Lekoviti patriotizam

0
307
FB stranica Spiritual guerilla / Foto: printscreen

Kada bi se o Srbiji sudilo samo na osnovu jarosnih ili rezigniranih komentara na društvenim mrežama i drugim medijima – a čija se moć da formiraju opšte mnenje ne sme zanemariti – stekao bi se utisak da je u pitanju devastirana, sirotinjska u ekonomskom i kulturološkom smislu, periferna prćija serijski biranih samovoljnih gospodara, što sve, dakle, svedoči o mentalnoj i moralnoj zapuštenosti njenih žitelja. Izgleda kao da je ocrniti i ojaditi svoju zemlju pitanje statusa i prestiža; ovo, međutim, ne treba shvatiti kao samokritično posipanje pepelom koje osvešćuje i opredeljuje na akciju; kritičari obično već svojom „objektivnom“ pozicijom isključuju sebe iz ma kakve odgovornosti za uočeno stanje; naprotiv, „misleći svet“ poziva se na bekstvo, dok oni nedostojni i treba, i hoće, da potonu u živo blato svoje žalosne otadžbine. A ona je – primitivna, prljava, zagađena i nepopravljiva.

Kratak izlet koji smo nedavno preduzeli bio je očigledna demonstracija neosnovanosti takvog mišljenja. Putem, nailazi se na nepregledna kukuruzišta i polja koja se žute suncokretom, lepo uređene šljivike i jabučnjake, prekinute tu i tamo po kojim buntovnim stablom džanarike; ili kakvom livadom sa još svežim otkosima, divljakama koje niču duž međa i ničije zemlje, pokazujući kako život sam od sebe buja ako se u tome ne ometa. Nigde divljih deponija ili smeća, čak ni hartijice pored puta. Kuće, s brigom obojene toplim nijansama, cveće koje se preliva iz betonskih žardinjera, čak i dirljivo, u svojoj neobrađenoj potrebi za lepotom, gipsano labuđe i čopori lavova; jednako dirljive etno-kuće koje su, u najboljoj slici folklorizma, nakićene drvenim točkovima, suvim tikvama, ćilimima svih tradicija i poljoprivrednim alatkama svih podneblja, i sa obaveznim lokalcem u vunenom džemperu (na trideset i kusur stepeni), koji sa usrdnim zanimanjem zagleda pridošlice, a da vam taj pogled nije neprijatan. Stolovi su zastrveni obaveznim kariranim platnom ali se služi i „ceđena“ i turska – ne „domaća“ ili „kuvana“ kafa. Domaćini predusretljivi i prijatni, riba netom maknuta iz ribnjaka u koji se može gledati dok se ruča, roštilj ukusan i preobilan za razmažene bezglutenske stomake.

Da Vas podsetimo:  Spamerske priče i Pandorina kutija

Prirodnjački centar u Svilajncu moderan, drži lepu meru između informativnosti i zabave; tehničko i naučno osoblje izuzetno ljubazno, toplo, obavešteno – a momak koji nam meri temperaturu na ulazu obučen kao da je sad izašao iz nekog prestoničkog kafića; samo iskreno osmehnut i bez prezrive i nadobudne emanacije „rođenog Beograđanina“ (koji bi jamačno primetio da se „autfit“ mora menjati kad je već postao dostupan palanci). Drevna Manasija brekće pod navalom turista, jer je praznik; ali su se i ljudi koji nemaju kud „preko“ setili da se i u neposrednoj okolini ima šta videti. Despot Stefan, čiji je Beograd, čija je Manasija, koji je pod mermernom pločom, sa freske nas gleda neprekinuto vekovima, čije „Slovo ljubve“ ne razumevamo u gimnazijama, a evo se današnja gimnazijalka popela hrabro na kulu i bira najbolji ugao za „selfi“. Da, NAŠ je, i njen, i vaš, i moj, i neka bismo se vraćali njegovoj zadužbini uvek i u sva doba. Pred prodavnicom, otegao se red za manastirski med i sapune. Niz drum, žene iznele domaće džemove, med u saću, sirupe od zove, drenjina, kupina, nane. Košnice i livade, šume koje bruje zrikanjem i cvrkutom slatkoglasnih žitelja. Resava žubori, na Lisinama gužva, ali smo cunjali duž slapova gledajući kako se sunce ljeska i treperi. Deca su po prvi put pila vode tu, sa izvora, u neverici da li se to može uopšte. Ni ovde, nigde papirića ili opuška, pa nam bi žao i da uzberemo struk–dva nane. Ponećemo njen miris, miris ljubavi, miris našeg, u nozdrvama i srcima, put Beograda. Dok naši saputnici na „sulji“ tragaju za zmijama, majemo se po napuštenoj vodenici, uz priče o vampirima, naćvama, dramima i kamenom žrvnju. Tegoban je hleb bio, nismo mi jedini i poslednji patnici na svetu.

Da Vas podsetimo:  Grci i masoni protiv Miloša Velikog

Po povratku, čitamo kako su alavi preduzetnici seoskog turizma i hotelijeri napumpali cene smeštaja do uvredljivosti, pa mislimo; nije li i to kakva kazna za zaborav, nebrigu i prezir kojima smo svoju zemlju nagrdili? Nije li to kazna za oporost prema svojoj zemlji koja se razvila do antipatriotizma, ili, kako se to često kaže – autošovinizma?

Može li jedna zemlja opstati ako se ne voli? Kako je to patriotizam postao prokaženo osećanje, i usled čega? Ne ulazeći u teorijske pojedinosti, zadržimo se za sada samo na jednom aspektu: patriotizam znači nadilaženje ličnosti; on je nadindividualan. Stoga, reklo bi se da je stvaranje Jugoslavije, kao jamačno nadnacionalnog projekta – ali takođe zasnovanog na kolektivitetu – nije štetilo patriotskom sentimentu koliko moderna atomizacija, solipsizam, racionalizam, pozitivizam, materijalizam, konzumerizam i individualizam. Dirkem je smatrao da je kolektivna svest entitet posebnog reda, i da ona transcendira pojedinačan život u tom meri da ju je smatrao i osnovom religioznog osećaja. Uistinu je čovek, bez transcendencije sopstvenog fizičkog postojanja, nemoćan i obezvređen. U savremeno doba naviknuti smo na apoteozu ličnosti, individualnosti i nezavisnosti, zaboravljajući ne samo da smo društvene životinje, nego i da posedujemo sposobnost empatije, prevazilaženja ličnog interesa, nesebičnost, uzajamnost, željeno zajedništvo – a ove sposobnosti omogućuju začetak, transmisiju i kontinuitet kulture. Danas, čujemo konstatacije poput – „Šta JA imam od Kosova, manastira, Srbije, spomenika…“ , sugeriše se odricanje od onoga što je temelj kulturnog i nacionalnog identiteta, jer nam sve to, i ovaj identitet sam, šteti. U čemu nam šteti? U globalizatorskoj uravnilovki! Nada da globalizacijski procesi predstavljaju olakšanu komunikaciju među različitim kulturama i poboljšanje života u ekonomskim i socijalnim kategorijama – ne samo da se izjalovila, nego se pretvorila u sopstvenu tragičnu suprotnost. Globalizacija nas zapravo, svodi na nevezane, neukorenjene monade u službi krupnog kapitala, koji jeste nadnacionalan; i devastacija ili satanizacija nacionalnih identiteta posledica je nadnacionalnog karaktera savremenog kapitala.

Da Vas podsetimo:  Eto može…možemo sami sebi

Otuda, patriotizam ima i kulturološki, ali i socijalni smisao; i predstavlja delatni način otpora rastakanju i sopstvene, i drugih kultura, a u dubljem smislu, i čovečanstva uopšte. To, naravno, podrazumeva kritički odnos prema sopstvenom narodu i kulturnom nasleđu, a ne njegovu negaciju ili uništenje; u tome je naročito važno imati pošten odnos prema vremenu i okolnostima u kojima su određeni elementi materijalne, socijalne i duhovne kulture nastali. Ne smemo nikako njihove vrednosti svoditi na naš današnji globalni društveno-ekonomski sistem i stanje duha – jer ćemo doći u opasnost da ništa, sem onoga što donosi golu i neposrednu materijalnu korist (a propos: za koga?), neće proći to sito. U ovom smislu jednako je talibansko pustošenje Palmire sa #blacklivesmatter uništavanjem „rasističkih“ spomenika… ili nastojanjem jednog lokalnog naučnika da se „Uroš i Mrnjavčevići“ uklone iz čitanki.

Uostalom, istorijsko pamćenje i razumevanje kultura treba da bude zalog da se vredno sačuva, a zlo ne ponovi.

Šta JA imam od toga? Imam privilegiju da sa mnom ne počinje ni svet ni kultura, već da sam zatočnik (a ne zatočEnik) porodične, lokalne, nacionalne i svetske baštine, koju ću čuvati i unaprediti koliko je u mojoj moći, poveriti svojim potomcima, nastojeći da svet mnome ništa ne izgubi, a potencijalno, dobije, nakon što ga fizički napustim. Za to je neophodna svest o tome da moj život ima nadlični i duhovni smisao; jer, ako se svede na postojanje u naporu da se postigne isključivo stanje prijatnosti, i da ništa osim i preko toga ne postoji, onda, uistinu, život – i nema smisla.

Izvor: Stanje stvari / Fejsbuk stranica Spiritual guerilla

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime