Lelek za poslednjom barikadom

0
405

Niko je neće spomenuti dalje od vesti, mada je mnogo više od toga!

barikada
Malo ko će zažaliti za njom, osim onog naroda koji ju je zidao kao jedan od poslednjih spomenika srpskog postojanja na Kosovu.

Možda je sasvim pogrešna paralela, možda je i sramotno da upoređujem, ali ta barikada na ibarskom mostu, koja razdvaja Mitrovicu na srpski i albanski deo, pala je nalik tolikim srpskim grobljima koja su satrta i zatrta širom Kosova i uzduž Metohije.

Groblja su bila smiraj umrlima, ovaj nezgrapni “Stounhendž“ bio je nekakav smiraj živima, a ne puka divljaština, kubici šljunka i tone cementa…

Noći sam proveo na njoj. Na svih 17 barikada koje su tada, uz blagoslov Beograda, postavljene kao primitivni otpor nadirućem zlu u jurišu na šaku slobodne grobne srpske zemlje.

Tadić ih je amninovao, sokolio te nesrećnike da svaka kuća uzida po kamen iz temelja u taj srpski zid plača, pa ga se odrekao, pa ih se odrekao, gledajući na Kosovo i Metohiju tek preko ramena Mikija Rakića i Borka Stefanovića. Vireći iza njih ko stidljiva seoska mlada.

Toj istoj barikadi hodočastili su današnji predsednik i premijer, i tada sam bio dole, kada je majstor iluzije Aleksandar Vučić prkosno stao nogom na prve metre nezgrapne brane ludilu koje je pretilo s one strane mosta, a Toma ni toliko.

Narod im je verovao, a oni su u tom vrelom letnjem kosovskom danu delovali kao da ćutke, smernim i pokornim korakom, prilaze poslednjoj svetinji do koje se moglo, preko koje se nije smelo i koja se morala braniti, kao krajputaš naroda koji je ostavljen da postrada za njihove parole i jeftini ćar.

Bila je to masovna grobica vere, ideala i primisli da je svaki kamen istrgnut iz temelja kuće Srbina rešenog da ostane i opstane.

I bila je to – najružnija tvorena na kugli zemaljskoj, ali sasvim sam ubeđen vidljiva s visina, onih na koje smo imali pravo i na kojima nas je bilo jednako kao i pod zemljom. Na zemlji ponajmanje.

Ova je bila i Gračanica, i Dečani, i Bogorodica Ljeviška, i Samodreža, i Arhangeli, isrbi-barikade-ojacali-barikade-kosovska-mitrovica-1328585176-103651 Zočište, i Devič, i Patrijaršija, sve to više nego gomila istovarenog besa i prkosa na prilazu mostu, koji zadugo, nažalost, neće spajati ljude.

Mnogo pre nje padali su zidovi srpske vere da to jesu međaši Srbije koje brane krstovi i ikone na njima i pokliči vlastodržnih pozadinaca s međurečja Save i Dunava.

Da je Srbije, ko što nije, ovo ne bi bila vest, puka i bezlična, već tužbalica barem, molebni dan, klepala i zvona bi tukla da ožale svetinju jer nije barikada tek tovar šljunka i tone cementa – već nezgrapna zadužbina naroda koji se zarekao ni korak dalje, a danas još jedno zatrto groblje vere u laž i lažove, kojima je bila samo govornica.

Prvima za pad, drugima za let, jednako podmuklo i bezosećajno za ljude koji su betonsku nakarad čuvali da je sutra utemelje u državu, u slave, krštenja, sahrane…
Sada, zbraniće i ovako plitak i krvavi Ibar, jug će seiriti jer međaša više nema, osim tamo gde ih oni razrežu i postave.

Taman toliko kamenja fali u srpskim grobljima, nebrojeno više u zatravljenim bogomoljama, zakorovljenim selima, zapapraćenim zaseocima…

Da je pravde, Tadić i njegova falanga, Nikolić i njegovi jurišnici, trebalo je prvi pijucima da udare po barikadi, makar predstavili to kao veliku investiciju u Srbiju, početak kakvih radova koji će nas odvesti putem popločanim „dobrim“ namerama. Znamo kud taj put vodi…

j mitrDa je ljudskog u njima, zorom je trebalo da udare na svoju laž i simbolično okrnje reči skuplje od života koje su uzvikivali uz huk podmuklog Ibra, ali…
Kosovo i Metohija je njima što i jesenje lišće što prevaljaju Ibar, Drim, Sitnica, Lab, Bistrica pećka i prizrenska…

To naroda dole je onaj sitniš koj nemaš gde u pocepan džep, zato barikada, o tugo, jeste tek nemušta i štura vest…

Zato ovako budalasto i naričem nad najgrđom hrpom okamenjenog Srblja i armature pobodene u Srbiju, kao krstače u plitke humke junaka na mestima gde su pali…
Morao sam da je ožalim, jer znam koliko je Beogradu trebala ta barikada, a koliko je tim nesrećnicima značila!!!

Bila je to poslednja „svetinja“ do koje se moglo bez bojazni, pratnje, ćutnje i zaziranja.

Bila je Devič, Gračanica, Zočište, Samodreža, Dečani, Patrijaršija… svima koji nisu mogli do njih.

Od juče je samo zabran u plitkom i podmuklom Ibru, dalje se jednako ne može…
Samo, trebalo je sačuvati po kamen za svakog od mesija koji su „poklonički“ stali pred nju.

Ne da ih podseća, nema na šta – sećanja su se odrekli.

Da ih žulja…

Mihailo Medenica

dvaujedan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime