li danas kompletni vladajuća garnitura ljudi koja je svesno dovela narod na ivicu siromaštva a mnoge i gurnula preko te ivice, isti taj gladni i izmučeni narod ubeđuje kako nam je daleko veći problem gojaznost, nego gladna nacija.

Pa tako teško zabrinuti za mentalno stanje svog predsednika, juče, pored brojnih drugih krajnje neverovatnih izjava o svom velikom uspehu, ostade živ i reče i ovo:

“Niko u Srbiji na izborima nijednog sekunda neće da kaže, nijednog sekunda neće da kaže – ljudi, mi imamo veći problem sa gojaznošću nego sa tim da imamo gladne. Zato što volimo sebe da lažemo, naučili smo da imamo predrasude iz nekog prethodnog perioda.“

Doduše po njemu, predajući Kosovo i Metohiju, a po svemu sudeći i tzv. „Preševsku dolinu“, mi iz tog spora izlazimo kao pobednici, pa ako je verovati tome onda zaista živimo u blagostanju.

Samo fali da izađemo na ulicu i umesto da iz duše vičemo „dosta je izdaje“, mi povičemo: Hoćemo još! Sravni nas, dokrajči nas, malo nam je. Proteraj nas ovim svojim blagostanjem, pa naseli neki novi narod (kako je svojevremeno i izjavio).

Nije on jedini sa poremećajem samoporicanja koji pokušava da gladnom i sve siromašnijem narodu objasni kako je u zabludi. Valjda je sve matriks i sve je do ugla posmatranja, ipak kad je čaša prazna, ona je zaista prazna. No, našoj premijerki, koja svet sasvim udobno posmatra iz vile na Dedinju, koju plaćaju ti siromašni, i koja sasvim izvesno ne samo da veruje da su siromašni urbana legenda, već iz sveudobnosti života ne može ni da zamisli kako je tamo nekim bakama i dekama kojima je penzija manja od računa za infostan i koji su u svojim poslednjim godinama života jednom nogom na ulici a drugom u strahu od sutrašnjice. Sutrašnjice koja većini nije idilična, već bedna. Umesto da bar te godine provedu u odmoru, bez briga, veliki broj penzionera leta provodi po vrelom asfaltu ispod suncobrana prodajući sladoled, u malinama, na pijacama, radeći i teške fizičke poslove kako bi zaradili za Savu hleb (onaj najjeftiniji koji je vlast ukinula jer je neisplativ) i lekove.

Da ne govorim o tome da gotovo svakodnevno čitamo naslove o tome kako je neka porodica ostala bez kuće, stana, zbog neplaćenih računa. Ti ljudi nisu samo vest, naslov koji prodaje novine, crna hronika, urbana legenda, oni postoje – i nije ih sve manje, nažalost ih je sve više.

Premijerka pak veli kako je to siromaštvo iskorenjeno, samo zahvaljujući populacionoj politici i nizu mera koje je vlada donela. Pa su tako penzije, koje su prethodno smanjene za 10 % i više posto, sada povećanje 2 % – 3 %, minimalna cena rada za čitavih par dinara, o porodiljama da ne govorim.Njima ne da nije NIŠTA dato, već im je doslovno i ono minimalno oduzeto.

Jedina stvar u kojoj je vlada istinski zauzela je siva ekonomija, ali samo iz razloga jer su tako napunili sopstvene džepove, dok su sa druge strane zatvorili brojne poslove sitnih privrednika, na ulici ostavili na stotine radnika. U jednom trenutku su se kao uspehom hvalili i akcijom koju su sproveli u saradnji sa policijom, kada su obijali stanove u kojima su sumnjali da se prodaju na crno turske farmerke, ariljski veš, kopije parfema i slično.

Te „kriminalce“ su osudili i kaznili po hitnom postupku, kao da je čitava ta frka od nacionalnog značaja, dok su pravi kriminalci poput Cana Subotića, Darka Šarića, Karića i brojni drugi, na slobodi zbog zastarevanja postupka protiv njih.

Rekla bih da je sve ovo da se čovek prekrsti levom nogom, ali je stanje naše države u svim segmentima toliko poremećeno da više ne bismo normalno ni krstili, a već odavno smo došli do toga da nam samo Bog može pomoći.

Kao što rekoh sve je do percepcije, kao što državni vrh u Srbiji vidi najveći ekonomski porast, zlatnu budućnost, ne samo nekih novih generacija, već ovih sada – nas ( verovali ili ne), zadovoljan i sit narod, i to ne samo sit nego predebeo, tako i mi možemo da posmatramo da to iskorenjivanje siromaštva, znači fizičko odstranjivanje siromašnih, pomoć pri umiranju od gladi, stavljanje pištolja u ruke očajnika bez budućnosti i perpsketive…

U suštini ili kad se sve sabere, ima jedna poslovica, ja je zovem komunistička krilatica (mada ne znam njeno poreklo i nastanak), koja kaže – „sirotinjo i Bogu si teška“, koja prekida niz ovih narodnih istina, sem ako nije nastala u vreme nekog totalitarnog sistema gde je bog bio tadašnji autokrata, u tom slučaju potpisujem, jer „sirotinjo, i Vučiću si teška“, i to je jedina istina, jer ko` što veli jedan prijatelj: „Laž je jedina „realnost“ u kojoj on može da se nada sutrašnjem suncu i košulji sa „normalnim“ kopčanjem.“

Vesna Veizović