Lažni car Vučić Mali i odbrana Srpske

0
459

3349718-700x379„Presudu” haške inkvizicije protiv prvog predsednika Republike Srpske, dr Radovana Karadžića, Aleksandar Vučić je na najbezočniji način iskoristio za još jednu predizbornu manipulaciju.

Dan početka NATO agresije na SRJ i donošenje „presude” Radovanu Karadžiću planski je bio unapred određen kao dan za obraćanje patriotskoj Srbiji. U stilu izborne parole SNS – ujedinimo se! Računajući na amneziju savremenog birača kome sećanje ne dopire dalje od jutranjeg dnevnika, Vučić je 24. marta navukao na sebe masku „oca nacije” koji se zaklinje na „odbranu prava na postojanje i život Republike Srpske”. Pri tom, posetom patrijarhu manifestovao je vrlinu da se prema najkrupnijim nacionalnim i državnim temama odnosi nadstranački, što je u svesti srpskih birača najpoželjniji i do sada neostvareni model upravljanja državom. Tako je 24. marta najbolji polaznik škole lažnog nacionalizma iz devedesetih godina prošlog veka, nadahnut duhom moralnog relativizma i socijal-darvinizma ove škole, uspešno odigrao pred neznavenim biračima i jednu epizodnu patriotsku rolu u komadu „Izbori” vašingtonsko-briselskog reditelja.

Sadašnje zaklinjanje Aleksandra Vučića da će braniti Republiku Srpsku, vredi koliko i nekadašnje zaklinjanje za granicu Karlobag-Karlovac-Virovitica. Ukoliko se budu uzdali u odbranu novog lažnog cara Šćepana Malog, Srbi u RS će doživeti sudbinu Srba iz Pakraca, Petrinje i Knina. Jer se iz praznih patriotskih floskula odvija proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, u kome se ona odriče svih atributa suverenosti, pa i prava da vodi nezavisnu spoljnu i odbrambenu politiku.

Usklađivanjem svoje spoljne politike sa spoljnom politikom EU, Srbija se obavezuje da u Bosni i Hercegovini podržava proces izgradnje „funkcionalne države” i pomogne njenoj „institucionalnoj stabilnosti”. Pod eufemizmima (SSP BiH i Reformske agenda) „funkcionalna država” i „institucionalna stabilnost”, krije se plan pretvaranja BiH iz labave konfederacije, koja pripada tipu realne unije, u regionalnu državu nacionalno bezličnih regiona, kao prvu fazu ka obrazovanju proste (unitarne) decentralizovane države. Uslovljavanje sticanja statusa kandidata BiH, pre svega, izgradnjom jedinstvenog (jednobraznog) hijerarhizovanog pravosudnog sistema, najbolje potvrđuje nameru EU da proces pridruživanja iskoristi za uklanjanje preostalih konfederalnih elemenata iz izvornog Dejtonskog ustavnog uređenja, onih koji su preživeli samovoljne intervencije kolnijalnih guvernera BiH, tzv. vsokih predstavnika. Sledstveno, na sajtu OEBS za BiH stoji da je „reforma pravosudnog sistema u BiH glavno težište rada u nastojanjima domaćih i međunarodnih organizacija da se izgradi demokratska i samoodrživa (čitaj jedinstvena) država… Završetak ovih reformi je osnov za obezbeđivanje zasluženog mjesta BiH u evroatlantskim institucijama”.1) Jednom rečju, Srbija sa eurointegracionom spoljnopolitičkom agendom biće obavezna da svim sredstvima spoljnopolitički podržava desuverenizaciju Republike Srpske i uključenje BiH u NATO pakt i EU.

Srbija koja se na EUropskom putu u formi Partnerstva za mir odrekla vođenja samostalne odbrambene i bezbedonosne politike, zauzeće prema BiH bezbedonosni kurs koji bude odredio štab NATO pakta u Briselu. To znači da će bezbedonosno pomagati proces oduzimanja Republici Srpskoj izvornih dejtonskih atributa suverenosti. Onako kako se Tajnom konvencijom sa Austro-Ugarskom Srbija kralja Milana obavezala da sprečava svaku srpsku nacionalnu radnju prema BiH, tako će EUropska Srbija hapsiti, izručivati i krivično goniti sve one koji se budu usudili da na različite načine podrivaju kolonijalni poredak u BiH.

Uostalom, Srbiji na EUropskom putu briselske institucije i nisu odredile drugi zadatak od toga da sopstvenim rukama, glavama i novcem dovrši izgradnju evroatlantske mape Balkana. Zato se Vučićevom rukom (a u Hagu potvrđeno postojanje Karadžićevog sporazuma sa Holbrukom, koji vredi kao vrbov klin ili olakšavajuća okolnost, implicira i na Vučićevu garanciju glavom) dovršava izgradnja natolike tzv. kosovske državnosti, kao što se njegovom rukom (i glavom) izvodi desuverenizacija Republike Srpske. Jer, nije „presuda” predsedniku Karadžiću prva koja može biti zloupotrebljena protiv RS. Pre toga, na konkretnom pitanju referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH, Aleksandar Vučić je jasno pokazao kako izgleda njegova odbrana RS. Umesto da je kao premijer države-garanta Dejtonskog sporazuma u godini njegove dvadesetogodišnjice, a u cilju očuvanja mira u BiH, zahtevao bezuslovno vraćanje svih do sada oduzetih nadležnosti Republike Srpske, A. Vučić se sada predizborno, demagoški zaklinje u buduću odbranu RS. Prvo je zahtevalo hrabrost i spremnost na žrtvu, drugo ne košta ništa.

Zato su i izostale ozbiljne reakcije kvislinških NVO, novinarskih, analitičarskih i pseudointelektualnih struktura na Vučićeva zaklinjanja od 24. marta. Pri tom, svojom posetom Potočarima, samovoljnim finansiranjem antisrpske Durakovićeve opštinske samouprave i Vladinom resorskom podrškom petokolonaškim projektima pisanja zajedničkih regionalnih udžbenika istorije XX veka, Aleksandar Vučić svesrdno pomaže održavanju i propagiranju mita o srebreničkom „genocidu” i navodnoj srpskoj krivici.

Koliko proces pridruživanje EU onemogućava Srbiju da bilo šta stvarno preduzme u odbranu međunarodnopravnog i ustavnog položaja Republike Srpske, toliko su samoj Republici Srpskoj vezane ruke EUropskim opredeljenjem njenih dosadašnjih vlada. Pozicija Republike Srpske na EUropskom putu BiH liči na borbu ulovljene štuke, koja se otima na udici, dok je kraj obale čeka meredov ribolovca. Spolja se kroz iscrpljujuću borbu poredak vlasti u Republici Srpskoj do destabilizacije iscrpljuje u borbi za odbranu preostalih atributa suverenosti, dok se iznutra odvija evrointegracioni proces instaliranja normativih, kadrovskih, interesnih i ideoloških unitarističkih struktura. Tiho kočenje, a potom i zaustavljanje eurointegracionog procesa, uz spoljnopolitički oslonac na Rusiju, jedino može da ozbiljno i dalekosežno spreči unitaricaziju BiH.

Tako se na svim pitanjima, pa i na pitanju odbrane Republike Srpske dolazi na početnu tačku naše okupacije – SSP i proces pridruživanja EU. Ovaj proces pretvara Srbiju u NATO logor na rubu Istočnog fronta, bez ikakvih moći da vodi samostalnu spoljnu, odbrambenu, nacionalnu, obrazovnu, ekonomsku i bilo koju drugu politiku. Iz perspektive SSP lažni car Vučić Mali, neodoljivo podseća na bugarskog predsednika Rosena Plevnelieva za koga je „Krim, Ukrajina. A Ukrajina to je Evropa”.2) Živi bili pa videli! Jer nije problem u Vučiću i u predizbornim lažima, već u desuverenizaciji Srbije kroz proces pridruživanja EU, koji će svakog srpskog političara, nezavisno od njegovih namera i ubeđenja, pretvoriti u lažnog cara, varalicu i pajaca u NATO cirkusu Srbijinog političkog života. Umesto varljivih ličnih patriotskih garancija sa predizbornih skupova, bilo čijih i bilo koga, Srbiji i svekolikom Srpstvu su potrebne ozbiljne i trajne normativne garancije suverenosti u vidu raskidanja ropskih lanaca SSP i Partnerstva za mir.

Zoran Čvorović

FSK

http://www.oscebih.org/Default.aspx?id=72&lang=BS
http://interfax.com.ua/news/political/333514.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime