Lekcija za srpsku elitu

0
445

10.-2-1Seća li se neko šta se dogodilo sa „Avala filmom“? Bilo je to pre svega dva meseca. Ne, gotovo niko se u današnjoj Srbiji toga ne seća. Zašto građane Srbije nije briga za sudbinu „Avala filma“?

Ubedljivu većinu u našem društvu uopšte nije briga za „Avala film“. Zapravo, Zašto ih nije briga ni za istoriju naše (jugoslovenske, pa srpske) kinematografije, niti za stanje u kom se nalazi naša kultura?

U dramatičnom obraćanju javnosti naš proslavljeni reditelj Goran Marković je rekao: „Današnji dan je pobeda tajkunskog lobija nad onima što je stvaralo istoriju srpskog i jugoslovenskog filma. Već koliko sutra, taj spomenik naše kinomatografije će nestati po onoj istoj logici po kojoj je ukinut i poslednji dinar koji je ova država davala za svoj film. Neka im je na čast“. Kulturna baština jedne zemlje otišla je u bescenje, a da se za tim, u istoj toj zemlji, niko nije ni okrenuo.

Da li je ovo pobeda „tajkunskog lobija“ ili poraz svih nas? Jedan u nizu poraza svih onih ljudi kojima je do države stalo. Tajkuni, pod tim ili nekim drugim imenom, postoje u svakom sistemu. Sa što manje muke pokušavaju da zarade što više. Nije problem u tajkunima, njih je bilo i biće ih u svakom istorijskom razdoblju, u svim državama na svetu, već u opštoj depresiji i apatičnosti srpskog društva. Da je srpsko društvo diglo svoj glas, stalo u odbranu „Avala filma“ i naše kulturne baštine, ne bi postojao tajkun koji bi to mogao da savlada, niti vlast koja bi tako nešto mogla da ignoriše.

Istina, naše filmadžije i deo kulturnih delatnika su pokušali da probude uspavanu javnost, ukažu na ozbiljnost problema i posledice svega. Avaj, njihovima apelima gotovo se niko nije odazvao. Pretpostavljam, već će se naći pojedinci koji će drvlje i kamenje osuti po narodu. Poslednjih decenija se u delu naše javnosti odomaćila nakaradna interpretacija teze o „palanačkom duhu“, prema kojoj Srbi takvi kakvi jesu i ne mogu biti preterano zainteresovani za „visoku kulturu“. Prema ovoj školi mišljenja, takvi kakvi jesu, Srbi su predodređeni da čine genocide, etnička čišćenja i uzrokuju stalne ratove u komšiluku. Međutim, da bismo shvatili šta se u našem društvu dešava i sagledali razmere katastrofe u zemlji, nužno je da jednom prestanemo da prebacujemo odgovornost na narod. Taj isti narod živi teško, pod pritiskom, već pune dve i po decenije, radeći po nekoliko poslova za bedne nadnice, boreći se protiv mnogobrojnih nepravdi i neistina. Nemamo pravo da mu bilo šta zameramo. Nedavno je Mustafa Nadarević lepo opisao kako narod živi, rekavši: „ovo nije život-ovo je test izdržljivosti“.

Odgovornost za stanje u zemlji i društvu nije na narodu. Već na eliti. Elita, ma kako ovaj pojam definisali i šta pod njim podrazumevali, se svih ovih godina ponašala neodgovorno. Bilo je tu puno konformizma, sračunavanja koje je stavove isplatljivije braniti, vođenja logikom nezameranja većima i moćnijima, a malo iskrenosti i hrabrosti. Zbog toga, prethodnih deceniju i po možemo okarakterisati kao vreme nesposobnosti da sagledamo kuda idemo. Srpska elita je podržavala privatizacije nekadašnjih industrijskih giganata, kada se društvena imovina krčmila u bescenje; ćutala je kada su sakrivene iza parole „Evropa nema alternativu“ vladajuće garniture rasturale pravni poredak zemlje za račun tuđih interesa; osim časnih izuzetaka, nije uopšte pokazala da je briga za dešavanja na Kosovu. Nemački pastor Fridrih Martin Nimeler je pisao tridesetih godina HH veka: „Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao; jer nisam bio komunista/Kada su zatvorili socijaldemokrate, ja sam ćutao, jer nisam bio socijaldemokrata/ Kada su došli po sindikalce, ja se nisam pobunio; jer nisam bio sindikalac/ Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni“.

Zajedno sa bugarskim kolegom Kalojanom Metodijevim pokušao sam da u jednoj raspravi dođem do pojma kojim bismo opisali današnji ideološko-politički obrazac. Došli smo do odrednice „neoliberalni fundamentalizam“. Šta se pod tim podrazumeva najbolje je opisao DŽordž Buš mlađi, kada je u inauguracionom govoru podvukao: „Dolazim da uspostavim slobodu, bili vi spremni ili ne“. Umesto liberalnog principa da svaka moć mora počivati na pristanku, u neoliberlanom fundamentalizmu se moć iskazuje kontinualnim nametanjem rešenja koja se na kraju moraju usvojiti. Bezalternativnost neoliberalnog puta i nedovođenje u pitanje onih stvari koje su proglašene za vrhovne istine, neke su od glavnih karakteristika ovog poretka. Zbog toga je i demokratski sistem kompromotivan, pošto institucije ne služe zaštiti interesa građana, koji ih kroz poreze i doprinose i finansiraju, već izgradnji novog poretka kroz koji će biti štićeni interesi nedržavnih aktera, korporacijskih identiteta i krupnog kapitala.

Neoliberalni fundamentalizam ubrzava procese slabljenja moći države i rastakanja tradicionalnog društva, koristeći za to najraznovrsnije mehanizme. U Srbiji, konkretno, to su i ubrzana privatizacija i zatvaranje svih onih industrijskih kapaciteta koji im nisu trebali, i uspostavljanje novog sistema kroz usvajanje „odredbi evrozakonodavstva“, i teritorijalno sakaćenje proglašavanjem Kosova za nekakvu državu, i ponižavanje svih nas kroz primoravanje da sve te „nove realnosti“ prihvatimo. Na kraju, došlo se i do kulture. Kako rasturiti jedan narod, njegovo istorijsko pamćenje i tradiciju, ako se ne zatre njegova kulturna baština?

Svaki fundamentalizam je loš. Kao što su u istorijskim koridorima zalutali nacionalizam i komunizam, tako je sada zalutao i liberalizam. Posledice svega što nam se dešava su već strašne. Verovatno je, biće još gore. One su se mogle sprečiti da smo bili sposobni da sagledamo kuda idemo i gde će nas sve ovo dovesti. Da smo uspešnije branili naše privredne kapacitete pred neoliberalnim glodarima, ne bi bio napadnut politički sistem i preko njega sve ostale sektorske politike; da smo bili istrajniji u odbrani interesa našeg društva i zemlje u sektorskim politikama, teže bi došlo do teritorijalnog sakaćenja zemlje (ne bi bilo nikoga da legitimizuje novi status tzv. Republike Kosovo); da smo čvršće nastupali u kosovskim pregovorima ostalo bi manje prostora za napad na našu kulturu.

Ukoliko je deo naše kulturne elite želeo da odbrani „Avala film“, onda je morao da počne sa tim mnogo ranije, oglašavajući se oko drugih tema. Tada bi i narod više verovao eliti, pa danas ne bi bio nezainteresovan pred pretnjom da istorija naše kinematografije jednostavno nestane. Da se ranije nije ćutalo, danas bi sve bilo drugačije.

Sada, prosuto mleko se ne može vratiti. Iz svega se mogu izvući neke pouke. Ako danas srpska elita nauči nešto iz svega ovoga, sutra će biti drugačije. Jer, borba protiv fundamentalizma se ne može ograničiti na jednu temu, niti voditi na jednom frontu. Ta borba je sistemska i, sve su prilike, potrajaće.

Dušan Proroković

Izvor: Fond Strateške Kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime