Licemerje i ironija „braće u Hristu“

0
1254

Nema ničeg odvratnijeg, nepoštenijeg i bezdušnijeg nego kada neko počne napad na vas (sa sve vređanjem i ličnim udarcima ispod pojasa) sa onim pritvornim: ”Brate u Hristu”.

Nije slučajno licemerje jedan od najgorih grehova, upravo zbog te đavolske pritvornosti i jedva skrivene ironije upućene onima za koje se, tobože, ”brine” pošiljalac ovakvih poslanica.

A odmah uz to idu, u paru, i ”sujeta/gordost”, koje umeju da, zajednički, i one najtalentovanije i najduhovnije očas posla ”izglobe” i zauvek odvedu na stranputicu čistog egoizma, nastalog iz stare gnostičke ideje o sopstvenoj savršenosti i bezgrešnosti.

Danas svedočimo poplavu ovakvih dušebrižničkih, ”zabrinutih” i ”vraćanju u pravu veru” navodno namenjenih, propagandnih pamfleta.

Svako iole pismen, svako ko je pročitao makar onaj osnovni kurs veronauke za decu, svako ko se ”brine o stanju u srpskoj Crkvi”, a ko je, na svoju nesreću, poverovao užasnim klevetama otrovno usmerenim protiv naših arhijereja (na čelu sa Patrijarhom Srpskim, gospodinom Irinejem)… u mogućnosti je da vežba svoje amatersko (ali oštro) pero na onima koji se mole za njegovu dušu i duhovnu dobrobit čitavog našeg naroda.

Nažalost, ali je tako! Ne od juče, ali nikada ovako masovno i beslovesno.

A glavni objekat ove ”brige” i licemernih napada (sve ”zbog brige za veru”) je Srpska Pravoslavna Crkva, koju ovi opadači i hulitelji namerno i najčešće svode na troslov ”SPC”, kao da je reč o nekoj firmi.

Za ne poverovati! Da oni što sa sobom nose (od stalne upotrebe već iskrzane) molitvenike, bezbrojne ikone Hrista i Bogorodice, arhangela i svetitelja, i obavezne drvene krstiće na grudima – napadaju svoju Crkvu i svog patrijarha upravo demonskom mržnjom?!

Šta oni čitaju kad otvore svoje molitvenike, koga vide i čime se vode u životu (što uključuje i ponašanje prema sveštenicima i svojoj braći i sestrama u Hristu) dok celivaju svoje ikonice, na šta ih podseća časni krst koji ponosno nose na svom srcu…?

Ko se to zapravo, zmijoliko sklupčan, krije ispod svih ovih svetih reči, slika, simbola i predmeta, i u svesti ovdašnjih raskolnika i jeretika tragično menja njihovo autentično značenje u neko sasvim mu suprotno, nepravoslavno i antihrišćansko?…

Skoro sam imao priliku da se još jednom (po ko zna koji put) uverim u ovo o čemu vam pišem. Reč je o tekstu što javno i žestoko protestvuje protiv objavljivanja mog eseja na službenom sajtu Srpske Pravoslavne Crkve (usput vređajući i nju).

Da Vas podsetimo:  O Bunjevcima – Srbima katolicima

Iza gromopucateljnog, retoričkog uvoda pomenutog teksta (Uvaženi, Preosvećeni, Vaše preosveštenstvo, Brate u Hristu…) počinje tiha reka tobožnjeg poštovanja. To za početak.

Pa ja, tako, postadoh, u ovom – protiv mene uperenom i klevetničkom tekstu – ”izuzetno obrazovan, veoma rečit, nesvakidašnje načitan, neverovatno dobro obavešten” (uz, opet, ono izgleda neizbežno: ”Brat u Hristu”), da bih, vrlo brzo, postao sve suprotno tome – neka vrsta najgoreg među najgorima od svih Srba. I to samo zato što smatram Njegovu Ekselenciju dr Darka Tanaskovića ”najmudrijim i najrodoljubivijim srpskim diplomatom”; što podvig srpskog dela mešovite Komisije (koja se bori sa Hrvatima oko tumačenja prave uloge A. Stepinca) tumačim kao ”priliku da nešto važno kažemo na ovu temu pred međunarodnom javnošću”; što ne sporim ”ovlaštenost Srpske Pravoslavne Crkve da oformi ovakvu Komisiju” i tako krene u borbu prsa u prsa sa svojim i našim vekovnim protivnicima; što mi ne pada na pamet da zahtevam ”javno pokajanje” arhijereja naše Crkve zbog svega i svačega (od tobožnjeg ”blagoslova sečenja šest vekova starih Hrastova-Zapisa” i protokolarnog prisustva na državnim svečanostima, preko uobičajenog repertoara na temu ”ekumenizma” i ”promene Tipika”, pa do navodnog ”blagoslova potapanja nemanjićkih manastira u Srbiji” i ”davanja ordena Svetog Save” ovima, nepoželjnima, a ne onima, poželjnima).

A dilentatizam i šarlatanstvo autora ovog pamfleta se dovoljno pokazuje kroz jednu samo naiugled ”sitnicu”, kada on spori jezik kojim je napisan i objavljen zvanični, protokolarni zaključak i službeno saopštenje mešovite Komisije srpske i hrvatske strane (na temu Stepinčeve kanonizacije), tvrdeći da to nikako nije moglo da bude pisano na italijanskom i da to, tako, ne može da bude original pomenutog dokumenta. Po logici malog Đokice, to je ”nelogično i nemoguće”, ali, gle, u realnosti se upravo tako zbilo. Tako da se njegova ironična opaska o ”sopstvenoj neinformisanosti” pretvara u realni opis jednog od mnogih problema u vezi njegovog pisanija i pokazuje kao istinita…

Ali, šta njega briga za nekakvu ”istinu”?…

Naravno, tu se neizostavno koristi i sasvim lični napad (na temu mog fizičkog izgleda, ali onako diskretno, da se licemerna ironija ne pretvori prerano u otvoreni cinizam), i počinje se sa najžešćim zamislivim napadima na Crkvu i, posebno, ”beogradsku Patrijaršiju” (gorim nego da je reč o ”Peščaniku”, ”Ženama u crnom” ili ”Fondu za humanitarno pravo” Nataše Kandić).

Da Vas podsetimo:  Ne Ćirilica, već Srbska Azbuka!

Metod retoričkih pitanja i samouverenog otkrivanja tople vode se smenjuje sa insinuacijama, poluinformacijama i tehnikom ”napad je najbolja odbrana” (po pitanju raskolničkog otpadništva od Srpske Pravoslavne Crkve onih koji su, očigledno, uzor i pokrovitelji razljućenom piscu ovog propagandnog, anticrkvenog članka).

Tu sad kreće i najzanimljiviji deo ove poruke poslate na adrese Kabineta Njegove Svetosti, Patrijarha Srpskog; Svetog Arhijerejskog Sinoda; članova mešovite Komisije ispred SPC; članova Informativne službe SPC; portparola SPC, Njegovog Preosveštenstva Irineja, vladike Bačkog.

Autor meni nepoznatog imena (možda i pseudonima) – koji neću ni pominjati ovde, da se ne bi ostvario prvi i, u stvari, najvažniji cilj pomenutog M. T. – ni manje ni više, već doušnički smerno upućuje iste one koje je sve do tada napadao i vređao, ukazujući da ni on, niti drugi vernici u Srbiji nemaju nikakve obaveze prema ovakvim ”arhijereticima” u odeždama episkopa i patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve – NA NEKI MOJ INTERVJU (dat na Radio Serboni od 26. juna ove godine) u kome se ja osvrćem na to kako smo se mi, veterani srpske nacionalne borbe, branili od svojih posebno ostrašćenih i uvredama sklonih mrzitelja tokom devedesetih.

Ništa manje, već je (uz sam tekst) priložen i iskopirani link sa već nameštenim početkom tog dela mog intervjua (u četrdesetom minutu istog), da isti oni koje autor ovog pamfleta ne poštuje ”ni za suvu šljivu” i smatra ih jereticima – ipak vide ”s kim imaju posla” i, ako je moguće, smesta revidiraju svoj previše otvoren stav prema jednom tako sumnjivom licu.

”Zna se, bre, ko je Dragoslav Bokan” (M. T. najviše voli da koristi moje inicijale DB, bez tačke između, sa podrazumevajućom insinuacijom) i šta tu ima on da bude zaslužan poverenja onih koji su jedan njegov tekst, zamislite samo, postavili na službeni sajt Srpske Pravoslavne Crkve?!

Tako se to radi sa ”Bratom u Hristu”, uz elegantno podsećanje na devedesete, uz ono bezobrazno i klevetničko ”Brat DB (pardon, Dragoslav)”.

Da Vas podsetimo:  Manastiru koji čuva neželjenu i bolesnu decu potrebna hitna pomoć!

A onda veliko, srceparateljno-licemerno finale čitavog ovog otužnog rituala: nekoliko ”Oprostite…”, pa ono cinično ”Praštajte, molim Vas, meni grešnom” i ”S Bogom budite” našeg razbrata-u-nekom-Drugom-a-ne-u-Hristu, ove pokondirene tikve (jedne od mnogih) nadobudnog tumačenja Kanona, Dogmi i ”dozvoljenih poteza” naše Crkve (vezane u ludačku košulju, po ovakvom poimanju stvari, bez ikakvog prava, ovlaštenja i slobode).

Da nema tih povremenih, ali upornih, udvoričko-ironičnih obraćanja, sve bi ostalo na nivou ko-zna-kog-po-redu, već uobičajenog napada na Crkvu od strane onih koji su je napustili i pokušavaju da sablazne što više preostalih, i dalje vernih u svetosavskom stadu.

Ali, ovi zlobni ”počasni” dodaci sve prevode u neki mnogo mračniji žanr, bliži onim adskim dubinama čistog zla (i s njim povezane pokvarenosti) – u nešto što, dok čitate, izaziva osećanje jeze i mučnine zbog takvog bezobrazluka i (malo je reći) nevaspitanja.

Meni je, priznajem, lako da pretrpim ovakve napade (garnirane i obaveznim denunciranjem), jer sam ih do sada mnogo puta preživeo, ali mi je žao onih među u veri neutvrđenim i lakomislenim čitaocima ”Stanja stvari” ili ”Borbe za veru”, gde je, na sramotu ovih glasila, objavljen ovaj beslovesni, očajnički i neuspeli pokušaj onemogućavanja odbrane Jedne, Svete, Saborne i Apostolske (Srpske Pravoslavne) Crkve od podmuklih napada sa svih strana naše odavno još obezbožene džungle.

A kad smo već kod stvarnog stanja stvari i istinske borbe za veru:

Neka Bog sačuva duše onih što, nepripremljeni, čitaju takve tekstove natopljenim otrovom Stare Zmije u svakoj rečenici i misli (u njima onako lukavo i licemerno prisutnim).

Ja se nikada neću igrati onim jevanđelskim ”Brate u Hristu”, ako zaista nisam prožet tim osećanjem ljubavi za svog bližnjeg.

Izvrtanje i zloupotreba toga je direktna hula na Duha Svetog, tako omiljena čitavoj jednoj grupi naših obezboženih i duhom i dušom poremećenih savremenika.

Neka im se Bog smiluje i da im priliku da iskreno pokaju svoje grehe i vrate se u okrilje svoje Srpske Pravoslavne Crkve!

Autor je pravoslavni misionar (nesklon držanju lekcija) i aktivni učesnik u „borbi ideja“ u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi

Dragoslav Bokan

www.stanjestvari.com / Fejsbuk profil Dragoslava Bokana

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime