Ljudi u Srbiji umesto hiljadu želja sada imaju samo jednu – da prežive. Dok je tako, politika „hleba i igara“ može da uspeva. Ona politička snaga koja počne da tretira građane kao ljude sa dostojanstvom i stavom, ima budućnost i mogućnost da „probudi“ davno zaboravljene želje.
U Srbiji postoji izreka: „Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi“. Ako prenesemo ovo na političku scenu Srbije „zdrava misao“ bi bila da „bolesne opozicione stranke“ moraju imati samo jedan cilj – da ozdrave.
U moru „dijagnoza“ i „recepata“, koji se, u javnom životu Srbije, konstatuju, već nedeljama je aktuelna tema ujedinjavanja ili ukrupnjavanja opozicije, dodatno podgrejana izborom novog šefa Demokratske stranke koji je jasan u stavu da je saradnja opozicije više od potrebe. Da je to tako govore i podaci da se nekada veliko biračko telo „demokratskih snaga“ (kako su se nekada zvale) u međuvremenu istopilo, da su mnogi su otišli u apstinente – „izgubili glas“ a ne beznačajan deo i iz zemlje. Neki su podržali i vlast. Ko, posle svega, ima političku budućnost pitanje je za milion dolara, ali je važno u odgovoru „andrićevski“ sagledati i „znakove pored puta“ koje šalju birači, građani ili narod (kako to zvaničnici „Dveri“ vole da kažu).
Utisak je da su „znakovi“ ili poruke građana i građanki jasne – od stare slave se ne živi. Pored ideje „protiv“, opozicija mora da ponudi i nešto „za“. Da budem jasan, kada kažem „za“ mislim na jasnu politiku koja će ljude da ubedi da u političkom životu Srbije ipak postoji smisao. Na drugoj strani, suštinski je važno da opozicija izađe iz bezličnosti, neuverljivosti i jadnosti i da ponudi ideju koja motiviše i ukazuje da na kraju tunela, ma koliko taj tunel bio dug, vlažan i blatnjav, postoji svetlo. Jer, očiglednu nastavu iz predmeta „kako uspešno politički potonuti“ opozicija je već odslušala i odgledala, a dokaz toga je Demokratska stranka, nekada velika, koja se svela na 2-3 odsto podrške, čak i u Beogradu.
Srbija je odavno postala zemlja u kojoj žive ljudi bez želja i sa elementarnim potrebama – spavam, jedem, radim i tako u krug (ko ima sreće da je zaposlen i da ima šta da radi, odnosno zaradi).
Mnoga istraživanja javnog mnjenja potvrđuju prethodno – građani su postali pasivni (npr. samo 12 odsto građana je učestvovalo u nekoj lokalnoj akciji tokom godine). Isto istraživanje pokazuje da samo 8 odsto građana veruje političkim strankama. To je još jedna „poruka“ koju političari moraju da shvate. Skoro im niko ništa ne veruje.
Građani i građanke su misleća bića – od toga treba da pođe svako ko želi da se bavi promenama aktuelnog političkog spektra. Koliko god bili pasivni, poniženi, svedeni na osnovne potrebe, bez želja i glasa – građani misle i osećaju. Traže da budu uvaženi, da im se ne vređa „pamet“.
Ljudi u Srbiji umesto hiljadu želja sada imaju samo jednu – da prežive. Dok je tako, politika „hleba i igara“ može da uspeva. Ona politička snaga koja počne da tretira građane kao ljude sa dostojanstvom i stavom, ima budućnost i mogućnost da „probudi“ davno zaboravljene želje. Pre svega želju za životom, čiji smisao nije zadovoljenje elementarnih potreba kao da živimo u doba jure, već shvatanja života kao procesa dostojnog čoveka.
A onda, sa željama, možda se vrati i glas.
Pavle Dimitrijević
istinomer.rs
Веома ми смета кад кажу да смо ми лош народ и да делом заслужујемо оно што нам се дешава. Верујем да нисмо ни бољи ни гори од других, само смо ми неприпремљени ушли у капитализам. човек који сво своје време троши на преживљавање тешко може да нађе времена да мисли о нечем другом . То је и била и остала основна замисао капитализма запослити и презапослити људе а тиме им одузети време потребно да мисле. Када стање постане неодрживо дижу се буне и пролива се крв, јер тада је све изгубљено и нема шта више да се изгуби. Али ја не желим тај сценарио за своју земљу, али желим промену која ће пробудити наду и натерати људе да узму судбину у своје руке. Не верујем да то могу да ураде истрошене демократе које су учествовале и нашој пропасти продајући понајвише оно што је вредело и лично се богатећи, нити прегласни напредњаци. Што рече Андрић ,, Све може бити, само не може бити да ће нестати умних, великих људи који ће стварати велика дела,,. Требају нам такви и свако од нас мора да учини нешто па ће скуп свих тих малих дела дати једно велико. Треба нам неко ко ће да нас окупи око тог циља и да нас на крају не изда као ови предходни.
То да заслужујемо то што нам се дешава није сасвим нетачно, али већим делом јесте. Срби и Србија нису само објекат голог насиља (претње, санкције, ратови, бомбардовања) него и века (и више) дугог специјалног рата од стране западних сила, уз антисрпску политику ћопавог Броза, која се врло добро уклопила у њега. Мило Ломпар је изнео мало познату чињеницу да је до 1980-тих, дакле пре него што је регион дестабилизован, једино Немачка – која је била од енормног значаја Америци и Британији као зид успешног капитализма на граници са Варшавским пактом – добила више Фулбрајтових (Fulbright) стипендија од СФРЈ (Фулбрајт програм је само један од неколицине кроз који САД под плаштом помагања додатног образовања врбују људе из страних земаља, који обично заврше на значајним позицијама у својој земљи или, по потреби, могу на њих бити доведени). Куповање „готових“ политичара које имамо од 5. октобра је само проширење овог тихог специјалног рата – који се наравно врши и у другим облицима. Наравно да запад има исти приступ и у другим земљама, али нигде ова купљена багра нема у задатку да и приближно толико уништава сопствену земљу као у Србији.
Да, људи су незаинтересовани као да се све дешава неком другом. Многи савремени филозофи кажу да је извесна незаинтересованост за сопствену судбину општа карактеристика људи на овој планети, у модерна времена. Али код нас се то граничи са тупошћу. Нисам сигуран да постоји чак ни аутентична жеља за опстанком. Пре бих рекао управо супротно. Као и свака права трагедија, и изумирање се дешава тихо и полако, нема ту ничег помпезног ни бучног, па чак ни драматичног.