Lezilebovići, trutovi i eksperti za ubijanje (ne)radne osmočasovne dosade u Ministarstvu prosvete

0
4401

Jedan provincijski nastavnik je odlučio da izvede mali „eksperiment“, a sve u cilju da dokaže da su srpske prosvetne vlasti, počev od Ministarstva prosvete, do školskih uprava i prosvetnih inspekcija, potpuno nezainteresovane za svoj posao i da, zapravo, takve državne službenike, od trenutka kada zasnuju radni odnos u ili pri MPNTR, treba posmatrati kao ljudi koji su u penziji od prvog svog (ne)radnog dana.

Foto: www.educationnews.orgTo jeste, zaposliti se u Ministarstvu prosvete, znači otići za sledećih 40 godina u zemlju Dembeliju i prepustiti se samo radostima i uživanjima koja su im data na dar o Boga (ili naroda). Iako ništa ne rade, svakog meseca dobijaju apanažu od koje mogu da žive sasvim lepo. Jedino što im ostaje kao muka, jeste obaveza da dolaze na posao i izležavaju se u kancelarijama punih osam časova svakoga radnog dana. Pošto održavanje zgrada koje Ministarstvo ima u glavnom gradu i u gradovima širom Srbije užasno mnogo košta (voda, struja, grejanje, telefon, internet i silan papir koji oni, osim u toaletima, koriste i za štampanje beskorisnih uputstava, smernica, anketa i sličnih „radnih“ zamlaćivanja) bilo bi daleko ekonomičnije da svi zaposleni u Ministarstvu, školskim upravama i inspekcijama odu na plaćeno odsustvo na nekoliko decenija – zapravo, do odlaska u penziju.

O čemu se radi?

Naime, nastavnik iz jedne seoske škole, za opkladu i iz ličnog hira, napisao je pismo i poslao ga na brojne adrese u Ministarstvu prosvete. U tom pismu žalio se na bezakonje u osnovnoj školi u kojoj je zaposlen. Tvrdio je da su u postupcima koje je vodio i vodi protiv škole, na strani škole protivzakonito angažovani advokati. Uz to je još dodao, kako je nepravdom doveden u veoma tešku materijalnu situaciju, da mu se uzimaju parnični troškovi zbog izgubljenih sporova koji prelaze sume od nekoliko stotina hiljada dinara. Budući da je time njegova egzistencija i egzistencija njegove porodice dovedena u pitanje, „požalio“ se republičkim prosvetnim vlastima, da nema drugog izbora, osim da nekako okonča svoj mučni život.

Zapravo, nastavnik je „zapretio“ da će, ukoliko Ministarstvo prosvete ništa ne preduzme u navedenom slučaju, doći pred zgradu Ministarstva prosvete u Beogradu i tamo, u znak protesta, izvršiti „ritualno samoubistvo“. Uradiće to tako, što će se, u znak revolta i opomene, javno spaliti. Ni to mu nije bilo dovoljno, pa je dodao, da će to svoje „samospaljivanje“ izvesti tako što će sve biti prenošeno preko socijalnih grupa, a putem Fejsbuka – i uživo!

Nastavnik je bio svestan da bi ga to moglo koštati posla, jer nakon takvog „samoubilačkog“ pisma, bilo bi logično da prosvetne vlasti reaguju istog časa. Nastavniku sa samoubilačkim idejama, sigurno, nigde na svetu, ne bi bilo dopušteno da radi s učenicima. Momentalno bi bio odstranjen. Otuda je bilo prirodno da se očekuje, da će ga prosvetne vlasti momentalno poslati na vanredni lekarski pregled i oglasiti nesposobnim za rad sa decom. Potom bi sledio otkaz… onako kako to ide po Zakonu o radu. Ipak, tada je razmišljao, nalazi se, tu negde, na korak do penzije, pa ga otkaz ne bi posebno deranžirao. Jedino zbog čega se malo brinuo, jeste činjenica da bi bio odstranjen s posla kao „potencijalni samoubica“, a takav završetak svoje nastavničke „karijere“ teško bi mogao objasniti i svojim najbližim, a kamoli okolini, koja jedva čeka da nečim „začini“ svoj tužni i jalovi život.

Da Vas podsetimo:  Aleksandar Šapić predstavio ljude koji će biti na listi SPAS-a na izborima 2020. godine

S druge strane, pomenuto pismo je poslao i stoga, što je bio ubeđen, da se zbog njegove najave „samoubistva“ niko u Ministarstvu neće ni počešati.

I tako je i bilo. Bio je potpuno u pravu, njegov dopis nije izazvao nikakvu reakciju u službama ministarstva, a, nije isključeno, da to niko nije ni pročitao.

Pismo je poslato u februaru ove godine, na sve relevantne adrese, počev od ministra Šarčevića, republičkog inspektora, pa do šefova drugih službi u Ministarstvu. Otada je prošlo više od pola godine, a na takvo „suicidno“ pismo, do dana današnjeg, nije bilo nikakve reakcije. Nastavnik je bio strpljiv, iako stalno (svakodnevno) u iščekivanju da prosvetne vlasti „po njega dođu“ i učine ono što bi u sličnim situacijama bilo normalno da se učini, to jeste – udalje ga iz školskih prostorija.

Pošto do danas, ni nakon pola godine od tog „samoubijanja u pokušaju“, niko od onih, koji su zaduženi za normalno funkcionisanje rada prosvetnih ustanova, nije mrdnuo ni malim prstom (osim što je možda, ako je to iko čitao, neko od njih pomislio: „Pa, ubij se, šta čekaš!“), više nije bilo nikakvog razloga da nastavnik posumnja, da njegov „eksperiment“ nije bio krajnje uspešan i da nije dokazao da u Ministarstvu vlada lenjost, nerad, javašluk i krajnja nezainteresovanost za onaj posao za koji su zaduženi i za koji ih narod plaća sa svoje grbače.

Eto, takvim činom nastavnik je nedvosmisleno potvrdio (dokazao) da su u Ministarstvu prosvete zaposlene pogrešne osobe, lezilebovići i trutovi kojima mozak odavno ničemu ne služi, odnosno, tamo se nalaze „glavonje“, kojima je jedino važno da se najedu, napiju (o tuđem trošku, svakako) i da se u privlačnoj, a obezduhovljenoj sredini i intelektualnoj močvari hedonistički (o)brljugaju.

Nastavnik je, na kraju, rešio je da o takvom rezultatu svog „oglednog suicida“ obavesti javnost putem socijalnih mreža, a možda i putem nekog medija – a posebno, da o svemu tome obavesti prosvetne radnike i sindikate u obrazovanju. Svakako, on ne gaji nadu da bi ovaj njegov „izveštaj“ mogao posebno da uznemiri bilo koga u srpskoj učmaloj kolektivnoj (ne)svesti, jer na umrtvljivanju i specijalnoj dresuri nastavničkog kadra radi se sistematski, decenijama.

U Srbiji režimi se katkad i smenjuju, ali, kada je u pitanju sfera obrazovanja, cilj je uvek isti: da se u školama uposle oni nastavnici koji neće biti u stanju da utiču na razvoj kritičkog mišljenja kod učenika, a za činovnike u prosvetnim vlastima biraju se oni koji ništa ne znaju i koji, u zgradi u kojoj trenutno rade, ne bi bili sposobni da obavljaju ni posao portira.

Da Vas podsetimo:  "Auto-put" za našeg predsednika

Otuda, kaže naš nastavnik „samoubica“, ne treba nikako da nas čudi da na čelo prosvete u Srbiji uvek dolaze ljudi nezreli u psihičkom, fizičkom, pogotovo u emotivnom smislu ili oni koji se teško snalaze u gregarnom smislu i u racionalnoj komunikaciji. O društvenoj (moralnoj) odgovornosti tu nema smisla ni da se govori. Uglavnom se za ministra prosvete biraju „najgori od najgorih“ ili, tačnije, „najnesposobniji od nesposobnih“. Zapravo, prosvetne radnike treba ponižavati na sve moguće načine, jer samo ponižen i uplašen nastavnik može sutra proizvesti podanika koji će režimu biti po volji.

Pa čemu onda ovakvo objavljivanje rezultata ovog „samoubilačkog“ eksperimenta? Ako ni zbog čega drugog, ono, možda, da se konačno shvati da se u prosvetnim vlastima Srbije nalaze ne samo nekompetentni ljudi, nego (da još jednom naglasimo) i oni krajnje nesposobni i nezainteresovani za svoj posao, za koji su, nažalost, plaćeni iz državne (narodne) kase. Oni su specijalno probrani i oni nisu u stanju da se užive u bilo šta, što se nalazi van vidokruga njihove lične požude. Takvi ljudi (ili, pre, trutovi) na obrazovni sistem, od malih nogu, gledali su kao na neprijatelja, jer su njihovi roditelji, uglavnom, morali da založe lični „autoritet“, da bi im obezbedili diplomu i „besplatan hleb“ za „samostalan“ život.

Treba li uopšte trošiti reči na ministra prosvete, koji se detinjasto naljuti i „pokupi svoje krpice“, kao neka „gorda“ devojčica u vrtiću. Čovek se nalazi na mestu ministra po „preporuci“ onoga koji ga je tu postavio. Od njega bi trebalo da polaze samo inicijative u pravcu poboljšanja efikasnosti obrazovnog sistema Srbije. Iskreno rečeno, on u tom smislu nešto pokušava da čini, ali krajnje nevešto, jer za razbijanje okoštalog birokratsko-neradničkog aparata potrebno je mnogo više hrabrosti, odlučnosti i ličnog autoriteta.

(Pre)osetljiva duša: ministar Šarčević

Možda da uzmemo za primer „vrhovnog“ republičkog inspektora (sasvim slučajan izbor, jer i drugi su potpuno isti), odnosno, trenutnog šefa Odeljenja za inspekcijski nadzor. Čovek je završio Filozofski fakultet – nastavnik je istorije. On u svojoj biografiji navodi da je radio kao nastavnik u osnovnim i srednjim školama u Beogradu od 1987. do 1998. godine, a potom je uleteo u „bubanj“ Ministarstva prosvete. Od tog doba on samo menja fotelje u Ministarstvu: bukvalno, čovek je stručan za sve! U stvari, taj čovek nije stručan (sposoban) ni za šta, a to je i dokazao time što je i dalje zaposlen u Ministarstvu. On ni za šta nije nadležan, i to je jedini odgovor („za to sam nenadležan“) koji on ume da pruži stranci, koja mu se obrati zbog nekakvog problema. Takav bled, bezličan, nikakav, savršeno se uklapa u onu sliku režima, koja traži poslušnost, nerad i omutavelost u svim segmentima i u svim aspektima obrazovnog sistema Srbije.

Da Vas podsetimo:  Vanredno stanje – uputstvo za upotrebu

I kakve veze ima istorija sa inspekcijskim nadzorom? To bi bilo kao kad bi vozaču autobusa dali avion na upravljanje. Što onda u školi jedan nastavnik muzike ne bi mogao da drži časove istorije? Neko će kazati, pa on kao načelnik ima pravni tim kojim rukovodi? Ali, da bi uopšte neko mogao da rukovodi nekim sektorom, on bi o onom čime se taj sektor bavi morao da ima ozbiljna znanja.  A ovde se nastavnik istorije bavi čisto pravnim pitanjima! I neko se čudi što on ćuti i ne meša se u svoj posao? Pa kako da se „meša“ u nešto o čemu pojma nema, a nema ni želje da to nauči. Pa, pobogu, zar je lud da sad uči kad mu se sve ovako divno „namestilo“! Kad će onda živeti!?

Zato se i ne treba čuditi da pored ovakvih prosvetnih vlasti može neprimećen da ostane čak i „nastavnik samoubica“. Da li bi se pored ovakvih činovnika Ministarstva mogao provući i drugi nastavnici sa sličnim, ili još gorim i opasnijim mentalnim poremećajima? Vrlo je moguće. A kako je to moguće? Pa, moguće je tako što dopise prosvetnih radnika (ili bilo kakve dopise od strane roditelja i dobronamernih građana) u Ministarstvu prosvete niko ne čita, ili ih samo, poput nenadležnog republičkog inspektora, prosleđuje drugim službama, a ove trećima, dok to sve ne završi u nekoj kanti za otpatke.

A, zapravo, bacanjem pisama, koja stižu u MPNTR, njihovim ignorisanjem i nečitanjem, čitav obrazovni sistem se dodatno unazađuje, zanemaruje se stvarnost, tako da oni, koji bi trebalo da popravljaju taj osnovni i najvažniji (ključni) mehanizam srpskog društva, svojim neradom nanose nove štete, uopšte ne obraćajući pažnju na rasklimatana srpska obrazovna kola, koja škripe, raspadaju se, jedva se kreću onim „reformskim“ putem, koji, reklo bi se, nikuda ne vodi, koji je bez cilja i bez odredišta.

Uostalom, ukoliko prosvetne vlasti uopšte ne reaguju na najavu samoubistva (oni nisu mogli znati šta potencijalni samoubica uistinu misli, niti su mogli pretpostaviti da je tu reč o običnoj provokaciji), već prepuštaju takvog nastavnika sudbini, a što je još gore, ostavljaju takvog nastavnika da i dalje da radi sa decom – tada se može pretpostaviti kako odgovaraju na druge predstavke nastavnika i građana, one koje nisu ni izbliza toliko alarmantne i koje ne zahtevaju promptno reagovanje.

D. Gosteljski

koreni.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime