Let iznad kukavičijeg gnezda

0
825
Foto: printscreen

Sve više znam da bilo koji detalj u srpskom danu, ispunjen vlasti čoveka, nosi dijagnozu diskusije o propasti ili izgubljen dah nad tom propasti.

Zaobići loše ili lošeg postalo je nemoguće. Čak i mogućnost da se čovek izvuče iz živog blata, većeg je uspeha nego zaobići loše i lošeg.

Na bilo koju stranu dana da se ,,poleti,, ka obavezama i potrebama, uvlači se strah da će se naići na potureno kukavičije jaje. 

*** 

Nešto pre osam ulazim na Polikliniku. Liftom odlazim na sprat gde mi je zakazan pregled kod plastičnog hirurga.

Za pultom sedi žena srednjih godina, bez belog mantila, sa mobilnim telefonom u ruci. Zadubljena u kucanje poruke znane njoj. Smireno stajem kraj ruba pulta i u ruci držim uput. Ne spuštam na pult jer nisam sigurna da li je medicinska sestra ili neko iz branše ko ne radi za pultom već se tu našla iz nekog razloga. Ne želim da joj smetam i da joj se obratim jer mi je nepoznata njena uloga za pultom. Iz ogranka kulture čekam da mi se sama obrati.

,,Da,, izlazi kratko iz nje.

Ne reagujem. Nisam spoznala da se time obratila meni jer me nije pogledala već je i dalje kucala poruku i gledala u teleon. 

,,Čekam,, bila je druga reč koja je izašla iz nje.

Pomislila, sa simpatijom, ,,Izgleda se baš zanela u kucanje poruke pa piše i priča,,.

Podiže glavu, gleda kroz mene i tek tad mi se direktno obraća ,,Ako vi imate vremena ja ga nemam da čekam da kažete šta ste hteli,,.

Preskočim njenu ,,profesionalnu,, glupost i kažem joj ,,Imam zakazano kod plastičnog hirurga. Kome treba da se javim?,, i pruzam joj uput.

Pre je izvukla uput iz moje ruke nego što sam ja stigla do neke sredine izmedju nje i mene da joj ga pružim. Spušta ga kraj sebe i kaže ,,Doktor će kasniti sat-dva. Na odelenju je. Sedite i čekajte,,.

Javlja se stariji čovek i kaže ,,Ja imam za 7 h zakazano. Mislio sam da je zakazivanje da se nebi čekao ni doktor ni pacijent,,.

Odgovara mu ,,Kad se vratite kući onda mislite. Ovde samo treba da čekate i da se ne stvara pometnja,,.

Izmedju nje i njega je sigurno oko 20 godina razlike. Ta razlika je nije sprečila da mu se s poštovanjem obrati, kao što je ni njeno radno mesto nije sprečilo da se kafanski ponaša.

Nalazim slobodno mesto da sednem i sebi govorim ,,Dobro došla u novi dan i vladajući primitivizam. Pripremi se da čekaš doktora oko dva sata pa onda još toliko dok pregleda sve pacijente koji su pre tebe zakazani…i ne pitaj se čemu svrha zakazivanja,,.

Vreme teče, pa kao da se isteklo ponovo vraća i iznova teče. Gubljenje stpljenja počinje oko mene da se uspinje i prepliće kao bršljen oko točka. Da bih našla mir počinjem da brojim od 100 pa unazat. Naidjem na misao da sam negde pročitala da su prvi znaci šizofrenije brojanje u sebi, kako napred, tako i nazat. Odustajem od brojanja. 

Želim da nadjem neke lepe misli u sebi i sačuvam mir, jer ako ga izgubim uznemiriće mi se srce a cenim ga, lekovi za njega su luksuznog iznosa pa sam prinudjena zbog toga da cenim umorno srce u meni.

Čekaonica postaje sve manja, sa sve više pristiglih, zakazanih ljudi. 

Počinje prozivanje zakazanih. Jedan pacijent se zadrzava oko nekih 30 minuta. Računam ako je prvi pacijent zakazan za 7 h a ja za 8 h, već sam trebala biti prozvana. Vreme teče, niko me ne proziva. Gledam u sat i izračunavam da čekam već 5 čas.

Smirujem sebe da uskoro moram biti prozvana. Trudim se da ignorišem vreme čekanja i razmišljam da li će mi se izaći u susret da intervencija bude zakazana kad započne prolećni raspust.

Prozivaju me. Srpski mentalitet se oglašava u meni ,,Konačno,,…i zbog tog ,,konačno,, postaje nevažno koliko sam čekala sa tačke A da stignem to tačke B. Boli me taj sindrom srpske ,,ovce,, koja i na ražnju kaže ,,Ma nema veze,,.

U ordinaciji sedi doktor i medicinska sestra našminkana jačinom koja priliči noćnim izlascima. Kao dve mumije pogledali su u mene. Pozdravljam ih i trazim mesto gde ću okačiti kaput. Mačkarada u liku medicinske sestre mi se obraća ,,Da li možete da se ubrzate, doktro čeka?!,,

Govorim u sebi ,,Ignoriši,,.

Sedam na stolicu pored doktora i spuštam na sto uput koji mi je sa pulta dat kada sam bila prozvana.

Gospodin specijalista gleda u papir i pita me ,,Šta je vaš problem?,,

Učtivo odgovaram ,,Piše vam u uputu, kako je napisano na latinskom ne mogu vam na latinskom odgovoriti,,.

Čita, bar sam tako mislila i pita me ,,Gde se to nalazi?,,

Odgovaram mu ,,Na glavi,,.

,,Opišite mi kako to izgleda,, obraća mi se sa pogledom na uputu koji i dalje drži u ruci.

,,Moja glava je tu ispred vas, pa bih vas zamolila da sami pogledate da vam nešto pogrešno ne opišem,, odgovaram mu svesna da sam dobrovoljno ušla u njihovu lakrdiju. Da bih zaustavila želju za obračunom odlučila sam se za lakrdiju.

Gospodin specijalista se odlučio da ustane i da pogleda. Razgrtao mi je kosu kao da traži vaške u njoj dok su te izrasline na mom temenu vidljive kao i vojvodjanska bundeva koju na ravnici odmah uočimo.

Počinje sa elaboratom opisa onog što treba da se odstrani sa mog temena. Pomislila sam, pošto se zaneo u opis kroz svoju stručnost, da sve to što izgovara upućuje sestri a ne meni.

,,Da li partite šta vam pričam, ništa ne govorite?,, izlazi iz doktora rečenica koju odvaja od elaborata izlaganja i shvatam da se meni obraća.

Pomeram polako glavu da bih oslobodila kosu iz njegovih ruku da bih mogla da ga pogledam ,,Izvinjavam se, nisam shvatila da ste sve ispričano meni uputili,,.

Seda za sto i pita me ,,Da li vam odgovara januar ili februar da zakažem intervenciju?,,

Zbunim se na način kao kada nas neko iznenada probudi iz dubokog sna i pita ,,Koji je danas dan?,, pa počnem brzinom da proveravam samu sebe da li ispravno mislim da je sad mart mesec. Nalazim sigurnost u sebi da ispravno znam da smo u mesecu mart i ljubazno se gospodinu specijalisti obraćam ,,Oprostite, sada je mart mesec, zabunili ste se,,.

,,Znam ja da je mart mesec. Govorim vam za termin sledeće godine,, odgovara mi već nervoznim tonom.

Ponovo se trgnem kao da sam još jednom iznenada probudjena, jer sam utrnuta u satima čekanja na drvenoj klupi razmišljala samo u pravcu da intervencija bude u aprilu kad počne prolećni raspust. Bez mogućnosti da u svom tonu sakrijem šok progovaram ,,Molim???…da li se vi šalite samnom?,,

Kao da sam dirnula u osinjak počnu da zuje njegove reči kroz sklopljene rečenice čime je pokušao da mi ,,objasni,, zašto ne može pre. Zuje njegove reči bez početka i kraja, bez smisla i ubedljivosti da me ubedi u ono što je govorio i što kao objašnjenje nisam ni pokušala da ulovim, kao što ni rukom ne bih krenula da uhvatim jednu od pčela koje su izašle iz košnice.

Kako još nisam izašla iz njihove lakrdije, tako sam se naglas nasmejala i rekla ,,Doktore, pa na ovo vaše izlaganje bi se nasmejala i dečica sa posebnim potrebama. I oni bi shvatili šta se nalazi iza brda…a iza brda se nalazi da ove benigne izrasline ubacujete u sledeću godinu i tako primorate vlasnika tog benignog da odustane od maratonskog čekanja na drzavnu hirušku intervenciju i da se odluči za privatnu kliniku. I vi, kao i ja, znate da pacijent više ne sme da čeka duže od 30 dana na neki pregled ili intervenciju,,.

,,E baš da vidim ko će vam zakazati pre!!!,, obraća mi se sigurnim tonom kao što nam se sa malih ekrana obraća supermen na čelu države…,,Potpišite ovde i izjasnite se za januar ili februar,,…pruža mi olovku.

,,Zadržite olovku, hvala na prvoj ljubaznosti koju sam dobila. Neću ništa potpisati a neću se ni sa vama nadmetati da bih vam pokazala ili dokazala da ću naći način da mi se zakaže u roku od 30 dana. Kada bih se odlučila na to nadmetanje sa vama ponizila bih sebe, tačnije raju kojoj pripadam…tačnije dala bih vam na vrednosti,, odgovaram mu kroz smeh, jer smeh je bio jedina zdrava nemoć u meni…dokaz meni da raja još ima zdravog soka u sebi.

Tajac. U vazduhu se sudaraju moj smeh i prigušen bes gospodina specijaliste i medicinske sestre.

Ustajem i uzimam svoj kaput sa čiviluka.

Veselo se okrećem prema doktoru, pružam mu kaput uz ljubaznost ,,Molim vas, hoćete mi pridržati kaput da obučem?,,

Poskakuje na stolici, već jarko crven u licu, i nekako mu se to crvenilo lepo uklapa sa zelenom odorom na njemu ,,Da li se vi to sprdate samnom?,,

Oblačim kaput a talas smeha se podiže u meni ,,Predpostavila sam, pa se nisam ni iznenadila, ako u vama nisam našla specijalistu plastične hirurgije, fer odnos doktor-pacijent, odgovornost prema tituli koja vam piše na pločici koja vam stoji na dzepu odore, kako u vama da nadjem dzentlmena.?,,

,,Eto, posle ovakvog pacijenta ja nisam više za rad,, čujem njegove reči kad sam došla do vrata. Okrenem se i vidim da se žali sestri.

Susrećem se sa njenim besnim pogledom, protkan gadjenjem. Namignem joj i ljubazno kažem ,,Uvek ostanite u ćutnji, kad već svoj posao ne radite kako treba…tući će vas pacijenti…ja neću…meni ste oboje kao cirkus Kolorado…pošto vam se doktor požalio na pacijenta, recite mu da tu žalbu okači mačku o rep…i da, recite mu ako se meni još jednom rečenicom obrati pre nego izadjem iz ovog cirkusa, istući ću ga…njega hoću, ako ne veruje neka me isproba…ne zbog zloupotrebe poziva da bi privatnoj praksi uputio još jednog pacijenta, već zbog djaka sa posebnim potrebama za koga sam zadužena, i koga sam ostavila koleginici na čuvanje a za njega je traumatično ako ja nisam kraj njega u školi…uputom sam obmanuta i uzaludno sam izgubila sate čekajući pred lakrdijom a verovala sam da čekam savesnog plastičnog hirurga,,.

Okrenula sam se ka vratima, par sekundi stajala pre nego što sam ih otvorila. 

Iza mene je ostala tišina a ispred mene beznadje i nemoćna istina da je svaki dan u Srbiji gnezdo sa jajetom kukavice.

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime