Ljubav s neprijateljem ili komplikovana jednostavnost

0
554

2015-02-13_064106Veoma je jednostavno biti srećan – zabeležio je indijski književnik i filozof Rabindranat Tagor – ali problem je u tome što je izuzetno teško biti jednostavan. I zaista, kada bi čovek hteo da bude „jednostavan“ i kada ne bi sebi bespotrebno komplikovao život, svet bi izgledao mnogo lepše i bio bi daleko srećnije mesto za življenje. Zapravo, postoji nešto iskonsko, nagonsko u ljudskom biću, nešto što ga tera da na kraju mora da pokvari sve što je ranijim velikim trudom i stradanjem izgradio. Nesporno je da je ljudska vrsta ostvarila neverovatan tehnološki i civilizacijski napredak u poslednjih stotinu godina. Takav skok u poboljšanju uslova života i rada teoretski je trebalo da dovede do stvaranje jednog drugačijeg čoveka – čoveka (visoke) kulture. Umesto toga, čovek se pretvorio u kulturnog simulanta, daleko goreg od onoga kojeg je nekada pominjao Zigmund Frojd; ili pre, preobratio se u kulturnog dripca, čiji su prohtevi postali veći nego ikada ranije.

Ono što se događa danas u velikom delu sveta, oružani sukobi, ekonomski ratovi, političke „vrteške“ u stilu – samo pošteno pa ko koga prevari – gura celu planete u još jednu kataklizmičnu eru. Da li će proizvodne snage doći u potpuni nesklad sa proizvodnim odnosima i time dovesti do socijalnih nemira, koji će pripremiti teren za još jedan veliki (planetarni) rat? Zapravo, da se stvar ovde sasvim pojednostavi (iako čovek ne ume da bude jednostavan, kako gore reče Tagor), ključni problem ovog sveta jesu vlasništvo i pohlepa. Čovek hoće sve za sebe (ili većina ljudi je takva) i ne bira sredstva i način u ostvarivanju takvih (svojih) sebičnih ciljeva.

Ipak, kada se radi o jednom ograničenom društvu, pa i jednoj državi, egoizam ne mora da bude samo negativan i po sebi loš. Uređena i dobro kanalisana sebičnost uslov je napredovanja društva. To jeste, do željenog cilja može se stići samo radom, a bez rada društvo propada. Retki su ljudi koji vole da rade zbog samog rada. Većina onih koji tvrde da vole da rade uglavnom lažu i sebe i druge. Otuda, za rad je potreban jak motiv, a najjači motiv se nalazi u novcu, odnosno u onim materijalnim dobrima koji se mogu novcem pribaviti.

Da Vas podsetimo:  Roditelji i đaci bili u pravu – direktor Ljuba smenjen nezakonito

Onako kako pojedinci pokušavaju da za sebe prigrabe što više materijalnih vrednosti (objekata), slično čine i organizovana društva (države). Tu vlada neka vrsta kolektivnog egoizma ili egoizma zajednice. Zapravo, reč je o plemenskoj svesti koja prožima narod istog jezika, istih običaja, istog roda, a u konačnom, da saberemo, i istog imena. „Kulturno simuliranje“, kako vidimo, prisutno je na svim ravnima, kako u interpersonalnim, tako i u međunarodnim odnosima. Određena „civilizacijska dostignuća“ više služe za varanje naivnih, nego što se ona (barem u ovom trenutku) mogu primeniti za ostvarivanje nekog novog sveta razumevanja i blagostanja. Naime, i države su „kulturni simulanti“, baš kao što su to i „kulturni“ pojedinci. A ko se uhvati na mamac nekakvog novokomponovanog „međunarodnog humanizma“ i bajke o „završenoj istoriji“ i „večnom miru“, sam će biti kriv za vlastitu propast.

I tako, sve države sveta uglavnom gledaju svoj interes, osim, čini se, Srbije. Dok je drugi omalovažavaju, vređaju i pljuju, Srbija peva pesmu o „bratstvu i jedinstvu“. Kako drugačije objasniti činjenicu da na jednoj strani imamo udaranje u ratne bubnjeve, onako kako to neskriveno čini nova hrvatska predsednica Kolinda, uz pevanje ustaških pesama i pretnje da će Hrvati kazniti Srbe „i u Srbiji“, a da na drugoj srpski premijer odlazi na Kolindinu inauguraciju u Zagreb? Kako razumeti da srpska politička vrhuška ostaje nema na pretnje koje svakodnevno Srbiji upućuje Ejup Ganić, čovek koji je glavni krivac za teški ratni zločin nad Srbima u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu u maju 1992. godine kada su muslimanski teroristi ubili 42 vojnika JNA? I to je sve učinjeno u prisustvu UNPROFOR-a! Kako je moguće da Srbija mirno prihvati da bivši (odlazeći) predsednik Hrvatske Ivo Josipović upravo ovih dana dodeli odlikovanje baš tom pomenutom Ejupu Ganiću?

Da Vas podsetimo:  Policija sme da upotrebi elektrošoker na trudnicama i mentalno obolelima

Srbija je „velikodušna“ i ona neće učiniti ništa što bi moglo da „upropasti priliku da izgradi prijateljstvo i bolje odnose u budućnosti“ sa onima koji o Srbiji pričaju kao o Hitlerovoj Nemačkoj. Zar se sme prećutati okrivljivanje Srbije za sva zla na Balkanu? Zar Srbija zaista pristaje na to da bude označena kao „rušitelj Jugoslavije“? Da li je Srbija „okupator BiH“? Preko takvih optužbi, vređanja i ponižavanja niko normalan ne bi prešao? Da li smo onda mi Srbi normalni? U praksi je moguće od prijatelja napraviti neprijatelja, ali pokušaji da se od neprijatelja napravi prijatelj ne samo da su sizifovski posao , već se to graniči sa sumanutim idejama nekoga ko se više ne orijentiše valjano ni u vremenu ni u prostoru.

„Ima ljudi koji će želeti da svoje prijatelje pretvaraju u neprijatelje“, kaže (da li naivno ili prisilno) srpski premijer. Eto, hajdemo da ovde primenimo Tagorin „princip jednostavnosti“. Prijatelji se na Balkanu nikada ne pretvaraju u neprijatelje, jer u datom slučaju navodni prijatelj nikada nije posmatran kao prijatelj. Srpska je iluzija, reklo bi se, bezmerna: nemoguće je (barem u ovim istorijskim okolnostima) od srpskih neprijatelja, Hrvata i muslimana, napraviti prijatelje. A to što neko smatra, da je prijatelj nekome ko ne krije neprijateljstvo prema njemu, nije nikakva vrlina, već je to stavljanje štrika oko vlastitog vrata.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime