Ljubomir Trojanović: Ćerki jedinoj!

1
1124
Foto: pixabay

Svi su ljudi prevareni, slabi i nemoćni. Nepredviđene stvari dese se odjednom. Posle njih nismo ono što smo bili. A nije isto ni ono iza čega smo se krili. Svako dočeka ono što mu je namenjeno, mada mnogo toga sami kreiramo. Sve odluke koje sam ja donosio bile su protiv mene. Davim se u vremenu, u kolebanju, u prepoznavanju suštine nesnalaženja. Da bi stigao do obećanog raja odabrao sam ovozemaljski put pakla. Vidim to po svojoj patnji, koja lagano i sigurno poništava moj život. Služio sam svima. Meni nije niko. Davao sam sve, a da nisam izgubio ništa. Ništa, osim života. Zbog toga sam gubio bitke ali sam dobijao svoje i tuđe ratove. Da potomcima ne bi ostavio greh, preskupo sam plaćao svaki ceh. Ko će platiti ovaj najskuplji, ostaje da se vidi. Neko će gorko da se kaje, neko da likuje, a neko da se stidi. Na kraju će sve da se isplati. Svetlost istine će svom silinom zasijati i svakog će obasjati. Pitanje je samo kada i ko će dočekati?

Zračak svetlosti se već pomalja i vešto probija. Stariji sin je vesnik njen. Ako se dan po jutru poznaje, veridbom mnogo svetlosti očekujem od snaje. Neka svima, pa i njima, milost Božja pomiluje lice. Neka im podari mnogo lepe i zdrave dečice. Krenuli smo domaćinski. Sve kako vera i tradicija nalaže i traži: prelomili pogače, razmenili rakiju, pričestili se vinom, obukli i okitili snaju, darove pokazali komšijama, prijateljima, rodbini, zakazali venčanje, ugovorili svadbeno veselje, obavestili kumove, pobratime, mladoženjskog, muzičare, kamermane… i sve je bez ijedne mane. Skupiće se svatovi. Novac će se naći. I veselo će biti u to sam siguran. Ali… ali postoji nekoliko praznina. Osećam i znam. Mnogi neće doći, ali neće i nedostajati. Jedino ona… ona zbog koje ću žalan sklopiti oči… zbog koje ću se možda gorko kajati…

Odlučio sam. Suočiću se sa njom kao sa Bogom. I ako se bojim nevolje, jer dobro znam zbog čega i to me razdire i kolje. A ne mogu drugačije. Ne mogu bolje.

Dolazi „Božić bata“. Ona neće doći. Neće njena zlatna ručica zakucati na naša vrata. Na svadbenom veselju neće zagrliti i zaigrati do brata… Vredi li pokušati?! Ko to može znati?!

Ustao sam noću, kao vampir, u pola dva. U glavi mi se već rađala ideja. Kod “Kurjaka” ću jedan primerak ispovedne novele oštampati. I pismo ću joj napisati. Na dnu pisma telefon. Plastični povez i korice u boji. Bog neka je ispred mene stvori da joj lično dam decenijske moje muke. Ne smem da pomislim šta ću ako se uplaši ili ustukne. Biće kako bude. Pismo ću u jednom dahu napisati. Ni jednu reč ne želim da promenim. Pronalazim novi notes i olovku. Uzimam naočare. Svi moji mirno spavaju. Tako su i dosad živeli. Ovom se mukom nisu opterećivali. Niko me neće ometati… Prolazi mi sve kroz glavu brzinom svetlosti. Najzad počinjem pisati:

“Drago dete, Bog mi je svedok. Nisam želeo da se sa ovim na ovakav način suočiš. Drugi su me na ovo primorali. No, svoj duševni mir ni po koju cenu ne gubi. To što mislim i osećam može ali ne mora biti istina. Odluči sama. Na odluku ću strpljivo čekati i neću te pritiskati. Ovaj teret moraš izdržati. Tvoj porodični status neka ostane isti, bez obzira na sve kako će nakon ovoga ispasti. I ako bude kako je napisano i ako ne. Ja sam oprostio svima sve. Oprosti i ti. Jedino tako možemo svi srećni živeti. Oni jesu i ostaće ti zauvek roditelji. Ako je istina da smo ti ja i moja supruga, zaista biološki roditelji, ništa ti ne tražimo. Ništa nisi i nećeš nam dugovati. Samo ćeš za tri predivna brata bogatija postati. Hoćeš li to, ti ćeš odlučivati. I bez obzira kako odlučiš i kako se sve završi, istina je samo jedna. A istina je da si voljena i da ćeš voljena uvek biti. Jedino te molim, ako ipak grešim, da mi oprostiš. A ako sam u pravu, da oprostiš roditeljima koji su te odgajali. I da budeš načisto, da ovo činim isključivo radi radosti istine i istinske tvoje sreće.”

Sledi svojeručni potpis i brojevi fiksnog i mobilnog telefona… i bojazan, da zbog njih, neće me razumeti ni ona… Na kraju sam u okvir naslov dopisao: “ĆERKI JEDINOJ”.

* * *

Za Badnje veče i Božić stiglo me je sve. Zbog bolesti jedva sam ustajao iz postelje. Ipak sam stavljao prst na vrelo čelo. Organski poremećaj nije organski. To predočih i izabranom lekaru i psihijatru. Psiha će me dokusuriti. Sa svojim se sumnjama moram izboriti. Moram se konačno sa njom izbliza telesno pogledati. A hoću li izdržati ili ću zaplakati?
Oba sam dana izlazio. Ni nju, ni njenog supruga, ni dečicu nisam oko crkve primetio. A i kako bih kada sam ko avet siluetom na nekoliko minuta zaokružio oko svetinje, da svetinju vidim, na dan sveti. A takvog me i ne mora videti. Više sam bežao, a da nisam znao. No, da sam ih sreo i tada bi joj rukopis dao. Ipak sam posle toga desetak dana odustao. Nisam ih tražio. Jedva sam se za injekcije odvlačio.
Svoju muku od sveta sam krio. Čak ni kumovima se nisam poverio. A oni, oni žive tik pored nje. Ko da moju brigu brine i bere?! Zar oni što su me u golim rukama golog držali i krstili?! Ne, neću to dopustiti! Ako saznaju njih će ova muka dokusuriti!

* * *

Skoro će mesec dana kako mi malaksalost ne prolazi, i imunitet, i snaga ne dolazi. Čudo nad čudima. U meni je, i ključ, i brava. Ne treba nimalo sudbinu prepuštati tuđim ljudima. Ustaću. Ako treba i puzaću. Čudna me sila goni. Sedamnaesti je januar i pojaviće se oni. U glavi zvonjava zvoni. Samo to i ništa drugo. Stiskam zube i rukopis u prsluk stavljam. Odozgo jaknu zimsku i dve kape na glavi. Osećam da je trenutak pravi. Uz put svraćam kod krojačice ispod crkve. Molim je da uključi rešo i vodu za kafu pristavi. Dok je skuva ja ću napraviti krug. Put nije nimalo dug. Stotinak metra. Sve mi bridi u glavi. Da li je od blokade uma ili od vetra? Prepešačih do BID zone. U meni neka zvona zvone. Ne umem da mislim. Izlazim odatle što pre. Izgubljenim korakom do robne kuće. Ko će po ovom kijametu izlaziti iz kuće? Možda ona do samoposluge ako joj za dečicu nešto ustreba? Iskušenje pritiska, čačka, vreba… daj da se pločnikom vratim pored njihovog stana… spuštam glavu i oči… vetar bi da mi doskoči… pogled podižem tek pri kraju… a oči lagati ne znaju… promiče mi bradica… to je njihov tatica… uverih se u to… Bog mi se smilovao… ide za njim i ona… mamica… on u levom naručju mlađu nosi… ona levom rukom stariju princezu vodi i prkosi… totalno sam šokiran… ne umem da mislim… korak ide sam… sa njenim se ukrštam… reči same izlaze… glas mi je nežan, tih, mio… nisam bio priseban ali se nisam ni izgubio… nazivam joj:
”Dobar dan”.
Stala je sa princezom. Nije se nimalo zbunila. Istim mi je rečima odpozdravila.
“Da nisi ti možda ….”?
Odgovor je bio potvrdan i kratak.
“A da li mogu da te nešto zamolim”?
Sledi kratko:”Da”.
Pogledah je blago i kroz naočare osetih pogled topao i blag. Kao da zatitra osmeh na njenim usnama. Princeza nije skidala pogled od mene. Nedaleko ćutke sa drugom princenzicom stajao je tatica i preko ramena posmatrao scenu. Nije imao potrebe da od mene štiti ćerkicu i ženu.
“Hoćeš li da pročitaš jednu moju knjigu”?
“Hoću”, bez oklevanja odgovor stiže.
Nisam mogao prići bliže. Otkopčavam jaknu i prsluk i iz njedra rukopis vadim i lagano joj pružam.
“A mogu li još nešto da te zamolim. Da knjigu pročitaš samo ti. Jel važi”?
“Važi”.
Od ovog trenutka postajem svestan šta mi se stvarno zbiva. Neizvesnost je svemu kriva. Obuzimaju me emocije. Znam da ću zaplakati. Ne. Moram izdržati.
“Hvala ti mnogo i izvini”.

Okrećem se da suze ne vidi. Ne gledam više šta rade. Bog mi usliši molbu i priliku dade. U glavi misao da odmah zapalim sveće, i za zdravlje, i za pokoj duša bližnjih. Dok sam sveće palio i za zdravlje i pokoj duša se molio, nisam izdržao. Ipak sam suze prolio. Hvala ti Bože. Teret poče da popušta… bolest da prolazi… bolja budućnost dolazi.

Ljubomir Trojanović

———

SRBski FBReporter, priredila Biljana Diković

1 KOMENTAR

  1. Какве грехове овај човек испашта према рођеној ћерки,уопште ми није јасно!?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime