Život u Srbiji: Lažna dilema mladih

0
663

P2014-05-27_062427rirodna nepogoda koja je zadesila Srbiju nije samo izmenila pejzaž, uticala na promenu izgleda naselja i izmestila ljude iz domova, već je uzrokovala i niz promena u ponašanju pojedinaca i grupa. Ono što svi ističu kao pozitivan aspekt je opštedruštveno stremljenje da se ublaže posledice katastrofe, solidarnost ljudi i posebno, probuđeni pregalački duh mladih. Generacija nad čijom sudbinom se lamantiralo, olako sudilo kao izgubljenoj u moralnom i vaspitnom smislu, pokazala je zrelost na ispitu koji nije fomralno priznat i ne može se nostrifikovati, ali je temeljan orijentir u celovitom razvoju ličnosti.

Međutim, kao i mnogo puta ranije svaka pojava ima svoje lice i naličje.

Dok se generacija rođena u godinama kada su ratovi i mržnja rastakali zemlju borila sa vodenom stihijom birokratija, ušančena na sigurnim kotama iznad nivoa vode i ispod svega ostalog, ponajpre ljudske i profesionalne etike, počela je filigranski da izvitoperuje motive i izneverava ishode podvizništva omladine. Jedni zagnjureni u problem koje su stvorili odrasli (nebrigom o nasipima, nedefinisanim rasporedom i dužnostima, ignorisanjem nauke u sprečavanju šteta), drugi preokupirani odlučivanjem da li je zakonska norma o polaganju maturskog ispita bitnija od svega postojećeg, preživljenog i doživljenog.

Inicijativa da se u znak solidarnosti sa vršnjacima iz poplavljenih područja maturanti odreknu proslava i novac usmere u Fond za pomoć nastradalima poprimila je razmere plebiscita. Referendumi su ad hock organizovani u školama i sve bi bilo legitimno da se od inicijalne ideje do realaizacije nije isprečilo i nešto drugo. Umesto da se nešto rođeno na talasu oduševljenja što su konačno dobili priliku da kreiraju stvarnost, ipak, razložno usmeri na pravu adresu, prepušteno je da se sami osamnaestogodišnjaci izjašnjavaju bez kompasa i mapa.

Biljana Maksimovic 2aNiko iz Ministarstva nije dao zvaničnu preporuku, izdao saopštenje, što i jeste iskazivanje stava, tako da je tiha polarizacija na empatične i solidarne maturante i one obesne i egoistične mogla da počne pod tutorstvom samih škola. Parada kiča ili demonstracija patriotizma – veštačka dilemma je postavljena pred generaciju koju nikada niko ništa ranije nije pitao. Niko iz resornog Minsitarstva i lokalnih sekretarijata prosvete nije se oglasio i sugerisao da je možda pravi način da se hoteli i ugostiteljski objekti odreknu prihoda i uplate u Fond, a da se deci pruži ono što su imali svi pre njih i što će doživeti svi nakon ove godine “koju je poplava odnela”, da se nastavnici i profesori odreknu dela predviđenog za njihove dnevnice, a ostave deci nešto što bez obzira na sve, jeste nezaborav, jeste odrastanje, jeste završni deo životnog poglavlja.

Da Vas podsetimo:  U jeku epidemije izgubila supruga, sada traži odgovore: Ko je lečio pacijente bez kovida?

Ministarstvo prosvete koje se o svakom vitalnom pitanju, koje se izmigolji paragrafima, proglasi nenadležnim i sada je to isto učinilo, nije organizovalo da svaki maturant sa poplavama zahvaćenih područja bude gost u gimnazijama i srednjim školama koje imaju mogućnost proslave. Vrhunac brižljivo negovane pseudosolidarnosti je poziv roditljima vračarske osnovne škole da se slože sa preusmeravanjem celokupnih sredstava opredeljenih i uplaćenih za organizovanje rekreatine nastave učenika III razreda na račun čoveka iz obezbeđenja škole koji je rodom iz Obrenovca (irelevantno je što obezbeđenje nije deo zaposlenih u obrazovnim ustanovama). Nikome od pozvanih nije se činilo moralno i vaspitno ispravnije da su se nastavnici odrekli svojih dnevnica, koje su sve samo ne simbolične, i u praksi su dodatak su na redovna mesečna primanja.

Ni teorijski, ni praktično niko nije dokazao da je u odricanju suština empatije. Unutrašnja potreba da se pomogne oblikuje i načine. Dalekosežnost posledica forsiranja samo jednog manifestacionog tipa koji se svodi na lažni egalitarizam i istovetnost u nemanju mogućnosti niko ne razmatra. Da li je za mlade važnije da podele osujećenost ili da se nauče kako onima koji nemaju mogućnost da pruže priliku da to ne osete kao definitivni gubitak?

Proslava mature već je mnogo puta apsolvirana teme sa jedinstvenim zaključkom da je i u formi i u sadržaju mnogo nakupljenog skorojevićkog sna, malo ili nimalo mladalačke inventivnosti i duha koji se ne oblači i svlači u skupo, a obogaljen ako se premnogo kiti. Kako da sada konstatacija o profiteskim ambicijama ugostitelja centralni problem reterira u nešto drugo. Maturantima ostaju nakon večeri slike, sve to polako urasta u njih same, jer ako išta može da odoli vremenu – to je sećanje. Nije li bolje da pamte da su pobedili prirodu i sve drugo deleći sa vršnjacima lepo, da su sagradili sliku koju niko ne može istisnuti, potisnuti, koja bi bila upamćena je kao generacijsko zajedništvo? Pamtiti – znači ponovo uspostavljati bliskost sa vremenom i ljudima koji su ga ispunili. Vremenom će način na koji su pomogli, osećali, postati svest malih, velikih ljudi.

Da Vas podsetimo:  Ako Darija Kisić zaista postane ministarka zdravlja, obavezne vakcine će postati stvarnost za sve građane Srbije

Ordinalna je laž da je za ulogu velikih potrebna patnja. Patnja oslepljuje, oglušuje, razara i veoma često se vraća kao bumerang. Lepo je ono što rađa lepo, a jedan pesnik, vanvremenski, primetio je da se ljubav uvećava deljenjem. Neka mladi dele ljubav, a stariji neka se postaraju da to postane ostvarivo, za to, uostalom, dele im plate.

Biljana Maksimović

medijasfera

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime