Srbiju je napustio Božidar Đelić. Imenovan je za izvršnog direktora navodno najveće investicione banke u svetu, „Lazard“. Zašto baš on? Nagrada za neki obavljen posao? Naravno. Dobili smo ga, sećate se, u paketu „demokratskih promena“, predstavljen nam je kao jedan iz grupe spasilaca srpske ekonomije, zvali su ih eksperti, čovek poreklom iz Srbije kojem je ista, pričao je, važnija od međunarodne karijere.
Prvih dana spavao je, i toga se sigurno sećate, na trosedu kod tetke. Jedino što smo uspevali da razaberemo iz njegove priče bilo je strašno, gotovo ludačko zalaganje za privatizaciju svega i svačega; samo privatizacija i ništa drugo, privatizacija po svaku cenu, spas se zove privatizacija – telalio je po Srbiji u horu sa još nekoliko identičnih likova. Imali su ista odela, identične cipele, iste laptope. Razlikovali smo ih samo po imenima koja nam, pre toga, ništa nisu značila. Jedne je doveo Đinđić, druge neko ko je stajao iza organizacije nazvane G 17. U međuvremenu se privatizacije po svaku cenu, kao koncepta, odrekao i njegov idejni tvorac, nobelovac Pol Krugman. Srpskim ekonomskim genijalcima, izgleda, to niko nije javio.
Upropastili su sve što im je palo pod ruku, bez izuzetka. Uništili su četiri najveće srpske banke (Beobanka, Investbanka, Jugobanka, Beogradska banka) a razlog je bio tehničke prirode; 90 odsto srpske privrede bilo je povezano sa tim bankama. Da bi se obavila „privatizacija“ banke su morale pod led. To je jedan razlog, drugi je otvaranje prostora za ulazak u Srbiju stranih banaka. I to je urađeno.
Ukinuli su – ti eksperti, bankari, finansijski stručnjaci – Službu društvenog knjigovodstva (SDK), po ocenama eminentnih svetskih stručnjaka gotovo savršen oblik poslovanja na relaciji privredni subjekti – država, samo da bi novopridošle banke uzele posredničku dobit koja je preko SDK išla u državni budžet.
Đelić je iz Srbije otputovao kao bogat čovek, bogat po evropskim merilima. Pre njega ovu, na duži period, izgleda, prokletu zemlju, napustili su ministri, savetnici, finansijski stručnjaci, eksperti čija smo imena već zaboravili, takođe basnoslovno bogati. Eno ih u Londonu, Švajcarskoj, Beču, Parizu, Americi. Obezbedili su materijalno i pra-praunuke.
Često susrećemo fatalistička tumačenja da za nas nema spasa jer se, eto, ne zna i nikada se saznati neće šta se, na primer, u poslednje dve decenije zaista dogodilo u Srbiji; u politici, privatizaciji, bezbednosnim službama, bankarstvu, ekonomiji uopšte… Netačno. Sve se zna, do najsitnijih detalja. Postoje dokumenta, izveštaji sa okončanih istraga, svedoci, bankarski računi… samo je pitanje hoće li se ikada krenuti u raščišćavanje, i u tom poslu ići do kraja. Istorijsko iskustvo kaže da neće. Srbija mora, ako hoće šansu da ostane živa, skupa sa Srbima.
Ratko Dmitrović
intermagazin.rs / Novosti
