Pogledah minimum bodova učenika koji su upisali školu u kojoj radim.
Za četvorogodišnje profile prosek 63 poena. Taman pomislih da se obradujem, kad me iskustvo lupi po ušima. Da je sve normalno, imali bi verovatno 43. Znači, opet od septembra po desetak đaka u svakom odeljenju koji od engleskog jezika znaju štampana slova latinice. Nakon osam godina učenja. A onda ćemo se čudom čuditi što nam zemlju vode ljudi stručni samo za hvatanje krivina i lov u mutnom. Negujemo prolaženje na foru, a posle se zgražavamo.
Šta li radimo, čemu li se nadamo, da mi je znati.
Da li će neko ponovo da razmotri tu nametnutu i naređenu popustljivost u osnovnoj školi? Da li će nekome pasti na pamet da smanji broj đaka u odeljenju, smanji obim gradiva, precizno propiše mehanizme ocenjivanja napretka (i proveri njihovo sprovođenje), zaista naći načina da se radi na ostvarivanju standarda koji su za sada mrtvo slovo na papiru?
Da li smo stvarno učinili uslugu osnovcu koji se provukao i umesto zaslužene jedinice dobio bednu klimavu dvojku? Sve što smo mu time poručili jeste da se može provlačiti do kraja školovanja. Da je jednom ponavljao, možda bi shvatio da ipak mora malo i da se potrudi.
I dalje navijam za testove posle šestog razreda nakon kojih škola određuje da li je đak za gimnaziju, stručnu školu ili zanat. Kakve želje učenika i roditelja, kakvi bakrači! Opšta razmaženost na sve strane, zbog koje su nam u srednjim školama vezane ruke. Trećina svakog mog odeljenja ne može nimalo da prati nastavu, a predajem atraktivnim četvorogodišnjim profilima, kao što su finansijski i poslovni administratori. Ovi drugi osim engleskog jezika izučavaju i poslovni engleski jezik kao poseban predmet. Radi se o profilu koji osposobljava učenika da posle stručne škole potpuno „vlada“ kancelarijom. Mora biti veoma pismen, komunikativan, snalažljiv, organizovan. Takvih je u proseku pet u odeljenju od 30 đaka.
S druge strane, od mene će se očekivati da sa njima obnovim gramatiku iz osnovne škole (čitaj: predajem ko da se nikada ranije sreli nisu), da tu gramatiku nadogradim složenijim konstrukcijama, da proširim rečnik onima koji ne znaju sami da formulišu najjednostavniju rečenicu i da, pre svega, radim na jezičkim funkcijama, finesama, formalnom i neformalnom jeziku.
Kad pogledam šta je propisano, odmah da vam kažem – ja ću svoj posao moći korektno da uradim sa trećinom odeljenja, trećina će lebdeti negde između, a trećina treba da ponavlja bar zbog mog predmeta (tu obično dođe i matematika, jer su to dva predmeta kod kojih se svako novo gradivo oslanja na prethodno i gde se rupe u znanju najskuplje plaćaju).
I šta ja sada da radim? Da u startu dignem ruke od onih koji znaju samo štampana latinična slova? Da mi otpadnu ruke od pisanja nekog IOP-a za svakog od njih? Da me bude baš briga za ono što je propisano i da ih osposobim da kažu da su gladni, žedni, pitaju koliko ovo košta, gde je bolnica? Kako da im to ocenim kad je opis dvojke u Pravilniku o ocenjivanju pravljen za učenika koji je u osnovnoj školi ponavljao jer nije učio, a on dobio dvojku, pa čak i trojku ako mu je falila za uspeh? Ili da ih pustim da svi ponavljaju, pod uslovom da mi to prođe na veću? Da li da mi potpišu na početku prvog razreda izjavu da nikada neće raditi negde gde će im trebati i strani jezik? Što je najgore, znam da će većina raditi neki petnaesti posao, ali neko drugi je propisao da moraju i engleski da uče u školi. Nisu đaci krivi. Nisam ni ja.
Da li da ih grupišem u neki deo učionice i dam im da crtaju cvetiće i prave panoe, dok ja radim sa đacima sa kojima se može raditi gradivo za srednju školu? Ne mogu, jer se gnušam pravljenja panoa za dvojku.
Da li to ikoga brine u ovoj državi ili da pustimo konferenciju za novinare i čujemo kako nam je dobro?
Videh negde da kolege predlažu inicijativu da u osnovnim školama nedeljni fond za strani jezik bude tri umesto dva časa. Na stranu to da ne možeš povećati fond jednom predmetu, a da ne smanjiš drugom. Na stranu i to da li je urađena procena da će trećina časova više doneti trećinu uspeha više (to što to deluje logično ne mora da znači i da je tačno).
*****
Nema nama boljitka dok tetošimo osnovce, dok svako ko upiše mora i da završi, a da onda sa nacifranim uspehom bira u koju će školu.
To zaista mora da se promeni!
Razumem da su roditelji naši prvi saradnici i da se od njihovih poreza isplaćuju naše plate. Međutim, izbor srednje škole ne sme biti samo želja roditelja i njihove dece. To što imaju dovoljno bodova za željenu školu kod nas ne znači ništa, jer u većini slučajeva ti bodovi ne odgovaraju realnom znanju i sposobnostima učenika. I svi to znamo, i niko ništa ne čini da se to promeni. Roditelj nije stručno osposobljen da proceni mogućnosti i sposobnosti deteta. Bezmalo svaki misli da je njegovom detetu mesto u fudbalskoj reprezentaciji, a ono ne ume ni da šutne loptu. Kad se roditelj pita, svako dete treba da bude astronaut, svako je prepametno i talentovano, a nije.
Škola je postala radijska emisija „Čestitke, pozdravi i želje“.
Nemam ništa protiv. Nek vam bude.
Ali mi onda ne namećite gradivo koje sa većinom đaka ne mogu da obradim i opise ocena koje ne mogu da poštujem pri ocenjivanju osim ako ćete mi dozvoliti da svake godine imam po dvadesetak ponovaca.
O trogodišnjim profilima ne smem ni da razmišljam!
Premijer pljampa o dualnom obrazovanju, a niko mu nije rekao da skoro da nema učenika koji je trogodišnji profil upisao zato što ga to zanima, već zato što nije mogao da upiše ništa drugo.
Za takve bih uvela dvogodišnje srednje škole, gde bi od opšteobrazovnih predmeta imali samo srpski jezik, da umeju da se potpišu i pročitaju reči OPASNO, OPREZ, ISKLjUČI MAŠINU U SLUČAJU DA … Mimo srpskog, pravac kod majstora da učiš zanat, pa ako na kraju dobiješ majstorsko pismo – dobiješ. Ako ne, mora neko da radi i na mešalici, mora neko i da čisti ulice i nosi džakove, a za to ti škola ne treba.
U međuvremenu ćemo se igrati škole, ispisivati divne izveštaje koji veze s mozgom nemaju i pravićemo se da smo danas jedno od najnaprednijih društava u Evropi, iako smo bili na rubu propasti.
Tako će pisati na papiru, a papir trpi sve!
Ljubinka Boba Nedić
ljubinkabobanedic.blogspot.rs
