Lekari opšte prakse u Srbiji nedovoljno znaju o lečenju mentalnih poremećaja, ali ni država ne izdvaja dovoljno novca za službe za mentalno zdravlje, samo su neke od slabosti ovog sistema.
Kako se navodi u Programu o zaštiti mentalnog zdravlja u Republici Srbiji za period 2019-2026. godine koji je pre nekoliko dana usvojila Vlada Srbije, mali je broj udruženja koja se bave mentalnim zdravljem, a o fondovima za mentalno zdravlje najčešće odlučuju ljudi koja se ne bave zaštitom mentalnog zdravlja.
Primećeno je i da su nedovoljno dobri uslovi u velikim psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite (domovima) gde dugotrajno borave lica sa hroničnim psihozama i intelektualnim poremećajima.
Ocenjuje se i da je nezadovoljavajući nivo poštovanja ljudskih prava lica sa mentalnim poremećajima iako je „poboljšano“ poštovanje ljudskih prava u psihijatrijskim ustanovama.
Između ostalog, ne postoje uslovi za ranu detekciju i intervencije u slučajevima povišenog rizika za psihozu. Takođe, nedovoljno su razvijene službe za detekciju ranih razvojnih poremećaja, njihovu terapiju i pružanje ranih intervencija.
Kad je reč o mladima, nedovoljan je broj službi za pružanje pomoći adolescentima sa problemima mentalnog zdravlja.
Otuda su i preporuke stvaranje centara za mentalno zdravlje u zajednici, zatim započeti postepeno smanjivanje broja postelja u velikim bolnicama i broja korisnika u ustanovama socijalne zaštite, kao i vršiti kontinuiranu edukaciju izabranih lekara i drugih zdravstvenih radnika.
Mentalni poremećaji predstavljaju veliki javno-zdravstveni problem, kako u svetu, tako i u našoj zemlji, navodi se u dokumentu. Pojavljuju se u ranom dobu, obolelima je narušen kvalitet života, veliki su ekonomski troškovi po društvo zbog skupih bolničkih troškova lečenja, oboleli su često nezaposleni, smanjena im je radna sposobnost itd.
Па не бих се баш сложио са насловом текста.Текст је апсолутно тачан.Свака част Dr.Bisi, она је мој Dr.Haus, za sve, pa i moj akutni anksiozno-depresicni poremecaj. И психијатри су нам добри, само је у Србији, мањим градовима то стигматизација, срам, и отићи, код психијатрице, а људи пију пуно лекова, на своју руку, деценију и јаче.Не могу сами, са што мање лекова.
Meni se cini da se mentalnim poremecajem naziva sve sto iskace iz okvira shvatanje prosecnog coveka.
Ako je neko previse pametan, intelektualan sposoban, mastovit, hiperaktivan, onda je na udaru prosecnih jer ga proglase za ludaka.
Danas ludaci koji unistavaju covecanstvo i zemlju, vazduh i vodu svakog normalnog coveka koji im se suprostavi proglase za mentalno bolesnu osobu da im nebi mrsio konce.
Pune psihijatrijske klinike pametnih ljudi i pun svet ludaka koji slobodno setaju smeskajuci se cinicno svakom normalnom bicu.
Psiholozi sami jos nisu uspeli definisati sta je ustvari ono sto deli pametnog od ludog i zbog cega i kako covek dozivi odredjene dusevne lomove.
Ne postoji definicija za ludilo sem sto se u medicini bolest vodi pod sifrom.
Mnogi su samo zato sto su drugaciji (ne ludi, nego drugaciji, otvoreniji), proglasavani za mentalno labilne, oduzmu coveku sposobnost upravljanja sa svojim zivotom unistavajuci tako cele porodice.
Sve dok medicina ne prihvati cinjenicu da je duh taj zivotvorni deo coveka i da duhovna bolest nije bolest tela pa ih lece antidepresivima, nece biti napredka u lecenju mentalnih bolesnika.
mali je broj udruženja koja se bave mentalnim zdravljem“. Проблемима менталног здравља не баве се „удружења“, него тачно дефинисане медицинске службе. Проблеми из области менталног здравља су добро познати, поступак прецизан (остаје само да се поштује), а из те области постоји огромна стручна литература која већ обимом обесхрабрује површне духове. Тек усвојени закони вероватно наговештавају пропаст – на пример, прича како су трошкови хоспиталног лечења превелики, па се зато нагласак ставља на дневне болнице, разна саветовалишта итд , па се траже „решења“ у континуираној едукацији кадра из „прве линије“, раном препознавању и упућивању. Није то тако лако, као што изгледа некоме у министарству који никада није држао слушалице у рукама и радио с људима на терену. Треба имати у виду да велики број лекара, како младих тако и старијих, бар према светским увидима, заузима „антипсихијатријски став“ и већ од почетка има дубоку унутрашњу одбојност према свему што подразумева психички поремећај. То не може да се измени. Ја сам лично имао таквих колега, који тај свој став нису крили, већ су га наглашавали и што је још горе, примењивали; треба рећи да су они у осталим областима били веома добри, чак одлични. Установа има довољно, њихове капацитете не треба смањивати него повећавати,лекова у области депресије и сродних болести има доста, врло разноврсних, али у области схизофреније прилично су застарели и много оскуднији. Причу да су људи растројени јер су „тешка времена“ треба одбацити, или бар веома критички примити, времена су увек тешка, на свој начин, а људи прилагодљиви, и више него што би требало, тако да страда више њихов морал, а не душевно здравље. Тзв „велике психозе“, схизофренија и сл. имају прилично постојану инциденцу (број новооткривених случајева годишње) која се не разликује много у различитим земљама и друштвима. Слично је и са олигофренијама, разним облицима ретардације. Такође треба размислити и о „осавремењавању“ поступка према оболелима – говорим првенствено о поштовању права пацијента приликом упућивања на болничко лечење. Имао сам много случајева да их на пријему у болницу питају хоће ли, или неће!!! Они, разуме се, неће. Онда их врате кући, па направе чуда – инцесте, убиства, запале кућу, угрожавају околину, један је одсекао уши свом псу и појео их (релативно скорашњи случај, предмоје пензионисање). Боље да им се пруже добри услови живота, пре свега хигијенски у самим установама (грејање, храна, чистоћа, лекови) него што се демагошки и празноглаво манипулише људском несрећом.